Aksentijević: Država prvenstveno treba da pomogne samohranim roditeljima (VIDEO)

Nakon dugogodišnjeg života u Beogradu, Aleksandra-Sanja vratila se u Požarevac i odlučila da otvori radnju kao omaž svojoj majci.

„Probudila sam se jednog jutra ovde, u dvorištu u kom sam odrasla. Mislim da sam te noći spavala u dvorištu. Bilo je jako lepo vreme, pila sam kafu, čula sam vozove, zamirisala mi je plazma, čula sam gugutke, pogledala sam zelenilo. To je momenat kada sam ja u sekundi prelomila – to je to, selim se, dolazim u Požarevac”, navodi Aleksandra-Sanja.

„Ovo nije bilo ni zamišljeno kao običan butik. Kada mi je pala na pamet ta ideja, to je bilo možda nekih sedam dana nakon mamine smrti. U onoj boli ja sam uzela da pišem koncepciju radnje koju ću da imam. Ovo je kutak namenjen damama, kutak namenjen ženama koje imaju tu damu u sebi, a nikad nisu umele da pokažu, kutak za druženje”, rekla je ona o svojoj radnji.

U slobodno vreme Aleksandra-Sanja bavi se redizajnom enterijera, te su i u njenoj radnji detalji pažljivo birani, a jedan od njih posebno pokazuje njenu istrajnost u svom cilju.

„Izdvojila bih luster koji stoji u centralnom delu prostorije, jer on ima neku najzanimljiviju priču. To je zapravo prvi detalj iz moje radnje, ne znajući da ću tada da je imam. Jedne subote na beogradskom buvljaku, pred kraj, čula sam fantastičan zvuk nekih staklića. Duvao je vetar. Išla sam po tom zvuku dok nisam stigla, pogledala luster koji je visio i pitala šta je to. Naravno, kao i na svakom buvljaku, ja sam se toliko cenkala, sva srećna došla kući i izbušila rupu u plafonu. Luster je jako težak. Inače je od pravog bakra, iz hiljadu osamsto i neke godine. Imao je i originalne fasunge. Zakačila sam ga i rekla: ’Ovaj luster će jednog dana stajati u mojoj radnji’. Čekao je pet godina, ali je doživeo svoje mesto”, kazala je ona o ovom predmetu.

Aleksandra-Sanja je samohrana majka. Za Boom 93 govorila je o poteškoćama sa kojima se suočavaju samohrane majke, kao i o rodnoj diskriminaciji na koju je naišla po povratku u Požarevac.

„Došavši ovde, u ovaj grad posle 30 godina, naišla sam upravo na to osuđivanje. Prvo, niko nikada ništa slično nije otvorio. Ovakva radnja ne postoji ni u Srbiji, a kamoli u Požarevcu. Vrlo sam ponosna zbog toga. Sami muškarci su govorili: ’Ma nema šanse, pa šta će ovo biti, ma nećeš ti uspeti, kako ćeš ti da voziš auto, da vučeš robu, da bušiš.’ Ja inače koristim i bušilicu, i četku, i čekić, i sve one male sitne popravke oko struje znam da radim. Zašto da ne. Mnogo žena to ume”, navodi Aksentijević.

O poteškoćama sa kojima se suočila kao samohrani roditelj rekla je:  „Ja sam morala da radim jer sam se odrekla svega. Iznajmila sam stan, krenula sam u život otpočetka. Trebalo je zaraditi za život. Tu je meni izašao u susret, recimo, moj bivši kolega, kome sam ja bila šef. On je putovao jedno mesec dana dvadesetak kilometra, što za Beograd nije nikakva razdaljina, da pomogne detetu da pređe ulicu. Ostavljala sam često decu samu. Na moju sreću, oni su upravo zbog toga postali samostalni.”

„Država prvenstveno treba da pomogne samohranim roditeljima. Ima mnogo žena koje sam upoznala u ovom gradu koje su na početku moje karijere ovde bile navodno srećno udate žene, pa su za godinu dana mnoge od njih doživele i nasilje, i razvele se. Država prosto žmuri na te probleme, kao što je zažmurela i na moj problem svih ovih godina u Beogradu. Trebalo je da naučiš da plivaš u moru prepunom ajkula – plaćanje stana, dvoje dece, troškovi, hrana… Niko nikada od nadležnih organa ne okrene samohranog roditelja nakon mnogo godina. Ne pričam sad samo o majkama. Imam dosta drugara u Beogradu koji su samohrani očevi, koji su se isto suočili sa tim problemom nerazumevanja bivšeg partnera i sa problemom opstanka. Trebalo bi nakon donošenja odluke suda da se pošalju adekvatni socijalni radnici, psiholozi, da pitaju tu osobu kako je ona preživela sve ove godine, da li joj je potrebna pomoć, da li joj je možda potreban posao”, smatra Aksentijević.

Značajnu finansijsku podršku roditeljima treba da pruži dečiji dodatak. Aleksandra-Sanja govorila je o svom iskustvu.

„Dečji dodatak nosi sa sobom razna ograničenja. Ti moraš da imaš mala primanja da bi dobio dečji dodatak. Dečji dodatak, koliko se ja sećam, u vreme kada sam ga ja uzimala iznosio je 3000 dinara. Mogao si da kupiš jednu levu patiku jednom detetu i jednu desnu patiku drugom detetu”, navodi Aksentijević .

Kao neko ko je dugo živeo u Beogradu, u velikoj sredini, Aleksandra-Sanja rekla nam je kako vidi Požarevljanke.

„Požarevljanke su jako lepe žene, možda malo nesigurne u sebe zbog mentaliteta. Primećujem generacije mlađih žena, i jako sam srećna što je i dalje ostao onaj stari rokenrol duh. Mlađe generacije se više usuđuju da iznesu svoju autentičnost”, zaključila je Aleksandra-Sanja.

Kroz međusobnu podršku i ohrabrenje žene jedne drugima pomažu da se izbore za svoja ljudska prava. Aleksandra-Sanja solidarnost iskazuje ne samo radeći na fizičkom izgledu žena već i spremnošću da sasluša svoje klijentkinje i da im emotivnu podršku.