Fobije: Zašto se toliko plašimo stvari koje verovatno ne mogu da nas povrede

Šta osećate kad pauk iznenada pretrči preko poda vaše dnevne sobe?

Jer vrlo mali procenat paukova je opasan po ljude.

Veruje se da manje od deset ljudi na čitavom svetu umre godišnje od ujeda pauka, prema Institutu za istraživanje životne sredine i obrazovanje, mada je prikupljanje tačnih podataka teško.

Uprkos tome, mnogi bi rekli - u tu grupu spadam i ja - da imaju fobiju od paukova.

Ne mogu da spavam ako znam da je pauk u sobi, a čak i sama pomisao na paučinu dovoljna je da se naježim.

U mnogim slučajevima, fobije predstavljaju izražen strah od nečega što - makar samo po sebi - ne može ozbiljno da nas povredi.

Zašto su onda toliko česte i odakle potiču?

Od straha do fobije

Strah je vitalna emocija za ljude, prema Vanesi Lobu, profesorki psihologije sa Univerziteta Ratgers u Nju Džersiju, u Sjedinjenim Državama.

„Strah je važan zato što nas štiti od stvari koje su potencijalno opasne“, kaže ona.

Ali ako se strah razvije u nešto ekstremno i remetilačko, može da se klasifikuje kao fobija, kaže Andraš Žido, direktor laboratorije Vizuelne kognicije i emocije na Univerzitetu u Pečuju, u Mađarskoj.

„Možemo to da zamislimo kao neprekinutu varijablu, koja započinje bazičnim strahom koji je prilično normalan, a svako se plaši nečega“, kaže on.

„Ali jednom kad on počne da se javlja kao prepreka vašem svakodnevnom životu, onda to smatramo fobijom.“

Lobu takođe kaže da su fobije obično neproporcionalne pretnji od koje potiču.

U određenim delovima sveta, na primer - kao u Velikoj Britaniji, gde ja živim - većina vrsta zmija nije opasna po ljude, tako da bi ekstreman strah mogao da bude iracionalan i klasifikovan kao fobija.

Ali u drugim delovima sveta, to možda nije tako.

• Kako je internet stvorio nove strahove
• Devet saveta kako da se nosite sa turbulentnim vremenima
• Praktični saveti za srećniji život

Urođene ili stečene?

Uprkos tome koliko su neke fobije česte, većina stručnjaka smatra da se mi ne rađamo sa njima.

Strah je, veruje Lobu, emocija koju bebe ne mogu da osete.

„Ne viđate strah sve do kasnijeg uzrasta, zato što strah zahteva da procenjujete da je nešto pretnja i morate da znate nešto o svetu da biste to uradili“, kaže ona.

Dakle, ako se ne rađamo sa strahom od paukova ili zmija, zašto ljudi razvijaju fobije na te stvari konkretno?

Stefani Hel, profesorka razvojne psihologije na Univerzitetu u Beču, u Austriji, sprovela je studiju koja je pokazala da se kod novorođenčadi više šire zenice kad vide paukove ili zmije, u poređenju sa, na primer, cvećem i ribama.

Širenje zenica je znak da one možda prepoznaju potencijalnu opasnost.

Ono je povezano sa aktivacijom noradrenenog sistema, koji učestvuje u reakcija tela zvanoj „bori se ili beži“.

Karakterišu je stvari kao što su ubrzani rad srca, povećani krvni pritisak i ubrzano disanje, dok se telo priprema da beži ili da se bori sa doživljenom opasnošću.

Hel ne misli da su strahovi urođeni, ali kaže da postoje neke stvari u našem okruženju koje možemo da prepoznamo brže od drugih, što bi delimično moglo biti zbog načina na koji se one kreću.

„Na svetu postoje stvari za koje smo pripremljeni da naučimo da se bojimo“, kaže.

Lobu misli da smo možda skloniji da naučimo da se plašimo paukova i zmija nego drugih životinja - zato što su one „čudne“.

To je sentiment sa kojim se svesrdno slažem.

„Pomislite samo na zmiju – ne postoji ništa drugo na svetu što je kao zmija“, kaže Lobu.

