'Moji roditelji su odlučili da zajedno umru, a ja sam ostao da tugujem sam'

Ovaj tekst bi mogao da uznemiri neke čitaoce.

Ranog jutra u junu 2024. godine, Bas je automobilom stao pored kampera njegovih roditelja, parkiranog u sunčanoj marini na severu Holandije.

Njegovi otac i majka, Jan i Els, proveli su veći deo bračnog života na vodi.

Sada, kada su u sedamdesetim godinama, više ne mogu da se brinu o kući na vodi.

A sledeće najbolje stambeno rešenje za boravak pored vode bio je njihov kamper, parkiran u blizini jahti i malih čamaca.

Jan i Els su ušli u automobil njihovog sina.

Bilo je to poslednje putovanje na koje je povezao njegove roditelje.

Istovremeno, Janu i Els je vožnja do lokalnog hospisa (doma za palijativnu negu) bila njihovo poslednje putovanje.

Tog jutra, u 10.30 časova, lekari će im dati smrtonosnu dozu lekova i zajedno će umreti, što je u Holandiji poznato kao dualna eutanazija.

Iako je veoma retka, ova praksa je zakonita.

Međutim, svake godine sve više Holanđana odlučuje da na ovaj način okonča život.

Tri dana pre zakazanog termina u hospisu gde će zajedno okončati život, Els i Jan su razgovarali sa BBC-jem u njihovom kamperu.

Jan je imao stalne bolove koji su bili posledica dugogodišnjeg prevoženja tereta unutrašnjim plovnim putevima Holandije.

Els je imala demenciju.

Mnogi mediji širom sveta su preneli njihovu priču, koja je izazvala brojne komentare.

Sada, posle više od dve godine, njihovo jedino dete govori o tome kako je pokušavao da ubedi majku i oca da odlože smrt, istovremeno podržavajući njihovu odluku da više ne žele da žive.

Otkriva i koliki emotivni teret mu je predstavljala odluka roditelja, kao i koliko se osećao usamljeno posle njihove smrti.

Put

Bas je isplanirao slikovit put do hospisa, kroz livade i kanale Frizije, regije na severu Holandije.

„Još se sećam celog tog puta", kaže on.

Majka je sedela na zadnjem sedištu, a otac pored njega.

U početku su razgovarali.

Els je delovala odlučno u pogledu eutanazije.

„Moja majka je bila ubeđena, bila je sigurna da to treba da se uradi", kaže Bas.

„Ali tatat je bio pomalo emotivan".

Jan je pitao sina da li rade ispravnu stvar.

Bas je bio zatečen, jer je mislio da bi njegova majka mogla da ima nedooumice.

„Mama je uvek istinski uživala u životu", kaže on.

„Sećam se da mi je rekla: 'Volela bih da doživim 80, a možda čak i 90 godina'".

Ali njegov otac je već više od decenije govorio o eutanaziji zbog dugogodišnjih bolova.

U automobilu je Bas uveravao oca da je njihova odluka ispravna.

Kada se Jan smirio, nastavili su vožnju u tišini, slušajući muziku i posmatrajući predele kroz koje su prolazili.

Mesecima pre ovog puta, Bas je pokušavao da ubedi roditelje da odlože odluku o okončanju života.

„Pokušavao sam da ih nagovorim da žive još malo - zašto da ne sačekaju zimu ili sledeću godinu?"

Bas je bio rastrzan.

Iako je smatrao da je odluka njegovih roditelja da zatraže eutanaziju ispravna, nije želeo da ih izgubi.

„Moj tata je u takvom stanju bio 10 do 15 godina, tako da je verovatno mogao da izdrži još nekoliko godina.

„Ali mislim da bi, ako bismo čekali još godinu dana, moja majka već počela da ima ozbiljne probleme..."

Ukoliko bi Els odložila podnošenje zahteva za eutanaziju, postojala je opasnost da njena Alchajmerova bolest uznapreduje do te mere da više ne bi bila smatrana sposobnom da samostalno donese odluku o okončanju sopstvenog života.

• Par u srećnom braku odlučio da umre - istovremeno
• Eutanazija u svetu i Srbiji: „Ovo je kraj kakav želim"
• Eutanazija u Španiji: Devojka se izborila za pravo da umre

U hospisu

Bas je pronašao mesto za parkiranje.

„Moj otac se oprostio od mog automobile.

„Sviđao mu se, pa je rekao: 'Svaka čast' i 'hvala'.

„A onda smo ušli u zgradu", kaže Bas.

„Zamislite da to radite, da ste u njihovoj koži - da idete na takav put i ulazite u tu zgradu.

„Sve je toliko nestvarno".

Tokom naredna dva sata, članovi porodice i prijatelji su dolazili i odlazili.

Prisećali su se zajedničkih trenutaka i slušali muziku.

U jednom trenutku, Bas je pomislio da sve to prekine.

„Imao sam osećaj: 'Dobro, hajde da idemo... Da uđemo u automobil i odvezemo se odavde'", kaže on.

„Ali nisam želeo da pokrenem bilo šta što bi moglo da ih navede da posumnjaju u njihovu odluku, pa sam podržavao ceo taj postupak [eutanazije].

„Bolje je bilo da svi ostanu mirni i da iskoristimo taj trenutak da se oprostimo".

Neposredno pre 10.30, stigli su lekari da Janu i Els ubrizgaju smrtonosnu dozu lekova.

Supružnici su ležali na bolničkim krevetima, jedno pored drugog.

I u tim poslednjim trenucima, pre nego što su izgubili svest, Bas je bio svedok bliskosti njegovih roditelja.

