Izrael i Palestinci: Najlepše naselje u Gazi više ne postoji

Oko podneva u petak, 20. oktobra, stanovnici luksuznog naselja Al Zahra u Gazi stajali su ispred ruševina i prašine, gledajući u mesto koje su do tada zvali domom.

Petak je trebalo da bude poseban dan: islamski dan molitve obeležava početak vikenda, a u Al Zahri to znači falafel i humus, kafu i čaj, servirane u prostranim porodičnim apartmanima ili vilama pored Mediteranskog mora.

Ovdašnji stanovnici su dobro znali da su srećniji od većine u Gazi.

Ali tokom noći, izraelske bombe su sravnile sa zemljom 25 stambenih zgrada, dom više stotina ljudi.

Izrael je bombardovao Gazu danima u reakciji na napade Hamasa od 7. oktobra, ali Al Zahra nije bila gađana sve do tada.

• „Rat koji je drugačiji od drugih“: Kako do mira usred smrti i geopolitike sukoba u Gazi
• UN kažu da su Izrael i Hamas počinili ratne zločine – šta kaže pravo
• Glavna bolnica u Gazi kao groblje, Bajden traži hitan humanitarni prekid vatre

Neki od onih koji su tamo živeli – među njima lekari, advokati, akademici, modni kreatori i preduzetnici – pokušali su da ostanu i prežive u ruševinama, ali je većina spakovala ono malo stvari što su mogli da spasu i raspršili se po Pojasu Gaze.

Hana Husen, koja je odrasla u Al Zahri, užasnuto je pratila vesti stotinama kilometara dalje iz Turske, gde se preselila pre dve godine.

U užurbanom telefonskom pozivu toga dana, zvala je porodicu da proveri da li su dobro.

Rekla im je da ih voli.

Zatim se veza prekinula.

„Hvala što pitate. Još smo živi“

Stanovnici uništenih stambenih zgrada skrivali su se od bombi na obližnjem univerzitetu zahvaljujući naporima lokalnog zubara Mahmuda Šahina koji je predvodio masovnu evakuaciju komšija.

BBC je ranije ove nedelje objavio priču o tome kako ga je u zoru pozvao izraelski obaveštajac upozorivši ga da će zgrade biti bombardovane.

Izraelske odbrambene snage su nam rekle da „ne mogu da odgovore na konkretna operativna pitanja“ kad su upitane za odluku da udare ne stambene zgrade u Al Zahri.

Hamas je napao Izrael iz Pojasa Gaze i „ugnezdio se u civilnu infrastrukturu“, dodale su one.

Nisu imenovale nijednog Hamasovog operativca koji je poginuo u napadu na Al Zahru i veruje se da niko nije stradao.

Izrael kaže da je njegova strategija da iskoreni Hamas, koji optužuje za operisanje u srcu civilnih zajednica – i da preduzima sve korake da smanji civilne žrtve, kao što je telefonski poziv koji je Mahmud primio sa uputstvima da evakuiše naselje.

Agent koji je pozvao zubara takođe mu je rekao: „Mi vidimo stvari koje vi ne vidite.“

Mahmudove komšije su se možda izvukle žive, ali nisu sve preživele ono što je usledilo.

BBC je proveo dve nedelje razgovarajući sa nekoliko porodica iz ove oblasti, i starosedeocima i onim mlađim, ambicioznim pridošlicama.

Ispričali su nam kako su zgrabili šta su mogli iz domova, gledali kako njihovi domovi eksplodiraju na njihove oči i potom se raspršili po Gazi i njihova sudbina je za sada nepoznata.

Iz priručnih skloništa i privremenih domova širom pojasa, stanovnici su želeli da ispričaju priču o životu i kraju naselja koje su voleli.

Komunicirali smo preko isprekidanih telefonskih poziva – ponekad dok su se u pozadini čule bombe – i sporadičnih poruka na Vocapu.

Ljudi su prekidali razgovore da bi bežali ili tražili sklonište.

U nekim slučajevima bismo gubili kontakt na po više dana.

Posle nedavnog prekida u komunikaciji tokom žestokih izraelskih napada na pojas, jedan stanovnik Al Zahre je na kraju poslao kratku poruku: „Hvala što pitate. Još smo živi.“

Naši razgovori pokazuju da nije svako ko je napustio Al Zahru preživeo.