„Pomislite samo kako se bebe navikavaju da gledaju životinje - one su četvoronožna stvorenja koja hodaju, zar ne? Zmije to ne rade. Pauci se kreću na abnormalno. To nam se ne dopada.“

Neki stručnjaci veruju da ova sklonost da se plašimo određenih stvari može biti rezultat evolucije.

„Ljudi su kroz istoriju imali prilično nepredvidivo okruženje“, kaže Žido.

„Svaki strah i fobija su bili racionalni u nekom trenutku u razvoju čovečanstva, ali to je praktično prestalo da bude korisno i racionalno u našim svakodnevnim životima.“

Međutim, evolutivna predispozicija za učenje određenih strahova - poznata kao teorija pripremljenosti - nije sama po sebi dovoljna za sticanje fobije.

Direktno negativno iskustvo sa nekom životinjom ili predmetom je zaista brz način da počnete da ga se bojite, naročito ako već imamo prirodnu predispoziciju za to, smatra Lobu.

Ali isto tako možemo da počnemo da se bojimo nečega videvši negativne reakcije kod drugih ljudi.

„Imate fiziološku reakciju - ugrizli su vas, prepali su vas“, kaže Lobu.

„A onda mamina reakcija ili kad mama kaže: 'Da, to je stvarno loše', to povećava vašu verovatnoću da naučite da se bojite toga.“

Iz ovog razloga, fobije mogu da se prenose sa kolena na koleno, prema rečima Hel.

• Zašto volimo horor filmove?
• Kako se izboriti sa strahom od letenja
• Anksioznost kod dece - kako da im pomognete

'Pogledajte samo filmove'

Imajući u vidu da iskustva oblikuju da li počinjemo da se plašimo nečega, Lobu misli i da je popularna kultura delimično kriva za česte fobije od zmija i paukova.

„Pogledajte samo filmove, pogledajte knjige“, kaže ona.

„Kad su zmije i paukovi spasioci? Nikad.“

Možda je u igri još jedan faktor kad su u pitanju fobije od stvari u prirodnom svetu - takozvane biofobije.

Žido je proučavao da li postoji veza između toga koliko je urbanizovano nečije okruženje i da li imaju fobije od životinja.

Otkrio je da što je urbanizovanija bila neka oblast, to su biofobije bile češće.

„Čini se da se ljudi koji provode više vremena u prirodi, koji imaju više iskustva sa prirodom, manje plaše životinja koje bi mogli da sretnu“, kaže on.

Sa više od 80 odsto ljudi koji žive u urbanim oblastima u čitavom svetu danas, ima smisla da su fobije od životinja toliko česte.

Odučavanje od fobija

Većina stručnjaka se slaže oko dve stvari - da možemo da budemo odučeni od fobija i da je najbolji način da se to uradi izlaganjem njima.

„Ako osetite da vam je pomalo nelagodno u određenim situacijama, možda je dobra ideja da se malo isforsirate“, kaže Hel.

Lobu predlaže da krenete od sitnica.

Na primer, da gledate fotografije stvari kojih se plašite i učie pozitivne stvari o njima, pre nego što postepeno pojačate izlaganje.

Ipak, ako je fobija ekstremna i ima velik uticaj na vaš život, možda bi bilo bolje da zatražite profesionalnu pomoć.

Židoovo istraživanje podržava i ideju da izlaganje ne samo što pomaže da prevaziđemo strahove, već nas i sprečava da ih uopšte steknemo.

„Lično iskustvo je najvažniji faktor u sticanju straha“, kaže on.

„Ako je to pozitivno iskustvo, kao u detinjstvu, za vreme školovanje ili tako nečeg, onda to praktično služi kao zaštitni faktor od sticanja straha.“

Lobu ističe da nas strah štiti i da je on dobar i da imamo kontrolu nad našim fobijama.

„Nije vam suđeno da se plašite ničeg konkretnog“, kaže ona.

„Ako plašite nečega, a to ne želite, postoje rešenja.“

Lično ne znam da li je moja fobija od paukova stečena od roditelja, pokupljena na filmu ili zato što se nisam dovoljno susretala sa njima.

Možda je mešavina svega toga.

Ali možda pisanje ovog teksta može biti prvi korak u pobeđivanju tog straha.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]