„U životu sam ih možda svega tri ili četiri puta video da se drže za ruke dok hodaju", kaže on.

„Ali sada su ležali jedno pored drugog, držeći se za ruke.

„I zbog toga sam se dobro osećao, jer oni ovo zaista rade zajedno".

Prvih pola sata posle uspavljivanja roditelja, Bas opisuje kao „nešto što je bila činjenica" - više nisu bili živi.

„A onda postanete svesni cele situacije - to je nezamisliv osećaj".

U hospisu je Bas savladala tuga.

Počeo je da se seća duboku usamljeno.

„Tugovanje je veoma, veoma duboko i teško iskustvo, a pošto nemam braću ni sestre, zaista sam se osećao potpuno sam", kaže on.

Kada odrastamo uz oba roditelja, posle smrti jednog od njih možemo sa drugim da delimo uspomene i tugu.

Ali Jan i Els su otišli zajedno.

„Bilo je kao da su mi odsekli noge", priseća se Bas.

Tuga se odrazila i na njegovo fizičko zdravlje.

Četiri ili pet nedelja osećao je mučninu i bolove u celom telu.

„Ne bih baš preporučio drugima ovakvo iskustvo", kaže on.

„Za njih [moje roditelje], možda je to bilo najbolje rešenje, ali gubitak oboje u istom trenutku ostavio je na mene veoma, veoma duboke posledice".

Da li su Jan i Els otišli prerano?

Za ljude u Holandiji koji planiraju da podnesu zahtev za eutanaziju, posebno za one koji, poput Els, boluju od demencije, izbor pravog trenutka za okončanje života može da bude veoma složen.

Podaci Regionalnih odbora za kontrolu eutanazije pokazuju sledeće:

• 9.958 ljudi u Holandiji odlučilo je da okonča život eutanazijom 2024. godine;
• 427 ljudi od onih koji su se 2024. godine odlučili za eutanaziju imalo je demenciju, od kojih je šestoro imalo težak stadijum bolesti;
• 108 ljudi (54 para) odlučilo se za dualnu eutanaziju u 2024. godini.

Osim što moraju da dokažu da ljudi nepodnošljivo pate, lekari moraju da procene i da li su još uvek sposobni da samostalno donesu odluku o tome da žele da umru.

To može da izazove ogromnu uznemirenost kod ljudi koji pate od demencije a razmišljaju o eutanaziji, objašnjava dr Rozemarijn van Bruhem, gerijatrica i stručnjakinja za medicinsku etiku u Medicinskom centru Erazmus u Roterdamu.

„Razmišljaju... Sada imam mogućnost da donesem tu odluku, ali sada je još prerano.

„Međutim, možda će sledećeg meseca već biti prekasno.

„Kako onda da odlučim kada treba da pokrenem postupak da bi se utvrdilo da li ispunjavam uslove, odnosno da li mogu da ostvarim pravo na eutanaziju?

„A ako predugo čekam, da li ću propustiti priliku?"

Dr van Bruhem kaže da njeni pacijenti osećaju takvu strepnju upravo zato što je eutanazija u Holandiji zakonita.

Takođe znaju da se odobrenje za eutanaziju u slučajevima teškog stadijuma demencije izdaje veoma retko.

U zemljama u kojima je eutanazija zabranjena, kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), ljudi koji imaju demenciju mogu da se suočavaju sa brojnim teškoćama, ali retko moraju da razmatraju ovakve odluke koje se tiču života ili smrti kao što je to radila Els.

U razgovoru za BBC 2024. godine, Els ju rekla da ona i njen suprug nisu mogli da čekaju jer je postojala mogućnost da se njena Alchajmerova bolest pogorša.

A Jan je bio odlučan da umre zajedno sa Els.

Za BBC je rekao da možda odlazi prerano, ali da je proživeo život i da je njegov životni put bio završen.

Da li je nešto ostalo neizgovoreno?

Jan i Els su bili veoma svesni tereta koji je njihova odluka o okončanju života predstavljala za njihovog sina.

Bas je prisustvovao svim sastancima koje su njegovi roditelji tokom postupka za odobrenje eutanazije odvojeno imali sa njihovim lekarima.

U porodici se otvoreno razgovaralo o svemu.

Kada nam umre neko koga volimo, često osećamo žaljenje, naročito zbog onoga što možda nismo stigli da im kažemo.

Bas nije imao takvo iskustvo.

Dva dana pre termina izvršenja eutanazije u ponedeljak, 3. juna, napisao im je pismo.

„Bilo je na oko osam stranica", kaže Bas.

„Kasno u subotu uveče, dva dana pre tog događaja, otišao sam do kampera.

„Pročitao sam im celo pismo.

„Pisao sam o našem zajedničkom životu i zahvalio im na svemu što su učinili za mene".

Jan i Els su bili duboko dirnuti.

I baš kao što su retko pokazivali nežnost jedno prema drugom u javnosti, tako obično nisu otvoreno pokazivali osećanja prema njihovom sinu.

„Osećate da vas vole, ali to pokazuju delima, a ne toliko rečima ili zagrljajima", kaže Bas.

„Mama me je [grlila] češće otkako je obolela od demencije, ali tata nikada nije - nikada me nije zagrlio".

To se promenilo te poslednje subotnje večeri u kamperu - Jan je zagrlio Basa.

„Učinio je to pošto sam pročitao pismo.

„Možda je to bio jedan od najlepših trenutaka.

„Sve je bilo rečeno".

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Želja za umiranjem pre nego što zavlada demencija
• Majka traži pravo na smrt za sina
• Da li biste uradili test da saznate je li vam životni vek skraćen? Ja jesam i to me je promenilo