Među prijavljenima da su poginuli je mladi bodibilder iz lokalne teretane čije su poslednje reči upućene prijatelju, prema objavama na društvenim mrežama, glasile: „Ničeg više nema.“

Ministarstvo zdravlja koje vodi Hamas kaže da je od početka rata u Gazi poginulo više od 10.000 Palestinaca, od toga više od trećine deca.

Našvina priča: Dokumentovanje mrtvih i raseljenih

Pojas Gaze je gusto naseljen, sa visokim stepenom siromaštva i strogom kontrolom ulaska i izlaska.

Ali Al Zahra je bila naselje sa masivnim kućama i blistavim otvorenim prostorima, voćnjacima badema i smokvi, sportskih terena i parkova.

Al Zahru je devedesetih podigao pokojni predsednik Palestinske uprave Jaser Arafat kao mesto za osoblje i pristalice.

Meštani kažu da još uvek ima tesne veze sa Palestinskom upravom, čije se sedište nalazi na Zapadnoj obali i koja je ljuti rival Hamasa.

Nalazi se severno od reke Vadi Gaza – tačke od koje je Izrael naredio civilima 13. oktobra da idu južno.

Posle toga su usledili čitavi dani bombardovanja, reakcija Izraela na napad stotine Hamasovih boraca koji su divljali sa druge strane granice ubivši više od 1.400 ljudi, uglavnom civila među kojima i mnogo dece, i uzevši više od 200 talaca.

Brutalnost napada u selima južnog Izraela i masakr nad mladima okupljenim na muzičkom festivalu istraumirali su naciju.

Svako sa kim smo razgovarali insistirao je da je, prema njihovom saznanju, ova oblast bila onoliko udaljena od Hamasa i njegovih operacija koliko je to moguće u Gazi, kojom Hamas vlada od 2007. godine.

„Ovde nije bilo vojske“, rekao nam je jedan čovek.

„Mislim da tu čak nije bilo pristalica Hamasa.“

• Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
• Šta se dešava u Izraelu i Gazi i zašto sada
• Pomoć Gazi: Šta je potrebno

Za Našvu Rezek, koja je živela u Al Zahri 18 godina, „bio je to najveći grad od svih“.

Učestvujući u radu lokalne zajednice i omladinskog saveza, Našva je i jedna od administratorki grupe zajednice na Fejsbuku više od decenije.

Ako je pitate za nekog konkretnog stanara, vrlo je verovatno da ga zna a možda čak ima i njegov telefonski broj.

Stranica na Fejsbuku ima 10.000 pratilaca.

Pred samo izbijanje rata bilo je objava o turniru u bilijaru u lokalnom kafiću i čestitki studentu koji je diplomirao.

Sada se u grupi na Fejsbuku dele nove informacije o razaranju njihove četvrti i obeležavaju smrti onih koji su tamo živeli.

Nikada ranije Našva nije bila ovoliko zauzeta.

U skorašnjoj objavi oplakuje se smrt porodice stradale u udaru koji je pogodio italijanski restoran.

Kad je objavljen rat, Našva se uputila na jug sa mužem i četvoro dece, kao što je porodica uvek radila tokom eskalacija sukoba.

Dala je komšijama ključeve, zamolivši ih da čuvaju njen voljeni dom dok je nema.

Dva dana posle prvih bombardovanja, njena vlastita zgrada – najviša u Al Zahri – uništena je pred zoru.

„Neko me je pozvao i rekao mi: ‘Upravo sam prošao pored tvoje zgrade i cela je srušena'“, priseća se ona.

Ona opisuje svoj stan na petom spratu kao „veoma velik i prostran“.

Njena porodica ga je kupila i renovirala tokom protekle decenije – nedavno su kupili nov klima uređaj, televizor i nameštaj.

„Mnogi ljudi kažu da je to samo novac, ali za mene je moj dom bio moja duša.“

Sada u južnoj Gazi, ona kaže da je njena porodica još uvek u opasnosti.

„Pre tri dana, bombardovali su kuću do nas. Počeli smo da se gušimo od dima iz tog bombardovanja.“

Njena deca je stalno zapitkuju zašto nisu mogli da ponesu novi klima uređaj i televizor sa sobom kad su napuštali Al Zahru.

