Dr Vojin Kuzmanović: „Bliskost nije samo formalna, ona treba da bude suštinska“

„Bliskost nije samo formalna. Ona treba da bude suštinska“, kaže dr Kuzmanović i dodaje: „Ako je bliskost samo formalna, praćena površnim frazama o ljubavi i pažnji, vrlo često nam promaknu važne stvari.“

Prema njegovim rečima, problem nastaje kada se odnos sa detetom ili mladom osobom svodi na zadovoljavanje materijalnih potreba i površnu komunikaciju.

„U velikom broju situacija, nažalost, komunikacija je površna i uglavnom se svodi na materijalne potrebe pojedinca. Međutim, ako ne primetite da se tinejdžer u vašoj kući na neki način menja, važno je da sa njim stalno imate otvorenu komunikaciju, koja neće ličiti na ispitivanje inspektora koji prati svaki njegov pokret.“

Takva komunikacija, dodaje, zahteva vreme, a upravo vremena često nedostaje.

„Ona traži vreme, a upravo je to ono što ljudi ovde, zbog svoje površnosti, nemaju. A čak i kada ga imaju, često im se čini da postoje neke preče stvari.“

Tinejdžerske godine kao posebno osetljiv period

Dr Kuzmanović posebno govori o uzrastu od oko 15 do 18 godina, kada mladi prolaze kroz intenzivno preispitivanje sebe i svog mesta među drugima.

„To je najfragilnije doba“, kaže on, objašnjavajući da mlada osoba ima svoje potrebe, strahove i nelagodu da sama započne razgovor o problemu.

Poseban problem, prema njegovim rečima, predstavlja stigma koja i dalje postoji kada je reč o traženju psihološke ili psihijatrijske pomoći.

„Veliki broj roditelja još uvek je opterećen stigmom zbog potrebe za psihološkom i psihijatrijskom pomoći. Ako ne umeju sami da reše konflikt, često se od njega sklanjaju.“

Zbog toga se, kako navodi, nekada sa pacijentom upozna tek kada je problem već ozbiljno uznapredovao.

„Pacijenta upoznajemo tek u završnoj fazi problema, kada ga je mnogo teže rešiti i kada je za njegovo rešavanje potreban znatno duži period nego što bi bio potreban da se reagovalo na vreme.“

Poruka roditeljima, kaže, ne mora da bude komplikovana: ako sami ne umeju da pomognu, treba da potraže nekoga ko ume.

„Ja to ne umem, ne znam, ja sam hirurg, ili recimo, prodajem lozove, nebitno šta sam, ja ću te odvesti na pravo mesto. Pa ako ti je neprijatno sa mnom da pričaš, pričaj sa psihologom ili psihijatrom o tome“, ističe doktor.

„Nema ‘nije ti ništa’, nego:'Hajde pričaj'“

Kada bliska osoba oseća intenzivnu anksioznost, tugu ili psihičku iscrpljenost, najvažnije je, prema dr Kuzmanoviću, njenu patnju shvatiti ozbiljno.

„Kod dece koja mogu da skrenu ka nekom neprihvaćenom ponašanju i usvoje obrasce koji ih mogu odvesti na stranputicu, roditelji često, zbog toga što su zaposleni i nemaju dovoljno vremena, polaze od stava: ‘E, šta sam ja sve prošao, ovo je sitnica.’"

Kod tinejdžera sa izraženim intelektualnim potencijalom, kaže, često se može javiti i perfekcionizam. Mlada osoba može biti uspešna, sposobna i objektivno imati dobre rezultate, a ipak biti nezadovoljna sobom.

U tom uzrastu, objašnjava, slika koju mlada osoba ima o sebi ne mora odgovarati stvarnosti.

„Lepe osobe kažu: ‘Nisam lep ili lepa’, pametne osobe kažu: ‘Propao sam ili propala, ja ovo ne mogu’.“

Zato, smatra on, roditelj ne bi trebalo da odbacuje problem rečenicama poput „nije ti ništa“.

„Generalno, roditelj tu mora da se umeša. Nema: ‘Nije ti ništa’, već:‘Hajde, pričaj.’“

Ta komunikacija, dodaje, ne mora da donese rezultat posle jednog razgovora.

„Mnogo može kroz priču, upornu priču," navodi dr Kuzmanović.

Bez osuđivanja i bez grubosti

Kako razgovarati sa mladom osobom tako da joj se pomogne, a da se situacija dodatno ne pogorša?

Dr Kuzmanović naglašava nekoliko stvari: otvorenost, izostanak osude i strpljenje. Ne treba, kaže, ulaziti u sukob sa tinejdžerom oko njegove slike o sebi, već mu pomoći da je sagleda kroz konkretne činjenice.

„Samo da budu otvoreni. Da nisu osuđujući,“ističe on.

Umesto negiranja problema, roditelj može da ukaže na ono što je mlada osoba zaista uradila i postigla.

