"Vesele devedesete": Sagovornici za Boom93 o odrastanju u vremenu ratova, nemaštine i straha

Za generaciju koja su tada bila deca i tinejdžeri, devedesete nisu bile samo decenija nostalgije. Bile su vreme u kojem se odrastalo ubrzano, u društvu koje je prolazilo kroz duboku ekonomsku, političku i moralnu krizu. I možda upravo zato pitanje nije samo šta se tada slušalo, gde se izlazilo i čemu su se ljudi smejali, već i šta su sve morali da nauče da prihvate kao normalno.

Jer kada se danas kaže „vesele devedesete“, lako je zaboraviti koliko je malo toga u njima zapravo bilo veselo.

„Srbija je krajem osamdesetih izabrala Miloševića i ušla u pogrešan voz“

Na pitanje kako danas gleda na svakodnevni život običnog čoveka u Srbiji devedesetih i koliko su ratovi, mobilizacije, izbeglištvo, sankcije i međunarodna izolacija menjali porodice i međuljudske odnose, dr Saša Mirković, medijski ekspert, docent na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum i jedan od osnivača ANEM-a, kaže da je teško setiti se svega lošeg što su sa sobom donele devedesete.

„Još teže je to predočiti mladoj generaciji čiji su roditelji, bake i deke prošli kroz pakao koji je mojoj generaciji obeležio mladost i sazrevanje i lišio nas bezbrižnosti koje nose te godine. Devedesete mogu da se obeleže kletvom ‘Dabogda imao pa nemao’ – preko noći se izgubilo ono što smo imali, nestale su brojne vrednosti, a najgore od svega je što se društvo po raznim osnovama promenilo nagore, što se, nažalost, i danas oseća i teško menja,“ kaže on.

Prema njegovim rečima, podele koje danas postoje u društvu imaju korene upravo u devedesetim.

„Zbog politike su se raskidala prijateljstva, kumstva, a u brojnim porodicama ukućani uopšte nisu razgovarali. Imajući u vidu da su danas na vlasti isti oni koji su bili i devedesetih, ne treba da nas čudi trenutna atmosfera ekstremno podeljenog i polarizovanog društva i velika želja za promenom, baš kao što je nakon svega što se desilo tokom devedesetih smenjen Milošević.“

Mirković smatra da je Miloševićev režim unazadio Srbiju u periodu kada je region, nakon pada Berlinskog zida, prolazio kroz deceniju velikih promena.

„Njegov režim je unazadio zemlju u deceniji najvećeg prosperiteta regiona nakon pada Berlinskog zida, kada je Srbija izgubila priključak sa svetom koji još uvek ne može da uhvati u dovoljnoj meri jer ne postoji iskrena politička volja da postane deo Evropske unije. Jednostavno, Srbija je krajem osamdesetih izabrala Miloševića i ušla u pogrešan voz. A kada uđete u pogrešan voz, onda su sve stanice pogrešne.“

Mobilizacija, devize i „deda Avram“

Sećanja na devedesete kod Mirkovića vezana su i za svakodnevni strah od mobilizacije, ali i za hiperinflaciju i nestanak poverenja u bankarski sistem.

„Čovek se trudi da potisne ružne scene i epizode kroz koje je prolazio, ali se seća onih najupečatljivijih. Meni su to svakako scene vezane za mobilizaciju, kada zbog pozivara uopšte nismo koristili kućni interfon i javljali se na telefon isključivo pošto bismo preko telefonske sekretarice prethodno čuli ko je na vezi.“

Jednu scenu iz vremena hiperinflacije posebno pamti.

„Nikada neću zaboraviti kada nam je u vreme inflacije jedna donatorka, prijateljica iz inostranstva, donela kutiju za cipele punu apoena od pet nemačkih maraka radi lakše podele u redakciji“, seća se Mirković.

Seća se i snabdevanja gorivom.

„Imao sam dilera za gorivo koje je trošio moj Reno 4. Odvikao sam se od odlaska na pumpu i u banke, koje su našim roditeljima pokrale deviznu ušteđevinu radi finansiranja Miloševićevog rata u kojem ‘Srbija nikada nije učestvovala’.“

Posebno mesto u njegovom sećanju ima stabilizacija dinara početkom 1994. godine.