Ona takođe neprestano pitaju kad mogu da se vrate kući da pokupe sve svoje igračke.

Za Našvu je to ključno njeno sobno bilje: „Sve sam ih volela.“

Univerzitetski profesor Ahmed Hamad, koji je žive u zgradi blizu Našvine, bio je još jedan uvaženi član zajednice.

Bio je jedan od onih koji je odlučio da ostane nakon vazdušnih udara.

Profesor medija i komunikacije u pedesetim na univerzitetu severno od naselja, Ahmed je željan da nam pošalje sve soje studije i ponosno nam govori o svojih šestoro dece, starosti od osam do 27 godina.

„Jedno je zubar, jedno radi u IT-u, jedno je studiralo englesku književnost na univerzitetu. Preostalo troje su još u školi“, kaže on.

Kad smo razgovarali preko telefona prošlog meseca, Ahmed i njegova porodica su se krili u svom domu u Al Zahri, koji sada nema vrata i prozore.

U nemogućnosti da idu na posao ili u školu, vreme su provodili tražeći drva za potpalu da bi mogli da kuvaju.

Ostali su jer su se suviše plašili da se evakuišu, brinući da će ih zateći udari dok se budu selili na jug.

Ali u noći 27. oktobra, Izrael je pojačao vazdušne napade i proširio kopnene operacije – a mi smo izgubili kontakt sa Ahmedom.

Nekoliko dana kasnije, javio se da kaže da su napustili naselje posle „veoma, veoma teške noći“ i još goreg jutra.

On opisuje izbegavanje „neprestanog bombardovanja“ na putu na jug.

„Svaki put kad bi pala bomba, zalegli bismo na zemlju.“

Preduzetnici iz Al Zahre

Za to vreme u Turskoj, Hana je ostala zalepljena za telefon iščekujući novosti od porodice.

Dok je čekala, pričala nam je priče o „najlepšem, najtoplijem mestu na svetu“.

Stanovnici Al Zahre su se okupljali na plaži i ispunjavali glavne ulice do tamo u zoru i sumrak.

Petkom su Hana i njene prijateljice odlazile tamo da razmenjuju šale iz protekle nedelje, kaže ona.

Kao pokazatelj kako je rat promenio ovdašnji život, Hana kaže da je počela da dobija „potresne“ poruke od tih istih prijateljica – jedna ju je pitala da li bi se Hana starala o njenoj deci ako ona umre, dok su druge tražile savet za „alternativne opcije za ženske higijenske proizvode“.

Treća je govorila kako bi volela da ima čistu vodu za piće.

Nakon mnogo dana čekanja, Hana je konačno uspela da uspostavi kontakt sa porodicom, među njima sa bratom Jahjom, koga je opisala kao srodnu dušu.

Jahja je bio među novom generacijom preduzetnika u Al Zahri.

Tridesetogodišnji modni kreator više voli da govori o bivšem životu umesto o sadašnjem pretesnom smeštaju južno od svog naselja, gde je otpešačio sa porodicom nekoliko sati nakon što im je uništen dom.

Seća se zvukova ptica dok je gledao naselje sa krova stambene zgrade svoje porodice.

Ljudi su često objavljivali snimke nastala na krovovima Al Zahre.

Na nekima se vide spektakularne boje dok zalazi sunce.

„Sve te stvari su nas činile presrećnim“, kaže Jahja preko Vocapa.

Navodeći neke od omiljenih stvari u vezi sa naseljem, Jahja piše u nizu poruka: „Svetla noću. More. Miran i elegantan grad.“

Sada ponekad naglo završava razgovore preko Vocapa.

„Mogu li sada da idem zato što bombe padaju blizu mene“, kaže on u jednoj poruci.

Napustio je Al Zahru sa dve kese u kojima su bili ajped, dokumenti, duks, flašica sa vodom, pasoš, čokolada i oprema za prvu pomoć.

Bio je prisiljen da za sobom ostavi brižljivo osmišljavane kreacije – tekstil, haljine i suknje.

„I šivaće mašine. I mnogo prelepih uspomena“, kaže on.

