Film

Kritika filma „Bostonski davitelj”: Hrabre novinarke ubrzavaju istragu

Foto: YouTube printscreen/

Foto: YouTube printscreen/

Met Raskin je krenuo u vlastitu rekonstrukciju priče o serijskom ubici iz Bostona, svestan da je istorija filma zabeležila visoke domete ostvarenja Ričarda Flajšera iz 1968. godine. On se opredelio za nešto drugačiji put, za jednu afirmativnu priču o istraživačkom novinarstvu, gde mediji dišu za vratom policiji koja trapavo i sporo funkcioniše, kaže naš filmski kritičar Goran Jovanović.

Toni Kertis je svojevremeno ostvario jednu od svojih najboljih uloga u delu „Bostonski davitelj”, žanrovskog mahera Ričarda Flajšera. Tumačio je Alberta De Salva, stvarnu ličnost, koji je prilikom istrage priznao da je između 1964. i 1966. godine u Bostonu ubio trinaest žena, sa jezivo ritualnom karakteristikom da im je, posle davljenja, vezivao na vrat mašnu napravljenu od čarapa. Partner mu je u liku policajca bio veteran Henri Fonda.

U otvarenju Meta Raskina „Bostonski davitelj” (Boston Strangler, 2023) Loreta Makloflin (Kira Najtli) i Džin Kol (Keri Kun) iz bostonskih novina „Rekord Ameriken”, uz dosta upornosti i tvrdoglavosti i uprkos početnom protivljenju svog šefa, ozbiljno su zagrizle da otkrivaju stvari kada je u pitanju serijski ubica koji dave žene u gradu, jer ubistva se gomilaju a policijska istraga je u ćorsokaku. Prvo su to starije žene, najčešće usamljene penzionerke, ali kasnije, kao da se „ukus” zločinca menja (ili se menja sam egzekutor kao moguća produžena ruka fenomena zvanog copycat?) i počinju da stradaju devojke ili mlade žene.

Loreta polako upada u zamku fanatične želje da bude društveno angažovana i korisna i time možda doprinese spasavanju nekih života u budućnosti. Cenu toga plaća njen porodični i bračni život, i Met Raskin je dosta pažnje posvetio urušavanju privatne harmonije hrabre novinarke. U početku njen muž s razumevanjem prihvata angažovanje svoje supruge, ali kada to previše uzme maha, te se sudari i sa njegovim poslovnim ambicijama, njihova zajednica počinje da se devastira.

Loreta je gotovo grozničavo zašla duboko u slučaj i definitivno je opijena onom novinarskom strašću koja u smislu dedukcije na neki način taj posao dovodi blisko u vezu sa profesijom policijskog istražitelja. Ona jasno vidi da se dobar deo njenog života izvan tog nastojanja ruši, ali i po tu cenu hoće da priču oko davitelja privede rešenju. Asistira joj koleginica iz redakcije, koja je malo manje spremna da bude njuškalo, ali je jako korisna i sistematična u prikupljanju detalja slagalice strave. U glumačkim dometima odličan posao je napravila Keri Kun kao Džin Kol, koja povremeno ume i da zaseni svoju daleko poznatiju koleginicu Kiru Najtli.

Raskin progovara i o inertnosti policije i konfuziji mešovite jurisdikcije, interesnim sferama kada se je jedna ovakva smrtonosna afera dogodi, te ceni „jake priče” koja potresa društvo.

Prikaz samih zločina je solidno režiran, sa funkcionalnim saspensom, ali odsustvo detaljnijeg ulaska u karaktere zločinca ili zločinaca odnosno fokus na drugim likovima pomalo osiromašuje film.

Generalno, „Bostonski davitelj” ostavlja utisak zanimljivog i gledljivog trilera koji je najjači u pogledu društvenog angažovanja njegovih junakinja, uz apostrofiranje činjenice da se sistemska institucionalna traljavost u bitnim pitanjima i te kako može privesti profesionalnijem odnosu kada pojedinci iskorače svojom hrabrom misijom.