Raša Andrić za Boom 93: Možda je put do cilja važniji i od samog cilja

Boom 93: Dugo očekivani nastavak kultnog filma „Munje” počeo je svoj bioskopski život. Opet su tu i Pop i Mare i Gojko, zarobljeni u vremenu od pre dvadeset godina, ali i neki novi likovi koji nose duh sadašnjeg trenutka u novoj akciji „Munje: Opet”. Zašto je vama bilo važno da se snimi nastavak filma?

Radivoje Andrić: Meni je u principu važno da, kad radim nešto, to radim sa punim verovanjem u tu stvar i punog srca, jer, ako ja ne verujem u to što radim, onda ne mogu da ubedim u to ni glumce, ni kostimografa, ni scenografa, direktora fotografije itd. A onda, ako mi nismo ubeđeni, onda ne možemo ni publiku da ubedimo u nešto. Odlučio sam se na ovaj potez da režiram i drugi deo filma „Munje” kada sam počeo da verujem u scenario. Dugo mi je trebalo. Radilo se na tom scenariju 5-6 godina. Čak sam u nekim trenucima molio da neko drugi režira, jer nisam verovao. Onda se taj scenario nekako sklopio da sam počeo da verujem u njega, i to je bio presudan momenat.

Boom 93: Koliko je rad na filmu bio zahtevan?

Radivoje Andrić: Rad na filmu bio je prilično zahtevan zato što, prvo, dve linije priče treba da se isprepletu i da gledaočevu pažnju tako vodiš da mu ne bude dosadno ili da mu retko i kratko bude dosadno. To je prilično komplikovana stvar, i na tome se radi na nivou scenarija. Druga komplikovana stvar je što u filmu u nekim scenama učestvuje i 13 likova, odnosno glumaca. U većini scena učestvuje sedam glumaca, a u nekoliko scena učestvuje, recimo, devet glumaca. To je prilično teško i komplikovano. Kad treba samo nešto da kažeš u kafani trinaestorici ljudi, pa treba da im privučeš pažnju, e sad zamislite na filmu, kada je tu, pored 13 glumaca, u jednoj sobi od 20 kvadrata još jedno 15 članova ekipe. To su stvarno naporne stvari. Moraš da budeš koncentrisan potpuno svih 12 sati snimanja, i tako dan za danom. Najmanje volim snimanje kadrova u vožnji i snimanja na stepeništu, jer su to komplikovane stvari, a u ovom filmu je bilo i jednog i drugog.

Boom93: Da li ste zadovoljni kako je ispalo?

Radivoje Andrić: Zadovoljan sam kako je ispalo. Bio sam u strahu od trenutka kad sam prihvatio da radim film da neću uspeti da se približim onom prvom delu, ali, kada sam počeo da radim, taj strah sam zanemario i krenuo da se bavim problemima snimanja. Kada sam video prvu ruku montaže, koja je bila, recimo, dva sata, shvatio sam da iz ta dva sata može da se izvuče film od sat i po, koji će biti jasan, prilično brz i pun događanja i da neće biti dosadan. Mislim da smo vrlo dobro uspeli u osnovnoj nameri da snimimo film koji će ljudi gledati i sa čijih projekcija će izlaziti nasmejani, vedri. Film će im dati, bar većini gledalaca, podsticaj da krenu makar te večeri pošto odgledaju film negde u provod, da će im popraviti raspoloženje. To je bila osnovna namera.

Boom 93: Kada se radi nastavak filma, očekivana reakcija je i skepsa starih fanova. Nedavno je u intervju Sergej Trifunović rekao da se plašio da pročita scenario? Da li je i vama predstavljalo problem?

Radivoje Andrić: Bio sam vrlo skeptičan od samog početka. Ta ideja o nastavku se ja mislim i rodila i manje-više dok još dok su još trajale projekcije prvog dela. Međutim, tad mi to nije padalo na pamet i mnogo godina kasnije mi nije padalo na pamet. Odbijao sam ideju da razmišljam i razgovaram o tome, jer poznato je da drugi delovi ne uspeju kao prvi deo. Osim toga, taj prvi deo je uspeo, ne samo zbog samog filma, nego i zbog trenutka u kom je on išao u bisokope. Taj trenutak je producent i distributer filma Milko Josifov jako dobro pogodio. Mi smo ga snimali 1999. godine između, posle bombardovanja, a pre pada Miloševića sa vlasti i završili smo ga. On je stajao izmontiran i producent je rekao da neće puštati film u bioskope dok ne padne Milošević. Mi smo bili u fazonu: „Čekaj, čekamo da padne 20 godina. Kako znate da neće još 20 godina biti?” On je rekao ne brinemo i da će se desiti na jesen, i bio je u pravu. Milošević je pao, on je pustio film u bisokope i distribucija je jako dobro prošla. Kad je scenario bio u toj nekoj fazi, gde sam ja video tačke za koje sam mogao da se uhvatim, onda sam rekao daj da probam i imao sam veliki strah dok se nisam upustio u snimanje, tj. u ozbiljne pripreme. To je počelo negde u maju prošle godine.

