Zašto me priroda smiruje

Koliko često izlazite napolje i prepuštate se prirodi?

Istraživanja pokazuju da povezivanje sa prirodnim okruženjem može da vam donese svakakve koristi, od smanjenja anksioznosti i depresije do snižavanja krvnog pritiska.

A mnogi od nas mogu da potvrde da se osećaju bolje posle šetnje u divljoj prirodi.

Ali odakle potiče ova sklonost prema prirodi i mogu li svi da izvuku iste nagrade?

Priroda kao lek

Korist od boravka u prirodi već se neko vreme ističe u zdravstvenim krugovima.

Tako je 1980-tih jedna studija pokazala da pacijenti koji se podvrgavaju operaciji žučne kese u proseku budu dovoljno dobro da idu kući skoro čitav dan ranije ako mogu da gledaju drveće kroz prozor.

Pacijenti sa pogledom na zid od cigala ne samo da su morali da dobijaju jače lekove protiv bolova dok su se oporavljali, već su dobijali više negativnih ocena od medicinskih sestara, kao što su „uznemiren i plače“ ili „potrebno mu je mnogo više bodrenja“.

Danas se neke bolnice i medicinski centri grade na ovoj ideji.

Dobrotvorna organizacija za borbu protiv raka Megiz ima centre koji pomažu blagostanju pacijenata širom Velike Britanije i na mestima kao što su Hong Kong i Japan.

Doktor Robin Mjuir je klinički psiholog i šef centra u Mančesteru, u Velikoj Britaniji.

On je za BBC podkast Zašto to radimo rekao da njihovu zgradu okružuje - 360 stepeni vrta, sa prozorima od poda do plafona koji dozvoljavaju prirodi da uđe.

To može da pomogne posetiocima da se osećaju smireno i povezano sa spoljnim svetom.

„Gradovi umeju da budu, nažalost, povremeno lišeni prirodnih okruženja i divljih životinja i zelenila“, kaže on.

I zato, za nekoga ko se leči od raka, „taj vrt i ta priroda mislim da su zapravo zaista terapeutski“.

A korist od prirode ne deluje isključivo samo za zdravstvo.

Jedna studija sprovedena u kazneno-popravnoj ustanovi Snejk River u Oregonu, u Americi, pokazala je da su zatvorenici koji su gledali snimke prirode tri do četiri puta nedeljno imali 26 odsto manje nasilnih prekršaja, što je ekvivalent 13 nasilnih incidenata godišnje.

Kako nas priroda menja

Ideja zvana hipoteza o biofiliji tvrdi da ljudi imaju urođenu težnju da budu blizu prirode zato što su naši preci evoluirali u divljini.

Biolog Edvard O. Vilson je smatrao 1980-tih da je ova težnja upisana u naše gene.

Iako postoje dokazi iz povezanih studija koji sugerišu genetsku komponentu, nije identifikovan nijedan gen ili porodica gena koji bi direktno doveli do ljubavi prema prirodi.

Ali naučnici imaju nekoliko ideja kako provođenje vremena u prirodi može da učini da se osećamo bolje na fiziološkim i kognitivnim nivoima.

Gregori Bretmen, vanredni profesor i direktor laboratorije za životnu sredinu i blagostanje na Univerzitetu u Vašingtonu, u SAD, kaže da postoje dve glavne teorije.

Jedna, hipoteza smanjenja stresa, kaže da prirodna okruženja pokreću fiziološke promene u našem telu koje smanjuju nivoe stresa.

To može da se vidi u aktivaciji parasimpatičkog nervnog sistema – našeg takozvanog režima odmora i varenja povezanog sa stvarima kao što je usporeniji rad srca.

Preko ovoga, kaže Bretmen, kontakt sa prirodom bi mogao da nam pomogne da se pripremimo za stresne događaje, ublaži naše reakcije na stres u datom trenutku i pomogne nam da se oporavimo posle.

Druga glavna ideja je teorija o povraćaju pažnje, koja tvrdi da nam priroda pomaže da izgradimo kapacitet za blokiranje naših distrakcija i da se koncentrišemo na nešto – što se zove usmerena pažnja.

„Urbana okruženja obično imaju više distrakcija, izbegavanje automobila i saobraćaja, zvukova“, kaže Bretmen.

„A to narušava našu direktnu pažnju… ona se tako troši.“

Mnoga prirodna okruženja, s druge strane, angažuju našu indirektnu pažnju.

