26 godina posle 5. oktobra: Da li promena vlasti znači i promenu sistema?

Neposredni povod za proteste bili su predsednički izbori održani 24. septembra 2000. godine. Nakon što Milošević nije želeo da prizna izborni poraz, usledili su masovni protesti, blokade puteva i štrajkovi. Protestima su se pridružili i rudari Kolubare, koji su obustavili rad.

Sve je kulminiralo 5. oktobra, kada su građani iz različitih delova Srbije krenuli ka Beogradu. U prestonici su se okupile stotine hiljada ljudi, zahtevajući da se prizna izborna volja građana. Sa terase Skupštine Beograda građanima se obratio novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica.

Dan kasnije, 6. oktobra, Slobodan Milošević priznao je izborni poraz i čestitao Koštunici.

Društvo koje je čekalo promenu

Petom oktobru prethodila je decenija koju su obeležili ratovi, sankcije i međunarodna izolacija. Srbija se suočavala sa hiperinflacijom, nemaštinom i sivom ekonomijom, dok su kriminal, nasilje i strah postajali deo svakodnevice.

Vlast se obračunavala sa političkim protivnicima i vršila pritisak na slobodne medije. Nezavisno novinarstvo bilo je izloženo represiji, a period Miloševićeve vlasti obeležila su i ubistva novinara. Dodatni udarac društvu donelo je NATO bombardovanje 1999. godine.

Sve je to stvaralo društvo iscrpljeno krizama, zatvoreno i okrenuto preživljavanju. Zato je 5. oktobar za mnoge predstavljao nadu da će odlaskom Miloševića početi izgradnja drugačijeg društva.

Promena vlasti nije bila dovoljna

Međutim, promena vlasti sama po sebi nije značila i potpunu promenu političke kulture.

Ostala je snažna potreba za autoritetom i „harizmatičnim“ vođom, umesto za izgradnjom sistema u kojem su institucije jače od pojedinca.

Postojalo je očekivanje da će sa odlaskom Miloševića nestati i način političkog obračunavanja u kojem se protivnici proglašavaju za neprijatelje, „strane plaćenike“ ili „domaće izdajnike“. Ipak, takav politički obrazac opstao je do danas.

Suprotno tome, demokratska politička kultura počiva na podeli vlasti, vladavini prava, smenjivosti vlasti i nezavisnim institucijama. Zakonodavna i sudska vlast treba da kontrolišu izvršnu, dok zakoni moraju jednako da važe za sve.

Važan deo demokratskog društva jesu i politički pluralizam, sloboda mišljenja i sloboda štampe, kao i poštovanje osnovnih političkih i socioekonomskih prava. Institucije pritom moraju da funkcionišu nezavisno od izvršne vlasti.

Jednako je važno sprečiti partokratiju, sistem u kojem politička pripadnost može postati važnija od zakona, stručnosti i javnog interesa.

Sloboda, međutim, nosi i odgovornost. Ona se ne odnosi samo na odgovornost vlasti prema građanima, već i na odgovornost građana da demokratske institucije čuvaju, koriste i zahtevaju njihovo poštovanje.

Srbija 2026. godine

Dvadeset šest godina kasnije, Srbija ponovo prolazi kroz period velikih društvenih i političkih tenzija.

Masovno nezadovoljstvo građana posebno je kulminiralo nakon tragedije 1. novembra 2024. godine, kada je pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu odneo 16 života.

Građani su odgovornost za tragediju povezivali sa radom nadležnih institucija i korupcijom, a nezadovoljstvo je ubrzo preraslo u masovne studentske proteste i blokade univerziteta, kao i više srednjih škola.

Studentima su se pridružili građani širom Srbije, a među najvećim okupljanjima bio je i protest 15. marta u Beogradu. Proteste su pratili i navodi o pritiscima i represiji prema studentima, profesorima i građanima koji su ih podržavali.

Jedan od ključnih studentskih zahteva odnosio se na utvrđivanje odgovornosti i rasvetljavanje okolnosti tragedije na železničkoj stanici. Vremenom je među zahtevima sve izraženije mesto zauzeo i zahtev za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Vanredni parlamentarni izbori zakazani su za 25. oktobar 2026. godine.

I tako se, 26 godina nakon 5. oktobra, Srbija našla pred novim izborima, nakon velikih građanskih protesta.

Važno pitanje jeste i da li će izborni proces doneti promene u društvu i na koji način će se očekivanja građana odraziti na politički i društveni život Srbije.

Jer sama promena vlasti ne znači nužno i promenu sistema, posebno ukoliko institucije ostanu slabe, vlast se koncentriše oko jednog čoveka, politički protivnici posmatraju kao neprijatelji, a partijska pripadnost postane važnija od zakona.

Promena sistema znači prekid sa obrascem u kojem se od jedne političke promene očekuje rešavanje svih problema. Reč je o dugotrajnom procesu koji podrazumeva promenu političkih navika, načina donošenja odluka i odnosa prema javnom interesu, ali i drugačija očekivanja građana od onih koji ih predstavljaju.

Istorija je učiteljica života. Ipak, njene lekcije društva često nauče tek kada se iste greške ponove.

U Domanićevom „Vođi“ narod bez pogovora prati svog vođu verujući da zna put. Tek kada stigne do provalije, shvata da je vođa bio slep.

Ta metafora ostaje aktuelna i danas.

Demokratija ne bi trebalo da počiva na slepom praćenju vođe, već na građanima koji biraju, kontrolišu i, kada je potrebno, smenjuju vlast. Na institucijama koje nisu podređene pojedincu. Na zakonima koji važe za sve. Na slobodnim medijima i pluralizmu mišljenja.

Zato se pitanje 5. oktobra danas može posmatrati šire od same smene vlasti. Prava promena ne meri se samo time ko dolazi na vlast, već i time da li se menja način na koji društvo funkcioniše i kakav odnos građani imaju prema vlasti, politici i sopstvenoj odgovornosti.