Kritika filma CODA: Pitak i fin mali film koji je srušio favorite za Oskara

Američka Akademija za film je odavno osetljiva na obolele ili invalidne ljude i kad sve saberete doći ćete do priličnog broja nagrađenih filmova gde su patnja i bol, kao i brojne vrste hendikepa dominantni, i to je ono što učestalo ‘’pije vodu’’ kod njenih članova.

Tako se nagrađuju interpretatori ljudi sa takvim problemima (setimo se Dastina Hofmana kao autističnog junaka u KIŠNOM ČOVEKU, umetnika rođenog sa cerebralnom paralizom kojeg je Danijel Dej Luis doneo u filmu MOJE LEVO STOPALO ili Džulijan Mur koja je junakinja obolela od Alchajmerove bolesti u ostvarenju I DALJE ALIS, baš kao i Entoni Hopkins koji je prošle godine trujumfovao sa rolom junaka koji se bori sa demencijom u filmu OTAC. Pominjemo sam neke.

Elem, članove Akademije su prošle godine su uzbuđivali beskućnici u ZEMLJI NOMADA, a sada, sudeći po trijumfu filma CODA (što je na engleskom skraćenica za dete gluvih roditelja/Child of Deaf Adults), najviše ih je plenila drama o gluvonemoj porodici.

Je li to dovoljno za izuzetno dobar film i da li je sama tema hendikepiranih junaka već pogodan temelj za oskarovsku priču? Pitanje je, naravno, u kakve ruke ode, ko ima snage i senzibiliteta da se nosi sa takvim motivima i koji je u angažmanu autora procenat kalkulacije, dodvoravanja i patetike, a koliki udeo estetike i istinske dramske snage.

Primera radi, jedan od takvih filmova je LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA Miloša Formana, po svim aršinima remek-delo, uvek i zauvek. To je priča o pravim i navodnim duševnim bolesnicima, rođenih iz pera Kena Kizija u istoimenom romanu, koji udaraju na sistem, predvođeni Mekmarfijem (Džek Nikolson iz najboljih dana), i postaju moralne gromade u svom kriku za slobodom, dok taj isti sistem (najviše kroz sestru Rečid u ulozi života Lujze Flečer) ne samelje najvećeg buntovnika i prvoborca koji je ustalasao pa, na neki način, i prosvetlio zajednicu kojoj je, sasvim slučajno, neko vreme pripadao. Dakle, za ovako delikatne teme nije dovoljna samo javna zloupotreba sentimentalnosti, već nešto mnogo više, i to u svim segmentima koji čine jedno filmsko delo relevantnim.

Kad pogledate da se ZEMLJA NOMADA već gotovo zaboravila, ni ovaj o buntovnoj ali i nepomirljivoj i energičnoj junakinji Rubi Rosi (izvrsno izdanje mlade Emilije Džons), teško da će se dugo pamtiti, ali je na liniji političke i ljudske korektnosti.

Film CODA, kao rimejk francuskog ostvarenja GLAS PORODICE BELIJE (2014) Erika Lartigoa, oslonjen je na dva narativna stuba. Jedan je činjenica da u ribarskoj porodici od četiri člana samo ćerka, srednjoškolka sa talentom za pevanje i ambicijom da upiše Muzičku školu na Berkliju, nije gluvonema, a drugi je esnafska borba ribara za bolje plaćeni ulov, gde je porodica iz ostvarenja Sijan Heder još više u problemu zbog svog hendikepa. Dramsko jezgro priče se usložnjava kada Rubi, koja je manjina u vlastitoj porodici samim tim što čuje i može da govori, bude na neki način i zloupotrebljena, jer je porodica i te kako treba kao prevodioca da bi svoje poslove radili i prihodovali kao svi ostali. Rubi ostaje sve manje prostora i vremena da se posveti sebi, planovima za konzumiranje svog dara i ljubavi.

Jedan od problematičnih detalja u filmu je kada Rubina majka Džesi (Marli Matlin) objašnjava svojoj devojčici kako je gotovo želela da se i Rubi rodi sa hendikepom, jer se plašila da će u suprotnom izgubiti sa njom bliskost. S jedne strane se može razumeti ovo osećanje, a s druge govori zapravo o sebičnosti roditelja gde zdravlje deteta nije na prvom mestu.

Delo CODA jeste okrepljujuća doza umetnosti i jedan od retkih u recentnoj svetskoj produkciji koji afirmiše porodične vrednosti, jer se kinematografija, kao i moderan život, više usmerila na destrukciju nego na konstrukciju, svetski  film se generalno fokusira na čudake, ludake, superheroje, opasne usamljenike, muškarce i žene koji preteruju u shvatanju i konzumiranju slobode, na sebične i opsesivno samoposvećene persone.

Takođe, bez obzira na evidentan problem koji Rubina porodica ima, ovo je film pun optimizma i odličnog humora (naročito u situacijama i relacijama između njenih članova i ljudi koji čuju, kada ovi drugi misle da su znakovnim jezikom dobro pogodili ono što su hteli da saopšte), a porodica u fokusu, ipak, jedna od najharmoničnijih koje smo videli na filmu.

Epizodisti su, naročito tumači likova Rubinih roditelja, dali ovom filmu značajan doprinos. Troj Kocur, kao otac, pokretač je nekih jako duhovitih prizora, i njegov trud je nagrađen Oskarom. Majku igra ovim priznanjem već nagrađena glumica Marli Matlin, jer je još davne 1986. godine trijumfovala sa rolom u film Rande Hajns DECA MANJEG BOGA, u kome je glavnu mušku ulogu igrao nedavno preminuli Vilijam Hart.

CODA je, onako, jedan pitak i fin mali film, blizak svojim dizajnom, poetikom i angažmanom američkoj nezavisnoj produkciji (baš kao i prošlogodišnji laureat u režiji Kloi Žao). Ispada da je ove godine i to bilo dovoljno da se trijumfuje. U vreme nekadašnjeg, drugačijeg, ozbiljnijeg ali manje politički korektnog Holivuda, teško da bi film ovog zamaha, dometa i sveukupnog izgleda uopšte bio viđen i razmatran za nominacije.