„To je taj osećaj odsustvovanja, taj osećaj da ste kompatibilni s okruženjem. I kad je taj aspekt naše pažnje angažovan, on nam pruža priliku da se naša usmerena pažnja obnovi“, objašnjava on.

Bretmenovo istraživanje otkrilo je poboljšanje u radnoj memoriji kod ljudi koji su išli u šetnje po prirodi za razliku od onih koji su išli u urbane šetnje od 50 minuta.

Kao i smanjenje stepena anksioznosti, šetači po prirodi uspeli su da prođu bolje na testu koji je obuhvatao pokušaje da se setite niza nasumičnih slova dok ste istovremeno rešavali matematičke jednačine.

Oni su se sećali „u proseku negde između devet ili deset slova više posle otpisivanja matematičkog učinka“, kaže Bretmen.

„Urbani šetači su ostajali uglavnom isti.“

Priroda bi mogla da utiče na nas i preko smanjenja stresa i obnove pažnje.

„Mislim da se uzajamno ne isključuju“, kaže on.

Zelenilo ili pustinja?

Ali važno je istaći da ne doživljavaju svi prirodu na isti način.

U jednoj studiji, japanski istraživači su uporedili mlade ljude koji su provodili vreme ili u šumama ili u urbanim okruženjima.

Oko 80 odsto onih u šumi pokazali su povećanje parasimpatičke nervne aktivnosti.

Preostalih 20 odsto zapravo je pokazalo smanjenje.

Bretmen kaže da jedno pitanje kojem se istraživači sada posvećuju jeste koliko različiti tipovi prirode mogu da imaju različite uticaje na različite ljude.

On ukazuje na rad obavljen sa američkim kolegama u El Pasu, u Teksasu, koji su izložili učesnike stresnom izazovu, potom ih izložili jednom od tri okruženja u virtuelnoj stvarnosti: zelenom pejzažu, pustinjskom pejzažu i kancelariji kao kontrolnom okruženju.

„Naša hipoteza bila je da će ljudi imati najviše koristi od zelenog okruženja“, kaže on, „zbog ideje o teoriji o psiho-evolucionom smanjenju stresa kad zelena okruženja aktiviraju naš sistem odmaranja i varenja, zato što nam pružaju neku vrstu načina da vidimo gde su naši grabljivci, gde je naš plen, gde je voda.“

Na njihovo veliko iznenađenje, pustinjsko okruženje takođe je delovalo kao da pokreće oporavak od stresa u sličnoj meri, kaže Bretmen, „mada po psiho-evolutivnoj teoriji, tamo nema vode, tamo nema hrane.“

Istraživači ne znaju zasigurno, ali je moguće da je to imalo neke veze sa činjenicom da je El Paso pustinjski grad i možda su se učesnici osećali „najbezbednije u poznatom pustinjskom okruženju“.

Bretmen pretpostavlja da bi naša doživljena iskustva i lične preferencije mogli oblikovati naše reakcije na prirodu.

„Da li se osećam kao da pripadam ovde? Koja su moja sećanja na ovo mesto ili na ovaj tip prirode? Sve te stvari igraju veoma važnu ulogu“, kaže on.

'Stalno izlaganje'

Sve veći korpus istraživanja ukazuje na to da neki oblik kontakta sa prirodom može da donese korist po zdravlje svakome od nas.

Danas više od 80 odsto svetske populacije živi u gradovima i urbanim sredinama, prema UN-u, a Bretmen kaže da bi trebalo da razmotrimo kako da „obezbedimo neku vrstu pristupa prirodi za svakoga a posebno za decu, u školskim dvorištima ili njihovim krajevima.“

Možda vam nije uvek do izlaska napolje u šetnju, ali on kaže da „čak i ako su promene u raspoloženju ili načinu razmišljanja male, ovi efekti, bar prema mom utisku, verovatno vremenom rastu.“

„I zato stalna izlaganja tokom dana, nedelja, meseci, godina, mogu dovesti do potencijalno, u nekim slučajevima, prilično značajnih promena raspoloženja.“

Zasnovano na epizodi Zašto to radimo na BBC Saunds.

Dodatno izveštavanje: Ketrin Hitvud

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Iznenađujuća korist od „plavih prostora“ po zdravlje
• Mistične i sablasne, a čoveku korisne - zašto su močvare važne
• Kako 20 minuta u prirodi poboljšava vaše zdravlje
• Šta polarna noć može da nas nauči o spavanju
• Kako priroda može da bude lek za usamljenost
• Od 'zvučnog oružja' do svađa među ribama: Tajni svet podvodnih zvukova
• 'Šumsko zlato' koje kriju šišarke u Srbiji