„Sećam se kakvo je olakšanje doneo deda Avram, koji je početkom ’94. zaustavio inflaciju koju danas teško ko može da zamisli ako nije živeo u tom periodu.“

„Vidimo se u čitulji“ kao svedočanstvo vremena

Govoreći o procvatu kriminala, šverca i sive ekonomije tokom devedesetih, Mirković kao jedno od najvažnijih svedočanstava tog perioda izdvaja film „Vidimo se u čitulji“, u produkciji Radija B92.

„Nemate bolje svedočanstvo o tom vremenu od filma ‘Vidimo se u čitulji’ u produkciji Radija B92. Taj film je snimljen kamerom koju je u zemlju uneo prijatelj, kome je ona zabeležena u pasošu. Zbog toga je pasoš po ulasku u Srbiju iscepan i bačen, izvađen novi, a nama je ostala kamera koja je zabeležila kako su izgledale ‘vesele’ devedesete koje glorifikuju oni koji ništa ne znaju o tome.“

Mirković smatra da se devedesete danas romantizuju i zbog toga što su pojedinci u tom periodu uspeli da se obogate.

„Ili oni koji su se obogatili na račun svih onih koji su preko noći osiromašili pa se očajnički trude da romantizuju poslednju deceniju prošlog veka,“ ocenjuje Mirković.

Kada govori o medijskoj slici tog vremena, Mirković izdvaja različite polove tadašnje scene.

„Medijski najbolje personifikuju informativni program RTS-a, zabavno-muzički eskapistički program TV Pink i, sa druge strane, Radio B92 i stanice koje su činile ANEM, uključujući hrabri Boom 93, koji je radio u gradu u kojem je živeo Miloševićev sin. Da bi to radio, morao si da budeš lud ili hrabar. Bolje rečeno: ludo hrabar.“

„Proleće je, a ja živim u Srbiji“

Za Mirkovića je jedno od najvažnijih obeležja devedesetih bilo osećanje izolacije i besperspektivnosti.

„Osećaj najbolje opisuje bedž iz tog vremena sa sloganom ‘Proleće je, a ja živim u Srbiji’.“

Posebno govori o generacijama mladih ljudi koje su tokom devedesetih napustile zemlju.

„Ovo društvo se nikada nije oporavilo od odlaska brojnih generacija talentovanih i edukovanih mladih ljudi koji su je tokom devedesetih napustili u najboljim i najproduktivnijim godinama. Gore od toga je što su mesto ustupili lošijima od sebe i što je zavladala negativna selekcija koju današnji mladi mogu da razumeju i zbog čega se opravdano bune.“

U tom kontekstu podseća i na višemesečni studentski protest 1996/97.

„Zato ne treba da čudi višemesečni studentski protest ’96/97, koji je pokazao neslaganje sa vladajućom klikom. Miloševićev pad je tada počeo i zato se tri decenije kasnije prave brojne paralele sa današnjom situacijom u Srbiji.“

Podele koje su ulazile u porodice

Mirković smatra da su političke i društvene podele iz devedesetih ostavile dubok trag.

„Ta podela je bila tolika da njene korene i dalju nadogradnju živimo u Srbiji već 22 meseca. Samo što je sada teže manipulisati roditeljima koji danas otvoreno podržavaju svoju decu u protestima, za razliku od devedesetih, kada niste imali mobilne telefone, internet i društvene mreže, već ste verovali TV Bastilji, Radio Beogradu, Politici i Večernjim novostima, koji su bili ključni izvori informisanja svih koji su slepo verovali Miloševićevoj propagandnoj mašineriji.“

Na pitanje o odnosu građana prema Miloševićevom režimu, od podrške i ravnodušnosti do otvorenog otpora, Mirković kaže da veruje da je ljudima na kraju svega bilo dosta.

„Iako znam da postoje teorije koje kažu da je Milošević smenjen ne zato što je vodio već zato što je izgubio sve ratove na tlu bivše Jugoslavije, više verujem u to da je ljudima na kraju bilo svega dosta i da su hteli da mu vide leđa.“

Sankcije, izolacija, osiromašenje i besperspektivnost, smatra on, dodatno su uticali na takav odnos prema vlasti.

„Jednostavno, njegova politika je bila poražena i istekao mu je rok trajanja, bez obzira na činjenicu što je imao podršku nemalog dela glasača čak i kada je poražen. Tako to biva sa diktatorima.“

Mediji između zabrana i otpora

Devedesete su ostavile posebno težak trag na novinarstvo u Srbiji. Mirković podseća na novinare koji su izgubili život i na zakonski okvir koji je omogućavao pritiske na nezavisne medije.