„Ti si uradio to kvalitetno. Kako nisi kvalitetan?“

Važno je, prema njegovim rečima, pokazati detetu da ono što njemu deluje beznačajno ne mora objektivno zaista biti takvo.

„Potrebno je govoriti im afirmativno. Ne treba ih uopšte osuđivati“, kaže on.

Kada emocionalna kriza prerasta u ozbiljniji problem?

Razlikovanje prolazne emocionalne krize od ozbiljnijeg psihičkog problema nije uvek jednostavno, ali dr Kuzmanović navodi da se kod ozbiljnijih poremećaja mogu pojaviti upadljive promene u ponašanju i funkcionisanju.

„Ozbiljnija situacija više upućuje na psihijatrijski poremećaj, koji se, realno, prepoznaje brže nego, recimo, emocionalna kriza,“objašnjava doktor.

Kao jedan od problema kod tinejdžera izdvaja pogrešnu percepciju sebe i povlačenje iz socijalnih odnosa.

„Ti si umislio da nisi dovoljno kvalitetan ili da ćeš imati problema u komunikaciji. Tada se povlače i počinju da grade komplekse.“

U takvoj situaciji, prema njegovim rečima, potrebno je razgovarati otvoreno i biti uporan.

„To ne može jednim razgovorom da se reši.“

On to opisuje kao nezrelu strukturu ličnosti i afektivni blok koji zahteva vreme, razgovor, poređenje i potvrđivanje realnih činjenica.

Kada osoba odbija pomoć

Posebno težak trenutak nastaje kada osoba ne prihvata da ima problem i odbija pomoć.

„To jeste problem koji će biti rešen u nekom kasnijem periodu. U tom trenutku to jednostavno nije moguće“, kaže doktor.

Dr Kuzmanović pritom govori o važnosti poverenja pacijenta u proces lečenja. Sama činjenica da pacijent sluša autoritet nije dovoljna.

„On mora da, ne samo da sluša mene kao autoritet, nego da veruje.“

Govoreći o odnosu pacijenta prema terapiji i lečenju, pravi razliku između prihvatanja terapije i aktivnog uverenja da ona može da pomogne, odnosno komplijantosti i adherentosti.

„Komplijantnost znači da pacijent bezuslovno prihvata da uzima terapiju i da dolazi na lečenje, ali on lično nije siguran u to i ne interesuje ga da li je to dobro", objašanjava doktor i dodaje da "Adherentnost podrazumeva da, pored svega što mu kažem, pacijent prepozna i otkrije neke svoje probleme koji mu smetaju u funkcionisanju i uveren je da ćemo kroz razgovor i dalje lečenje, odnosno terapiju, uspeti da ih rešimo i da se on oseća sigurnije.“

Povlačenje nije uvek znak bolesti

Povlačenje od kontakata, bezvoljnost ili nedostatak motivacije sami po sebi, prema dr Kuzmanoviću, ne znače nužno da osoba ima psihijatrijski poremećaj. Potrebno je uzeti u obzir i karakter osobe i njeno uobičajeno ponašanje.

„Ako je to stvar karaktera te osobe, onda problem ne proizlazi samo iz same situacije, već i iz njenog karaktera", ocenjuje doktor.

Ključno je, kaže, prepoznati kada ponašanje počinje da liči na poremećaj i kada dolazi do izraženih promena u funkcionisanju.

Kod ozbiljnijih problema, navodi, promene mogu biti dovoljno upadljive da ih primete i roditelji i drugi ljudi iz okruženja.

„Promene u ponašanju koje ukazuju na simptome određenih psihijatrijskih poremećaja veoma su upadljive“, ističe dr Kuzmanović.

A šta je sa anksioznošću koju danas oseća veliki broj ljudi?

Govoreći o savremenom trenutku i činjenici da se mnogi ljudi žale na anksioznost, dr Kuzmanović širi temu sa individualnog na društveni nivo.

Njegov odgovor je direktan:

„Pa nemoguće je ne biti anksiozan u ovom trenutku u mestu gde si, u državi gde živimo.“

On smatra da čovek ne može u potpunosti biti indiferentan prema društvu u kojem živi i događajima koji ga okružuju.

„Sve što se loše dešava u društvu u kojem živite ne može da vas ne dotakne“, ističe on i dodaje:

„Možete biti formalno obrazovani, a da nemate kapacitet da shvatite kuda sve ovo vodi i da će vas neminovno zahvatiti taj talas nezadovoljstva i svega što se dešava. Odnosno, sve što se loše dešava u društvu u kojem živite ne može da vas ne dotakne, makar i sami učestvovali u tim lošim stvarima.“

Istovremeno, kao način suočavanja sa takvim osećajem navodi važnost ljudi kojima smo okruženi, prijatelja, sagovornika i porodice.

„Ako imate hrabrosti, morala, kapaciteta i sopstvenog dostojanstva, birajte takve prijatelje i sagovornike“, zaključuje dr Kuzmanović.