Boom93: Kakva je reakcija publike posle par dana prikazivanja u Beogradu, posle premijere i a kakva je reakcija onih kojima su Munje bile kultni film?

Radivoje Andrić: Reakcije su za sad jako dobre, za prvih pet dana film je gledao 30 000 ljudi. To je ogromna količina ljudi, naročito za to kratko vreme. Ne može još sasvim da se zaključi šta će biti dalje, treba da prođu dve-tri nedelje da bi bilo jasno da li će film biti dobro gledan ili odlično. Ali biće sigurno odlično gledan, to je van svake sumnje. Mi smo bili deo glumačke ekipe, bili smo na nekoliko tih gostovanja posle Beogradske premijere u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i juče smo došli iz Banja Luke. Svuda su reakcije publike, na tim projekcijama gde smo se poklonili bile fenomenalne. U Banja Luci smo doživeli aplauz kakav nisam doživeo nikad u životu i trajao je ne znam koliko, jako dugo. Reakcije onih kojima su Munje bile kultni film su za sad jako dobre. Mislim da sam ja više sumnjao od svih ostalih koji su čuli da će se raditi film i sumnjali da će to biti dobro. Moje sumnje su bile skup svih tih sumnji. Što se tiče ostalih sumnjičalaca, Sergej je zvao dvadesetak ljudi na premijeru. Većina njih su fanovi prvog dela i većina od tih fanova je sumnjala da drugi deo može i da se približi prvom delu. Posle projekcije ih je intervijuisao i rekao je otprilike da je 70% tih ljudi reklo da je ovaj deo bolji od prvog dela, 20% je reklo da je dobar, a 10% tj. jedan čovek je rekao da mu se film ne dopada. Svi mi smo 20 godina matoriji, ne samo likovi iz filma, već i mi koji smo ga obožavali. Taj bunt je, ipak, vezan za mlađe godine, da li on postoji danas?

Boom93: Svi mi smo 20 godina matoriji, ne samo likovi iz filma, već i mi koji smo ga obožavali. Taj bunt je, ipak, vezan za mlađe godine, da li on postoji danas?

Radivoje Andrić: Bunt ti je urođen ili ti nije urođen, tako se meni čini. To je neka vatra koja se ne može ugasiti, možda je ta vatra vatrica ili žar, ali on sigurno postoji. I ovaj film je takođe buntovnički, s tim što to nije ona vrsta bunta kao u prvim Munjama, nego je više pojedinačni bunt nego masovni, ali svakako postoji.

Boom93: Koliko se vreme u kom su snimane prve „Munje” razlikuje od ovog u kom nastaju „Munje: Opet”? U kojoj meri su Munje 2 prilagodjene i šta poručuju današnjoj generaciji?

Radivoje Andrić: Mislim da se vreme od pre 20 godina i ovo vreme sad drastično razlikuje. Pre 20 godina sam mislio da je Srbija na klackalici, što smo i pokušali da pokažemo metaforično na kraju prvog dela, kada se policajac i deda klackaju, vise nad provalijom i viču ’Srbija, Srbija’. E sad je na klackalici ceo svet, tako da je vreme drastično drukčije. Gore je danas nego pre 20 godina, bar gledajući ono opšte stanje na planeti Zemlji, pa se samim tim i film razlikuje od onog prvog dela. Mi smo pokušali ovim filmom da priđemo mlađoj generaciji, u stvari generaciji Z. Ovaj film je u stvari pokušaj da se generaciji Z objasni generacija ex, kojoj pripadamo i ti, i ja, i Sergej, Boki Milivojević, Đuričko itd. Mi smo proučavali tu generaciju Z, specijalno Srđan Anđelić. On je čitao i razne eseje o tome, studije. Ima troje dece i u kući mu živi generacija Z, tako da je imao dobar izvor informacija. Posle toga, kad smo radili probna snimanja, intervjuisali smo sve te mlade glumce koji su dolazili, a bilo ih je preko 300. Od svakog ili od svakog petog smo nešto pokupili i ukrali – shvatili nešto malo više o toj generaciji. Onda kad smo napravili podelu, onda smo sa tim ljudima koje smo izabrali, mladim glumcima, razgovarali o tome. Potkrepili smo se znanjem koliko smo mogli i koliko smo imali vremena. Uvek je glupo govoriti šta film poručuje. Jedan moj poznanik kaže: „Ako hoćeš poruku, poslaću ti SMS, a ako hoćeš film, idi gledaj film”. Glupo je govoriti o porukama. Podseća na osnovnu školu – šta je tema, šta je ideja. U principu je poruka toj novoj generaciji, koja je žestoko usmerena ka svom cilju, a taj cilj je obično ili novac ili slava, da nije samo cilj važan, nego da je put do cilja jako važan. Na putu do cilja ti učiš, stičeš iskustva, stičeš mudrost, grešiš, propadaš, odlaziš na stranputice, pokušavaš da ideš prečicom, pa ne uspeš itd. U mojoj generaciji, tako mi se bar čini, put je bio važniji od cilja, a sadašnjoj generaciji put je potpuno nevažan, samo je cilj bitan.