„Dovoljno je da se prisetimo da su Dada Vujasinović i Slavko Ćuruvija izgubili život tokom ‘veselih’ devedesetih zbog svog novinarskog angažmana i da je Zakon o javnom informisanju iz ’98. godine usvojen i primenjivan u mandatu tadašnjeg ministra informisanja, a sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića,“ kaže on.

Ipak, kaže, tadašnja alternativna medijska scena uspevala je da pronađe načine da zaobiđe pritiske vlasti.

„Bilo je to analogno vreme u kojem smo prvi iskoristili pojavu interneta i novih tehnologija da nadmudrimo vlast i da informativni program Radija B92 čuje cela Srbija preko hrabrih ANEM članica.“

„Svi smo mnogo rizikovali jer smo znali da je to jedini mogući put. Bili smo solidarni i podržavali se međusobno, praveći koalicije sa uticajnim štampanim medijima toga vremena.“

Mirković smatra da je tada postojala jasnija granica između nezavisnih i prorežimskih medija.

„Imali smo nesumnjivu podršku međunarodne zajednice koja nije pravila trule kompromise i koja je poštovala demarkacionu liniju nas nezavisnih i njih prorežimskih, gde između crnog i belog nije bilo mesta za sivo kao što je to danas slučaj.“

„Nas je svaka zabrana činila sve jačim i uvek smo nalazili načina da se vratimo u etar i pokažemo da smo nepobedivi. U tom duhu i atmosferi su B92 i ANEM doprineli pohodu na Beograd "Petog oktobra" i smeni vlasti.“

Muzika kao bekstvo, ali i prostor slobode

Za mlade koji su odrastali tokom devedesetih, alternativna kultura bila je mnogo više od razonode.

„Sve je to bilo neraskidivo povezano tokom devedesetih. Radio B92 zato nije bio samo radio već pokret koji je organizovao ulične akcije i proteste, imao alternativni kulturni centar, diskografsku kuću, TV i filmsku produkciju...“

„Sve to je bilo isprepletano do te mere da se na alternativnoj sceni teško šta dešavalo, a da u tome nismo bili (sa)učesnici, (su)organizatori ili promoteri,“ priseća se Mirković.

Mirković smatra da je upravo takvo okruženje uticalo na publiku, mlade ljude i njihovu potrebu za buntom i nemirenjem sa besperspektivnim životom.

„Devedesete su za mene ponor i patnja“

Oliver Tošković, profesor Filozofskog fakulteta rodom iz Ostrova, devedesete pamti iz perspektive mladog čoveka koji je odrastao u gradu koji je bio jedno od uporišta Miloševićevog režima.

Njegovo današnje iskustvo putovanja najbolje pokazuje koliko je svet devedesetih bio drugačiji.

„Dok čitam pitanja, čekam let na aerodromu "Hitrou", što je situacija nezamisliva 90-ih, kako za mene, moje prijatelje, tako i za većinu građana Srbije“, kaže Tošković.

Tošković svoju generaciju opisuje kao generaciju koja je iz relativno mirnog detinjstva osamdesetih ušla u tinejdžerske godine kroz haos i nemaštinu.

„Moja generacija je iz relativno mirnog detinjstva 80-ih prešla u tinejdžerske godine kroz haos i nemaštinu 90-ih.“

Ne zna, kaže, kome je bilo najteže.

„Ne znam da li je to odrastanje bilo gore nama, ili nešto starijim generacijama koje su već počele neke lepe tinejdžerske godine pre raspada, ili pak našim roditeljima koji su morali da, praktično bez novca, obezbede hranu i kakvo-takvo odrastanje svojoj deci.“

Jedno sećanje posebno je ostalo urezano.

„Sećam se da je moja mama za doček Nove 1994. godine morala da pusti dva čeka kako bi mi kupila dve litre soka da ponesem na sedeljku, soka koji inače nisam pio godinu dana. I to ne za pravu Koka-kolu, već za njenu domaću verziju, Ineks kolu,“ priseća se on.

Umesto sokova, često se pila limunada.

„A pre toga smo pili limunadu od vode, malo šećera i limuntusa, pravi limun je bio skup, ili neke lokalno pravljene nazovi-sokove u slabo pranim recikliranim flašama.“

I bicikli su, kaže, bili simbol vremena.

„Vozili smo bicikle koje su više ličile na mašine iz "Pobesnelog Maksa" nego na bilo šta što danas možete naći u prodavnicama bicikala, pa čak i kineskih.“

Rat je ulazio i u dečje dnevnike

Ratna svakodnevica nije bila nešto što su deca mogla da ostave van svog života.

