Šta je nama naš Kengur

Priznajem, čim sam upao u mekano bioskopsko sedište i na velikom belom platnu video naziv filma, osetio sam se pomalo neobično, registrovao čak i dozu straha.

A nisam došao na neki horor, nego na Kengur se vraća kući.

Jer čitava moja generacija Kad porastem biću Kengur (2004) zna napamet od prve do poslednje scene i verovatno je najvažniji film našeg odrastanja.

Naš je Kengur, vala, koliko i svih glumaca, reditelja, scenarista, producenata, statista, tonaca, rasvete i ostalih koji su na njemu radili, jer smo ga za ovih 20 i kusur godina gledali u hiljadama sati i ko zna koliko dana i meseci.

Odatle je verovatno i nikao taj strah, zaliven pitanjem „šta će oni sad to da rade našem Kenguru“, iako to možda i nema baš mnogo smisla.

Ali mi je palo na pamet i šta je to nama Kengur da se brinemo za njega.

„Kengur je simbol nekog tipa koji je uspeo“, kaže Radivoje Raša Andrić, reditelj Kad porastem biću Kengur, za BBC na srpskom.

„Bitno je da postoji neka nada, da nije nemoguće i da možeš da uspeš - makar i u nekoj drugoj ligi, ali nisi u kladionici, ispred bioskopa, na krovu, zidiću ili stepeništu zgrade.“

Miroslav Momčilović, scenarista Kengura iz 2004, a i scenarista i reditelj novog filma - za koji ističe da nije nastavak, već neka vrsta spinofa - dodaje za BBC da je Kengur „apsolutno slika vremena u kojem živi“, kao i „karaktera koje je sretao i tada i sada“.

„Ovo je sportsko-romantična tragedija“, kaže Momčilović za novi film.

„Takav sam osećaj imao i kada sam radio onaj iz 2004, a za ovaj je još više... Živimo u mnogo ozbiljnijim vremenima“.

Mnogo je to tema za obraditi.

O starom Kenguru

Ne sećam se kada sam prvi put gledao Kengura.

U glavi mi je scena iz školskog, kako jedan od starijih momaka pominje da je gledao mnogo dobar film i prepričavao neke scene.

Ako se to uopšte dogodilo, ili je moj mozak starenjem prespojio trenutak, mesto i vreme, ali jeste nam on nekada pričao o nekom filmu.

Te 2004. imao sam 13 godina i većinu vremena provodio na tom terenu, igrajući basket ili fudbal, ali i lokalnim klupicama, stepenicama i zidićima Zemuna.

Do krovova obližnjih zgrada smo stigli nešto kasnije, kada smo uveliko Kengura znali napamet i to pre svega zahvaljujući DVD izdanju koje su svi imali.

Niko ga od nas nije gledao u bioskopu.

Ali dok smo odrastali i svet se oko nas značajno menjao, a DVD-jevi i CD-ovi se na prašnjavim tavanima pridružili VHS kasetama našeg detinjstva, Kengur je uvek bio tu, kao i njegove brojne replike, brzopotezno korišćene u najrazličitijim situacijama.

Kad god voda sa klima uređaja kapne gde ne treba, ili se kupuju sveće, ili neko pomene bejlis, Dansku, Skandinaviju i Beneluks, kod većine slobodnih udaraca koji ugrožavaju „gornji desni“, a naročito kad se pojave slavni argentinski fudbaler Gabrijel Batistuta i njegova lepa, duga kosa.

Ili neki Nebojša, pardon, Šone.

„Film je pogodio duh vremena, čak i mnogim nijansama“, smatra 59-godišnji Andrić.

„I kada se to desi onda ga ljudi dožive kao da je njihov, jer to je njihovo vreme, odrastanje, tinejdžersko ili posttinejdžersko doba.“

Najveću zaslugu, kako kaže, ima pisac, jer je „scenario osnova svega“, a on je kao reditelj „samo to uspeo da sprovede na pravi način“.

Zbog toga je i Kengura, ali i podjednako voljene Munje iz 2001. u više navrata nazivao „generacijskim filmovima“.

„Očigledno sam proizvod tog vremena o kom sam snimao - sada ne bih umeo da snimim takav film, jer ni približno ne znam duh ovog vremena."