Boom 93: Sami ste rekli da je smeh lekovit. Koliko je danas teško snimiti dobru komediju i kako vam to uspeva?

Radivoje Andrić: Meni lično nije teško snimiti dobru komediju kada postoji dobar scenario. Scenario je izvor svega. Ako on nije dobar, onda ne može da ti pomogne ni sav tvoj rad ni talenat svih najboljih glumaca koje izabereš. Ja ne umem da pišem scenario, ne volim da sedim za kompjuterom i pišem. Umem da čitam i da prepoznam šta deluje, a šta ne deluje. Kad dođem do dobrog teksta, posle toga nije teško.

Boom93: Originalne prve „Munje” su snimane na prelazu između dva milenijuma, pred sam pad režima Slobodana Miloševića, kada je osećaj beznađa bio na vrhuncu. Sada nas, ipak, muče neke druge brige kako se to vama čini? Ima li nade?

Radivoje Andrić: O ovom pitanju o beznađu režima Slobe Miloševića i sadašnjem trenutku sam već odgovorio u prethodnim odgovorima. Naravno da mislim da ima nade i mislim da je život nemoguć ako si u totalnom beznađu. Uvek mora da postoji neka vatrica koja te greje i koja ti pruža nadu da će se stvari promeniti, s tim što je dobro pokušavati da učestvuješ ili iniciraš te promene, a ne samo da čekaš da se one dese. Pod tim ne mislim samo da se izađe na ulicu da se protestuje, da se potpisuju peticije, da se ratuje na društvenimm mrežama. Mislim da je važno raditi na malim planovima, odnosno praviti male korake, a to je recikliranje, štednja vode… Mislim da je važno na malom planu krenuti od sebe i pokušati da se širi na komšiju decu, roditelje prijatelje i tako dalje i nikad neće biti sasvim beznadno, tako mi se čini.

Boom93: Negde si istakao da je novi film posvećen Nebojši Glogovcu (preminuo 2018. godine). Koliko je to predstavljalo teret na snimanju, a koliko je ohrabrivalo Vas i ekipu?

Radivoje Andrić: Sećanje na Glogija, mislim, nikad ne može da predstavlja teret. Ja, a pretpostavljam niko od članova ekipe i od glumaca nije osećao neki teret zbog toga što je film posvećen Glogiju. Jako smo se obradovali kada su sinovi Nebojše Glogovca odlučili da učestvuju u filmu i to nam je nekako dalo neku toplinu kao da ipak nisu to samo slova što piše za Glogija, nego je Glogijeva krv u filmu.

Boom93: Koju biste poruku za kraj poručili publici?

Radivoje Andrić: Na ovo sam već delimično odgovorio. Poruka mlađoj generaciji je da, dok hodate tim putem ka svom cilju, računajte da je taj put možda i važniji od cilja, a starijoj generaciji pošaljimo neku poruku ohrabrenja: „Ljudi, nije još sve gotovo. Iako imamo godina, imamo još vremena da nešto uradimo. Još uvek imamo i snage, samo treba održavati taj žar u sebi.”.

Podsetimo, premijera filma „Munje: Opet” u Bioskopu Centra za kulturu biće održana 8. aprila u 20.30 časova, a prikazivaće se i 9. aprila u 16 i 18 časova. O filmu je za Boom 93 govorio i scenarista Srđan Anđelić.