„U periodu kada sam počeo da pišem svoj dnevnik, prvi događaji su se odnosili na broj mrtvih na ratištima širom Jugoslavije, pa sam ubrzo pocepao jedinih nekoliko stranica i prestao da pišem dnevnik, “ kaže Tošković.

Stariji poznanici skrivali su se od mobilizacije.

„Nešto stariji poznanici su se krili od mobilizacije i slanja u rat, koje se zvanično nisu dešavale,“ kaže Tošković.

Za njegovu generaciju to je bilo vreme u kojem je trebalo da se formira lični identitet, a raspadali su se država, društvo i institucije.

„U periodu u kome je život od moje generacije očekivao traženje i formiranje ličnog identiteta, sve se raspadalo, država, društvo, institucije, vrednosti…“

Njegov lični opis devedesetih je nedvosmislen:

„Devedesete su za mene ponor i patnja, mračni srednji vek koji je krajem 20. veka stigao u Jugoslaviju i Srbiju.“

A sa raspadom sistema, promenila se i društvena hijerarhija.

„Kriminalci i primitivci su postali nacionalni heroji,“ ocenjuje on.

Zato njegova prva asocijacija na devedesete nije „veselje“.

„Zato za mene prva, pa ni druga asocijacija na devedesete nije sintagma ‘veselih godina’ već pre stih ‘Ma, j****e se, Devedesete’, uz nadu da je njihova priča gotova. Ali nije bilo to još gotovo, nije dovoljno sve propalo…“, priseća se Tošković Balaševićevih stihova.

Jedini plan bio je kako i gde otići

Za mlade koji su odrastali u takvoj zemlji, budućnost je bila gotovo nemoguće zamisliti.

„Ma koliko to vreme bilo sumorno i mračno, u njemu se odrastalo. Svi mi koji smo ostali, a nismo pogubljeni, preživeli smo i odrasli nekako. Jedini plan je zapravo bio kako i gde otići.“

Tošković kaže da niko od njegove generacije nije video svoju budućnost u zemlji koja je neprestano bila u sukobu.

„Niko od nas tada nije video svoju budućnost u državi koja je stalno u nekom ratu, prvo sa sunarodnicima, pa komšijama, pa onda i jednim delom prilično moćnog sveta.“

Njegova generacija je, kaže, imala veoma skromnu predstavu o tome šta bi budućnost trebalo da donese.

„Zamišljajući sebe kao odrasle maštali smo da ćemo imati dovoljno hrane i pića.“

Odnos vlasti prema građanima opisuje kroz repliku iz filma „Tri karte za Holivud“:

„Imali smo utisak da država ratuje protiv nas, a mi bi trebalo da smo bili država, bar u neku ruku. To vreme i odnos vlasti prema građanima ove države verovatno najbolje opisuje replika milicionera Gavrila iz filma "Tri karte za Holivud": "Hvataj, hapsi, gazi… napred milicijo… ovaj narod je neprijatelj ove države.“

Preživljavanje kroz porodicu, prijateljstva i sivu ekonomiju

Kada se zvanični sistem raspadao, ljudi su se oslanjali jedni na druge.

„Bežali smo u porodice, prijateljstva, maštu i umetnost. Kada se zvanični sistem raspada, izroni novi, sistem se samoorganizuje na drugi način,“ seća se Tošković.

Umesto uređenog državnog sistema, kaže Tošković, prostor su zauzeli nacionalizam, kriminal i pljačka.

„Uređeni državni sistem su zamenili nacionalizam, kriminal i opšta pljačka, pa su se obični ljudi oslonili jedni na druge, bar onoliko koliko su mogli.“

Razmena dobara ponekad je zamenjivala novac.

„Razmena dobara bi ponekad zamenila robno-novčanu razmenu, rad se ponekad nije plaćao već se vraćalo radom.“

Siva ekonomija postala je deo svakodnevice.

„Švercovalo se i siva ekonomija je bila jedan od načina da se preživi. Sve se kupovalo na crno, od hrane, preko odeće, pa do cigareta i benzina, kaže Tošković i dodaje da je prvu litru benzina na benzinskoj pumpi kupio je tek 2000. godine.

Burek za dvojicu i 40 kilometara peške

Novac nije bio dovoljan ni za najosnovnije stvari, ali se na koncerte ipak išlo.

„Na koncerte se išlo pešaka ili biciklom, a osim za ulaznice nije bilo novca ni za šta više, najčešće ni za jedno piće,“kaže Tošković.