• O crnogorskom kršu i nudistima: Gde je 'Lepota poroka' 40 godina kasnije
• O slobodi i Slobodanu: Šta nam danas poručuje 'Dečko koji obećava'
• U slavu ljubavi: O fenomenu filma 'Svadba' iz ugla srpsko-hrvatskih parova

Za one koji nisu gledali, Kengur prati tri različite priče koje se prepliću tokom jednog dana na beogradskoj opštini Voždovac.

Na krovu solitera, gde Avaks (Lazar Strugar) i Hibrid (Miodrag Fišeković) ne rade ništa, zatim u kladionici, gde se prati meč Istviča sa Mančester junajtedom, a na kom Šomi (Boris Milivojević) i Duje (Nikola Vujović) pokušavaju da zarade, a to sve dok Braca (Sergej Trifunović) bez novca ide na dejt sa lepom Iris (Marija Karan).

Uz čitav niz kultnih i potpuno iščašenih, a opet nekako stvarnih, epizodnih likova koji se motaju tu okolo.

Jer su to sve ti neki mali ljudi iz naših života.

„Postoji neka istina do koje smo mi došli u tumačenju tog teksta, Raša Andrić kao reditelj i Marko Glušac kao montažer, možda najbitniji činilac ovog filma“, kaže Nikola Vujović, koji igra Dujeta, za BBC na srpskom.

„Sećam se da smo imali ozbiljne pripreme, gotovo 35 dana, kao za pozorišnu predstavu, i mislim da je to bio presudan faktor koji je učinio taj film kultnim.

„Ima nekoliko metanivoa koliko ja taj film obožavam i koliko mi je dobra doneo“, dodaje Vujović.

Ali o čemu je zapravo Kengur, pitam Andrića? O luzerima?

„Da, i o ljudima koji čekaju da se nešto dogodi, umesto da sami proizvedu događaje, iako na kraju i oni prave neki korak ka tome, jer iz sebe puštaju to što im se skupilo“, odgovara reditelj i Leta kad sam naučila da letim (2022) i Munja opet (2023).

„Taj film je vapaj 'dajte nam nešto za šta možemo da se uhvatimo, da nam životi ne budu baš ovakvi', iako ja te živote nisam prikazao kao živote očajnika, što oni u suštini jesu.“

Na trenutak je zastao i nastavio.

„I taj film i Munje sam dobro uradio jer sam ja u stvari luzer.“

Osmehnuo sam se na to.

„Pa, majke mi, da nisam snimio te filmove i pre toga Tri palme za dve bitange i ribicu (1998), i ja bih bio jedan od tih koji mogu ceo dan da bleje, lupetaju, smeju se, piju pivo i kao sve super.

„Verovatno su zato ti filmovi uspešni, jer ja znam te likove.“

Nije ga, kaže, gledao još od projekcije za novinare uoči premijere te 2004. godine, sa koje je izašao zbog problema sa zvukom pred kraj filma.

Novca za popravku nije bilo, pa je film sa sve tom greškom otišao u bioskope.

Sređena je tek za DVD izdanje.

O novom Kenguru

Do početka filma sve vreme sam pokušavao da potpuno ispraznim mozak i gledam ga kao da Kad porastem biću Kengur nikada nisam video.

Ali već u prvim kadrovima postaje jasno da novi Kengur nema mnogo veze sa starim.

Prvo, drugačije je snimljen, poput dokumentarca.

Kamera engleske televizije sve vreme prati Kengura, ovog puta u ulozi Andrije Kuzmanovića, koji se posle dugog boravka u Engleskoj vraća u Srbiju.

Osim toga, Kengur se vraća kući nema klasičnu radnju, niti zaplet - svih 98 minuta posmatramo sve što glavni lik zatiče po povratku u zemlju.

I to ludovanje, uz dosta kokaina, sa prijateljima iz detinjstva, mladosti i kraja, o čijim životima penzionisani golman sada zna više ili manje.

Ono što jeste pomalo kengurovski je taj niz epizodnih uloga na koje Kengur naleće, a koji potom daju intervju u kameru.

I oni pričaju šta je njima njihov Kengur.

