Kladionice na manje od 200 metara od škola: Merenja ukazuju na moguće prekršaje u Požarevcu

U Požarevcu postoje lokacije kladionica za koje merenja objavljena na sajtu Stop kocki pokazuju da su bliže školama od zakonom propisanih 200 metara. Na pojedinim mestima zabeležena je i manja udaljenost između objekata u kojima se priređuju igre na sreću, iako zakon propisuje minimum od 100 metara.

To, međutim, samo po sebi ne znači da je zakon prekršen. Podaci sa sajta predstavljaju merenja i ukazuju na moguće nepravilnosti, dok se ispunjenost zakonskih uslova utvrđuje u postupku pred nadležnim organima.

Do škole manje od 200 metara

Član 82. Zakona o igrama na sreću propisuje da udaljenost kladionice od zgrade osnovne ili srednje škole koju pohađaju deca, maloletnici i mlađi punoletnici do navršene 19. godine života ne može biti manja od 200 metara.

Ne računa se vazdušna linija. Zakon propisuje da se udaljenost meri kao najkraći bezbedni pešački put od najbliže ivice zgrade obrazovne ustanove do najbližeg ulaza u kladionicu.

Upravo takva merenja objavljena su na sajtu Stop kocki.

Prema tim podacima, na jednoj lokaciji u Lenjinovoj ulici izmeren je 161 metar do Muzičke škole „Stevan Mokranjac“, odnosno 39 metara manje od propisanog minimuma.

Na lokaciji u Ulici Moše Pijade izmereno je 186 metara do Ekonomsko-trgovinske škole, što je 14 metara manje od zakonskih 200 metara.

Za jednu lokaciju u Ulici Čede Vasovića navedeno je 176 metara do Osnovne škole „Kralj Aleksandar I“, tj. 24 metra manje od propisanog rastojanja.

U Ulici Moše Pijade izmerena je i udaljenost od 184 metra do Medicinske škole, što je 16 metara manje od zakonskog minimuma.

Prema zvaničnom tumačenju Uprave za igre na sreću, „ivica zgrade obrazovne ustanove“ odnosi se na ivicu zgrade u kojoj se škola nalazi, a ne na ivicu posebnog dela zgrade ili poslovnog prostora u kojem je smeštena obrazovna ustanova. 

Za dokazivanje udaljenosti zakon predviđa uverenje Republičkog geodetskog zavoda i mišljenje veštaka saobraćajne struke o najkraćem bezbednom pešačkom putu.

I između kladionica najmanje 100 metara

Zakon propisuje i minimalnu udaljenost između objekata za igre na sreću.

Udaljenost između dve kladionice, odnosno između kladionice i automat kluba ili igračnice, ne može biti manja od 100 metara. I ona se računa kao najkraći bezbedni pešački put, ali od ulaza do ulaza.

Prema podacima objavljenim na sajtu Stop kocki, na pojedinim lokacijama u Požarevcu izmerena su rastojanja od 28, 30, 37, 49, 72, 78, 81, 87 i 92 metra.

Na jednom mestu navedeno je i rastojanje od nula metara između dva objekta.

Kod ovih podataka postoji važna zakonska napomena. Uprava za igre na sreću navodi da se ograničenje od 100 metara ne primenjuje na lokacije na kojima je priređivač imao odobrenje za priređivanje igara na sreću pre početka primene važećeg Zakona o igrama na sreću.

Za pojedine lokacije podatak o tome kada je odobrenje izdato nije poznat. Zbog toga se samo na osnovu objavljenih merenja ne može zaključiti da je na tim mestima sigurno došlo do prekršaja.

Kazne za kršenje zakona

Zakon predviđa novčane kazne za priređivanje igara na sreću na udaljenosti manjoj od propisane.

Za pravno lice kazna može iznositi od 100.000 do dva miliona dinara, dok je za odgovorno lice u pravnom licu predviđena novčana kazna od 5.000 do 150.000 dinara.

Merenja nisu isto što i utvrđen prekršaj

Podaci sa sajta Stop kocki otvaraju pitanje usklađenosti pojedinih lokacija sa zakonskim ograničenjima u Požarevcu. Na više mesta navedene su udaljenosti manje od 200 metara do škola, dok su na pojedinim lokacijama zabeležena i rastojanja manja od 100 metara između objekata za igre na sreću.

Ali, merenje objavljeno na sajtu nije isto što i zvanično utvrđen prekršaj.

Za udaljenost od škole zakon propisuje konkretan način utvrđivanja najkraćeg bezbednog pešačkog puta, uz uverenje Republičkog geodetskog zavoda i mišljenje veštaka saobraćajne struke. Uprava za igre na sreću ispunjenost lokacijskih uslova utvrđuje u upravnom postupku. 

Zato konačnu ocenu o tome da li određena lokacija ispunjava zakonske uslove mogu dati samo nadležni organi.

Ipak, pitanje udaljenosti nije jedina zakonska zaštita kada su u pitanju mladi.