Rođaci Ali (28) u Muhamed (25) takođe su mladi preduzetnici u gradu i imali su puno posla u Al Zahri kao poslastičar i vlasnik kafića.

Obojica su živela u nizu zgrada uništenih 19. i 20. oktobra.

Uložili su mnogo novca u građenje života tamo.

Ali se oženio početkom godine i potrošio 6.000 dolara na nov nameštaj koji je stajao u porodičnom domu, gde je boravila i njegova trudna žena.

Njegova porodica se preselila ovde tokom rata 2014. godine između Hamasa i Izraela, misleći da je to „najbezbednije mesto“.

Prošlog meseca su pripremili torbe sa po dve preobuke, spremne da se brzo zgrabe ako moraju da beže.

„Jednu torbu za mamu, jednu za brata, jednu za moju ženu“, kaže on.

Devetnaestog oktobra, porodica je uzela te torbe i ostavila sve ostalo za sobom.

Kad su bombe udarila u zgradu, Ali kaže da su se svi gubici udvostručili – njegov i nameštaj njegove žene bio je uništen zajedno sa stvarima njegovih roditelja.

Dva frižidera, dve veš-mašine, dve sofe.

Muhamed kaže da je njegov otac tek nedavno otplatio poslednju ratu za njihov porodični dom, kad su i oni morali da se evakuišu te noći.

„Završio je otplaćivanje stana, a stan sada više ne postoji“, kaže on.

Sada provodi dane tragajući za vodom. „Nema vremena za odmor“, kaže.

Nedostaje mu kafić koji je vodio u krugu univerziteta, sa bilijarskim stolom i slikom američkog repera Tupaka Šakura na zidu.

Nedostaje mu odlazak u teretanu svaki dan.

Ali najviše mu nedostaju prijatelji.

„Šalili bismo se, smejali. Sedeli bismo do ponoći.“

Novinar Abdulah Al Katib kaže da je njegova najšira porodica takođe izgubila četiri doma u napadima.

On kaže da njegov sin uporno pita kad će moći da se vrati kući i da se igra sa drugovima u parku.

Ali on možda nikad neće moći da se vrati.

„Naš dom je sad ulica. Sve je uništeno“, kaže on.

Mahmud, zubar koji je dobio poziv sa upozorenjem za evakuaciju, sada je volonter u zdravstvenom centru u centralnoj Gazi.

„Osećam najgore moguće mirise. Ne kupate se i tu ste sa još 130 ljudi.“

Mahmud kaže da se oseća srećnim što ima dovoljno novca za preterane cene svakodnevnih potrepština.

Jedan od Mahmudovih bliskih prijatelja ostao je u vili u Al Zahri, a zubar mu je nedavno poslao brašno da bi mogao da pravi hleb.

Ali te iste namirnice su sada sve oskudnije.

„Danas sam išao do svih prodavnica tražeći sočivo… i ne želim da preterujem, ali ušao sam u najmanje 40 radnji da pitam da li imaju sočivo i nigde ga nije bilo“, kaže on.

„Jedan vlasnik radnje mi je rekao: ‘Samo gubiš vreme.'“

Mahmud kaže da se nada da će se vratiti u Al Zahru kad se rat završi.

„Nadam se da će nam Bog dozvoliti da preživimo a onda ćemo pokušati sve da popravimo.“

IDF tvrdi da Hamas nastavlja sa operacijama iz svih delova Pojasa Gaze.

One dodaju: „U sklopu misije IDF-a da razbije terorističku organizaciju Hamas, IDF gađa vojne mete širom Pojasa Gaze.

„Udari na vojne mete u skladu su sa odgovarajućim odredbama međunarodnog prava, među kojima su preduzimanje održivih mera predostrožnosti da bi se umanjile civilne žrtve.

Hana je poslednji put bila u Al Zahri pre pet meseci, ne znajući da je to poslednji put da vidi svoj dom.

„Da sam znala, oprostila bi se sa zidovima moje sobe koju obožavam, i koji su bili svedoci trenutaka sreće i tuge u mom životu.“

„Uzela bih mnoge svoje stvari koje nose meni drage uspomene“, kaže ona.

„Nisu nam ostavili ništa. Apsolutno ništa.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]