• Gledao sam hrvatskog 'Generala' i srpskog 'Đenerala' - šta su hteli da me nauče
• O „Volji sinovljevoj" i fantastici na domaćem filmu: Zašto partizani nikada nisu pucali u vanzemaljce
• Put u um Pere Mitića: Zašto je beogradski davitelj počeo da davi

Andrija Kuzmanović je u tom ludilu zaista dobar, kao i Oliver Conić u ulozi Kengurovog autističnog prijatelja Tumeta.

Tu su, između ostalih, i Jelisaveta Orašanin, Vesna Čipčić, Nataša Ninković, Vladimir Kovačević i Ivana Dudić.

„Iza ovog filma će ostati mnoge šaljive stvari koje smo uradili, ali i neka gorčina“, rekao je Andrija Kuzmanović posle novinarske projekcije, nekoliko dana uoči premijere, kada ga je i on prvi put pogledao.

„Shvatio sam ga kao kritiku društva u kojem živimo i vremena u kojem smo“.

Lik je, kako kaže, koncipirao kao kombinaciju Pola Gaskonja, bivšeg engleskog reprezentativca, poznatog po velikom talentu i velikim skandalima, kao i Saše Đanija Ćurčića, nekadašnjeg fudbalera Partizana, takođe poznatog po burnom životu.

„Jasno je da ovo nije nastavak - potpuno je drugačija priča, drugi ambijent, sa istim glavnim junakom“, bile su prve Momčilovićeve reči na toj konferenciji.

I tada je, kao i nekoliko dana kasnije kad smo se čuli telefonom, ponovio rečenicu koja bi istrgnuta iz konteksta mogla da izazove mnogo bure: „Ovo je pravi Kengur“.

„Taj film od pre 20 godina se tokom snimanja zvao Novi Beograd“, priča 57-godišnji Momčilović, inače ponosni Novobeograđanin, za BBC na srpskom.

„Sticajem okolnosti, koje se meni nisu svidele, ali su bile neminovne, film je dobio naziv Kad porastem biću Kengur.“

Šta se tu zapravo dogodilo?

Producent Milko Josifov je, prema rečima više učesnika, pa i Raše Andrića za BBC, umesto na Novom Beogradu, gde se priča dešavala, besplatne lokacije snimanja - i to u trenutku velikih novčanih problema - pronašao na Voždovcu.

I film se preselio preko Save.

A naziv je na samom kraju, nakon montaže, dao Zoran Cvijanović, glumac i jedan od producenata filma, inspirisan novinskim naslovom Kad porastem biću Divac.

„Ali to nije pravi naziv za taj film, glavni junak nije Kengur“, kaže mi Momčilović, autor i Sedam i po (2006), Smrt čoveka na Balkanu (2012) i Vikend sa ćaletom (2020).

„Ovo je pravi Kengur, ne zato što mislim da je onaj loš, ne daj bože, već zato što je ovde glavni junak golman koji se zove Kengur i koji je slika i prilika vremena u kom živimo i metafora polovine Srbije.“

Na konferenciji za medije je tu citirao i reči slavnog irskog pisca Džejmsa Džojsa da je „Irska kao krmača koja jede svoju najbolju decu“.

„Mislim da smo mi prevazišli Irsku, a naše kao umetnika je da to zabeležimo i podelimo sa publikom“, ističe Momčilović.

Prvu verziju scenarija za prvi film je, kako kaže, pisao još 1999. na pisaćoj mašini, zato što zbog NATO bombardovanja nije bilo struje.

I ponovo ističe da ga je nazvao Novi Beograd.

„Ovde su prva slova bila Kengur se vraća kući, tako da ovo smatram autentičnim Kengurom, iako veoma poštujem i volim film koji su radili Raša i Cvijanović.

„Milko Josifov je prvi saznao da ću pisati novi film, želeo sam njegov amin.“

Međutim, pitanje je da li će dobiti i amin ljubitelja Kengura.

Nekoliko ljudi mi je reklo da film uopšte ne planiraju da ga gledaju jer, kažu, priznaju samo onaj iz 2004. i za novi neće ni da čuju.

Mnogi su ga odmah osudili, iako ga nisu gledali, rekao nam je Andrija Kuzmanović.

