Maleni koraci, velika snaga: Priča o malom divu Jakovu i njegovoj borbi

Svetski dan prevremeno rođenih beba obeležava se danas 17. novembra, a Boom93 vam donosi priču o Jakovu, malom divu koji je rođen u 29 gestacijskoj nedelji, sa 1320 grama, a koji danas ima dve godine i veliki je dečak.

Sugrađanka Bojana Đaković imala je urednu trudnoću, ali je u 22. nedelji usled određenih problema smeštena u bolnicu u Beogradu, gde je provela još dva meseca kako bi Jakov što više vremena proveo u maminom stomaku.

"Jakov po rođenju nije zaplakao, a meni je rečeno da mora da ide na Institut za neonatologiju, s obzirom da ima manje od kilograma i po. Sa lošim ocenama je rođen, četvorka i šestica. On je privezen tamo, a ja sam ostala u bolnici. Živ je, ali ne znate da li je živ i ne možete da dobijete odmah nikakvu informaciju. Taj strah i tu neizvesnost, sigurno da nikad u životu nisam doživela i mislim da nikad više neću da je doživim. U svakom slučaju, u toku večeri mi je omogućeno da se raspitam o njegovom zdravstvenom stanju, a nakon nekoliko dana sam imala mogućnost da ga vidim. To je mali miš, to je toliko malo da verujem da ne možete da zamislite. Suprug i ja smo u početku mogli da vidimo samo inkubator, pa smo onda mogli da ubacimo prstić, iskreno vam kažem, on je mali, koža mu je providna, ne znam ni koliko smem da ga dotaknem, ne znam ni da li ću da ga povredim. Međutim, Jakov je jako dobro podnosio sve što je mogao da podnese", navodi Bojana.

Prema njenim rečima iz dana u dan sve je išlo svojim tokom, a nakon četiri nedelje od porođaja i ona je primljena u bolnicu kako bi bila sa svojom bebom. Budući da je Jakov sve terapije podnosio dobro, čekalo se da dobije na kilaži kako bi bio otpušten kući.

"Desetak dana pred Novu godinu, Jakov je pušten kući. Redovno smo išli na kontrole na Institut, a kod kuće smo redovno radili vežbe. Propuzao je na vreme. Vežbali smo dosta kod fizijatra, da bi on jačao sve svoje mišiće, ruke, noge, glavu. Preventivno je išao kod logopeda, jer sam prosto želala da mu upružim sve što mogu, kako bi dostigao svoje vršnjake, što smo upornošću i uspeli. Tako da sad Jakov ima dve godine, priča, peva pesme, zna da broji do deset, mada izbaci broj tri, ne sviđa mu se verovatno. Trči, ima drugare. Jedan onako, poprilično zdrav, visok dečko".

Kroz razgovor, Bojana se priseća kako je izgledao dolazak kući sa minijaturnom bebom. Dodaje da je ona tokom boravka na Institutu imala obuku kako da postupa sa prevremeno rođenom bebom, tako da je po dolasku kući već imala određeno iskustvo.

"Sećam se da je suprugu prvi put bio problem kada smo došli kući, kad se sve završilo, gleda ga sa strane, pa hoće li da ga uzme, pa neće, ali od trenutka kada ga je uzeo, više ga nije ni ispuštao. Ali, mi je bilo jako zanimljivo, došla nam je patronažna sestra, koja je bila bukvalno šokirana, koliko ja mali, ona je rekla da nikad u životu nije videla takvu bebu, iz mog ugla, ona se plašila da ga drži, jer on je zaista bio jako mali, došao je kući sa 2,3 kilograma". 

U ovom trenutku sve ovo je iza ove hrabre mame, ali u tom periodu bilo je mnogo suza, mnogo brige za svoje dete. I danas kada njen sin ima dve godine i veliki je dečak, Bojana i dalje ima milion pitanja, da li je popio dovoljno, spavao dovoljno, zašto plače.

"Ja sam od prvog trenutka, od kada sam se porodila, odnosno od kada sam ga videla, jako ponosa na njega, jer je stvarno borac. Kad god gledam slike, ne mogu da verujem da su prošle dve godine i da smo mi svi sa njim prošli sve to. On je od mene napravio drugog čoveka, drugu ženu, ja sam skroz drugačija nego što sam bila, i posvećena sam mu sto posto, sve što sam mogla da uradim da mu bude bolje, uradila sam i on je sve to apsolutno dobro iskoristio, baš tako što je bukvalno sve što je trebao da dostigne, dostigao. Nisam tu više bitna, ni ja, ni moj suprug, ni bake, ni deke, a svi su zaista učestvovali, on da nije želeo i da nije bio borac, ništa od toga ne bi postigao".

Bojana je u svog sina verovala od prvog trenutka kada ga je videla, radila sa njim i napredovala do danas. Mamama koje su u istoj situaciji kao i ona, kaže da treba da veruju u svoje bebe i rade sa njima.

"Ja sam u njega verovala i mnogo truda i rada uložila da mu pružim sve što mogu. Jako je bitno da verujete u svoje dete i jako je bitno da radite s njim. Uložila sam mnogo vremena u puzle, u kocke, gore, dole, u šatore, u tunele. Vodila za ruku, penjala uz stepenice i on sad sve to radi bez problema, apsolutno kao njegovi vršnjaci. Nema nikakve razlike", navodi Bojana i dodaje,

"nisu oni bez razloga mali divovi. To je ozbiljna snaga, hrabrost, ozbiljna borbenost. A mi samo treba da verujemo u njih i da radimo sa njima. I naravno da ih volimo...."