Jedno putovanje na koncert Zabranjenog pušenja ostalo mu je posebno u sećanju.

„Jednom smo otišli na koncert Zabranjenog pušenja u Smederevo, imali novca za kartu za voz u jednom smeru, za ulaznice na koncert i još jedan dinar, za koji smo nas dvojica kupili jedan burek sa sirom i podelili ga,“ priseća se Tošković.

Povratak je izgledao potpuno drugačije od današnjeg odlaska na koncert.

„Vratili smo se kući pešačeći oko 40 kilometara od ponoći do jutra. Google danas kaže da za tu rutu od cirka 38,1 kilometar treba tačno osam sati i 38 minuta pešačenja.“

Alternativna scena kao oaza normalnosti

Uprkos svemu, kulturni život nije nestao.

„Alternativna rok scena je tih godina bujala, možda i zato što sva srećna društva liče jedno na drugo, svako nesrećno društvo nesrećno je na svoj način, “ kaže Tošković.

Za Toškovića je umetnost bila način preživljavanja.

„Umetnost je bila lek, oaza normalnosti i sreće, a istovremeno i prostor za pobunu.“

Koncerti su bili mesto na kojem su mladi mogli da osete da nisu sami.

„Na koncertima smo mogli da osetimo da nismo sami, da kada ludilo postane nova normalnost, biti nenormalan ipak znači biti zdrav.“

Seća se i jedne gitarijade u Zaječaru sredinom devedesetih.

„U takmičarskom delu je nastupao bend NCF (New Comercial Folk) sa pesmom ‘Neću da budem normalan, hoću da budem slobodan’.“

Propaganda i „dvomisao“

Tošković smatra da je propaganda imala ključnu ulogu u oblikovanju slike stvarnosti.

„Propaganda je oblikovala i promovisala stanje ludila u zemlji 90-ih.“

Prema njegovim rečima, protivrečnost je postala sastavni deo svakodnevice.

„Jednom delu građana je objašnjavano da je jedino vlast u Srbiji za očuvanje Jugoslavije i da se ubijanjem braće čuva bratstvo i jedinstvo, a drugom delu da bi Jugoslavija ipak trebalo da bude Srbislavija.“

„Protivrečnost ideja, protivrečnost javne reči i realnosti, protivrečnost je postala normalnost, zamenila je razum,“ ocenjuje Tošković.

Tošković taj fenomen povezuje sa pojmom „dvomisli“ iz Orvelove „1984“.

„Dvomisao je promašila godinu i iz 1984. se proširila na čitavu deceniju 90-ih u Srbiji.“

„Ali nije to još gotovo“

Tošković podseća na osećaj da su devedesete završene i da je sa njima završena i jedna epoha.

„Kada smo konačno otpevali stihove „…j***** se, Devedesete, i vaša priča je gotova. I dabogda se nikad ne sete. Svih ovih protuva i skotova, Kad zakon metlom zamane… zaboravili smo da je demokratija krhka tvorevina. Kao tinejdžerski duh, osetljiva, lakoverna i zahteva konstantnu pažnju i brigu. Tinejdžer nam je upao u loše društvo, medijski mrak je postao medijski haos, odvratne i ozbiljne propagande su se pretvorile i još odvratniju i beskrupulozniju hrpu laži, a mafija ponovo ima svoju državu. Ali nije to još gotovo…"

Kada govori o poređenju devedesetih i Srbije danas, pravi jasnu razliku između tadašnjeg i sadašnjeg okruženja, ali prepoznaje određene obrasce.

„Danas nema ratova. Ali ima dvomisli. Nema sankcija i rekordne inflacije. Ali je ovaj narod i dalje neprijatelj ove države,“ zaključuje Tošković.

Upoređujući devedesete sa sadašnjim vremenom, Mirković kaže da mu je „poznata sadašnja vlast koja je ista kao devedesetih, a suštinski drugačiji je svet oko nas i međunarodna zajednica koja takvu vlast sebično toleriše preko svih granica bez obzira na cenu koja će na kraju zbog toga biti plaćena preko naših leđa. Po raznim osnovama."

Na kraju, možda najkraću i najprecizniju sliku tog vremena daju stihovi Đorđa Balaševića iz pesme „Devedesete“:„Onda su došle devedesete tužne i nesretne... Opake. Gospod je barut primirisao, pa ladno zbrisao za oblake....Jednu ste mladost sludele, budite sretne ako vam i strofu udele. Pred crkvom pravih vrednosti."