„Ne jurimo Kad porastem biću Kengur, koji je veoma bitan u mom životu - sećam se kad smo ga kupili nas trojica drugara, izlizali smo ga maltene, i dalje je relikvija mog odrastanja - ali ovaj film nema veze sa tim i to ljudi moraju da shvate.

„Razumem da su ljudi uplašeni, ali nema razloga za to - ovaj film nema prvi deo, iako ima isto ime, ali to je bila Mićina velika želja da ima nešto svoje što se tako zove."

Na trenutak je zastao, zamislio se, pa nastavio.

„Osećam se kao da se pravdam za nešto što nisam uopšte uradio.“

O budućim Kengurima

Kengur se vraća kući je 23. septembra imao premijeru u Sava centru.

Momčilović i ekipa filma su se osmehivali fotoreporterima i pozdravili publiku.

„Voleo bih da privuče mlađu generaciju, da publikom dominiraju srednjoškolci i studenti - zabavan je i za svakoga, a ima i nekih poruka, pa ko shvati shvatiće", kaže za BBC.

Na trenutak se i tu ponovo vraća u prošlost.

„Sećam se teksta u novinama kada je izašao Kad porastem biću Kengur, pisalo je da sam dobar scenarista, ali da sam propagirao marihuanu.

„Možete zamisliti koliko se Srbija promenila od te 2004. godine, sada su neke druge stvari popularne, a ne marihuana. To je suštinska razlika te dve Srbije.“

Ipak, nada se da će „uskoro, za oko mesec dana, biti bolje“, aludirajući na vanredne parlamentarne izbore 25. oktobra.

U sličnom tonu priča i Raša Andrić, koji kada priča o Kenguru kao simbolu nekoga iz kraja koji je uspeo, pominje i porast „ozbiljne zavisti“ među ljudima.

Umesto da se raduju, oni ga vuku nazad, ističe.

„To mora da se leči. Ovo društvo mora da se leči i filmovi pomažu u tome“, kaže, ističući posebno Za danas toliko Marka Đorđevića kao „totalno lekovit i božanstven“.

„Potrebni su nam, takvi ljudi, filmovi i dečiji program, pre svega na javnom servisu.“

• Koja je tajna filma „Za danas toliko"
• Šta sve škripi u kulturi u Srbiji: Politika, pare i podele
• Karaula: Kako se Jugoslavija ponovo okupila da napravi film o nesreći koja joj se spremala
• Nolanova ili Bekimova: Čija je Odiseja bolja

A Kengur iz 2004. za to vreme i dalje živi neki svoj život - decenije su prošle, ali ljudi ga i dalje i vole i gledaju.

Ponekad naletim na njega na televiziji i nikada se nije desilo da promenim kanal.

„Stvarno se trudim da budem skroman čovek, tako su me vaspitali, ali naravno da je čoveku drago kad uradi nešto što potraje - o njemu mi pričaju i neka deca kojima deda mogu da budem", kaže Andrić.

Ipak, i dalje nije gledao.

„Zvali su me pre nekoliko meseci da budem sudija u pab kvizu o Kenguru i Munjama i rekao sam da mogu da im pomognem, ali da se ne sećam skoro ničeg iz tih filmova.

„Dule Ivanović, direktor fotografije sa kojim često radim, ponekad mi nešto dobaci na snimanju i ja umrem od smeha, on me pogleda i kao - 'znaš odakle je to'.“

„'Odakle', pitam?"

„'Pa iz Kengura'.“

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Goran Višnjić za BBC: 'Holivud se promenio, ali ne nabolje'
• Sećanje na Miru Stupicu: Glumica, prva dama i 'oličenje bratstva i jedinstva'
• Vladimir Tagić za BBC: 'Yugo Florida' ljubavno pismo ocu, a 'Sablja' prekretnica
• 'Karmadona' kao horor satirična kritika savremenog društva: Aleksandar Radivojević za BBC
• 'Mirotvorac', film o čoveku koji se borio protiv rata u Hrvatskoj 1991.
• Aleksandar Saša Petrović: Od veličanstvenog reditelja do nepodobnog stvaraoca
• Dušan Makavejev: Filmovima rušio tabue, živeo slobodu
• Živojin Pavlović, slikar brutalne lepote na filmu
• Kako je Sombor 'umalo postao Holivud'