Maloletnicima zabranjen i ulazak

Zakon o igrama na sreću zabranjuje maloletnim licima da učestvuju u klasičnim i posebnim igrama na sreću, ali i da im se omogući učestvovanje.

Zabranjeno je i dopuštanje ili omogućavanje ulaska maloletnim licima u objekte u kojima se priređuju igre na sreću.

Priređivač je dužan da proverava starost lica uvidom u fotografiju i datum rođenja u identifikacionom dokumentu.

Za postupanje suprotno ovim zabranama takođe su predviđene novčane kazne.

„Mladi ne mogu da sagledaju sve posledice“

Dok zakon postavlja granice, stručnjaci upozoravaju na drugu stranu problema, odnosno posledice koje klađenje može imati na mlade.

Psihijatar dr Jasmina Medurić za Boom93 govori da su mladi posebno podložni rizičnim ponašanjima zbog nezrelosti i nemogućnosti da sagledaju sve rizike i posledice svojih postupaka.

Tokom rada u domu zdravlja, kako navodi, učestvovala je u aktivnostima sa školama u kojima su obrađivane različite teme, uključujući i nehemijske zavisnosti.

Problem, prema njenim rečima, nastaje kada klađenje počne da zauzima veliki deo vremena i potiskuje druge obaveze.

"Ako osoba provodi više sati u klađenju i praćenju tih sadržaja, zanemaruje posao, školu, porodicu, san ili ličnu higijenu, to može predstavljati ozbiljan problem", ističe ona.

Kod zavisnosti od klađenja, dodaje, nije presudan samo novac. Važan može biti i osećaj adrenalina i iščekivanja rezultata.

Kada klađenje postane važnije od škole, sna i porodice

Posledice se mogu odraziti na svakodnevni život mladih. Mogu početi da zanemaruju školske obaveze, da menjaju ritam spavanja i da noću prate rezultate klađenja.

Dr Medurić kao jedan od prvih znakova upozorenja navodi nestajanje novca iz kuće i brzo trošenje džeparca. Tu su i umor, neispavanost i zanemarivanje lične higijene.

"Problem dodatno može biti neprimetan kada se klađenje odvija putem interneta. Roditelji tada ne moraju ni znati koliko vremena dete provodi uz sadržaje povezane sa klađenjem", kaže dr Medurić.

Reklame mogu da stvore utisak da je klađenje normalno

Velika izloženost reklamama i promocijama kladionica, prema mišljenju dr Medurić, može doprineti tome da mladi klađenje doživljavaju kao uobičajeno ponašanje.

"Ako se nešto svakodnevno pojavljuje na televiziji i društvenim mrežama, mlada osoba može steći utisak da je takvo ponašanje normalno i bezopasno, bez obzira na upozorenja da je maloletnicima zabranjeno", objašnjava doktorka.

Zbog toga problem nije samo u tome da li maloletnik može fizički da uđe u kladionicu, već i u tome koliko je sadržajima vezanim za klađenje izložen van nje.

Porodica prva treba da reaguje

Kada porodica primeti da mlada osoba sve više vremena i novca ulaže u klađenje, reakcija ne bi trebalo da izostane.

Dr Medurić navodi da "roditelji treba da razgovaraju sa decom, objasne im štetnost takvog ponašanja i, kada je potrebno, ograniče pristup novcu i platnim karticama."

"Kada problem već postoji, nekoliko dana ili nedelja bez klađenja ne mora značiti da je zavisnost nestala. Potrebno je praćenje, a po potrebi i pomoć stručnjaka", kaže ona i dodaje da "kockanje spada u nehemijske zavisnosti, a psihijatar ukazuje na sličnost pojedinih procesa u mozgu sa drugim oblicima zavisnosti", zaključuje ona.

Kockanje nije samo pitanje novca, niti se problem može svesti na udaljenost jedne kladionice od škole. Propisanih 200 metara predstavlja jednu od zakonskih mera zaštite dece i mladih, ali njena svrha može biti ostvarena samo ako se propisi dosledno kontrolišu i primenjuju.

Merenja objavljena na sajtu Stop kocki ukazuju da na više lokacija u Požarevcu postoji razlog za proveru usklađenosti sa zakonom. Konačnu ocenu o tome da li je došlo do prekršaja mogu dati samo nadležni organi, ali ovi podaci istovremeno otvaraju pitanje koliko se mere zaštite mladih zaista primenjuju u praksi.

Posledice kockanja mogu biti mnogo ozbiljnije od gubitka novca. Posebno kod mladih, ono može dovesti do zanemarivanja škole, porodice, sna i drugih svakodnevnih obaveza, a vremenom prerasti u zavisnost. Zato zaštita mladih ne bi trebalo da počne tek kada se pojave dugovi i ozbiljne posledice, već mnogo ranije – doslednom primenom zakona, kontrolom pristupa maloletnika, odgovornošću priređivača i pravovremenom reakcijom porodice i stručnjaka.