Leto osamdesetih u Požarevcu: Od poslastičarnice “London“ preko "Čikoša" do "Diskoteke 012“

Za Sunčanu Tadić, osamdesete su ostale posebno drag period života.

"Moje mlade godine su svakako prošle u osamdesetim. Tada sam imala između dvanaest i dvadeset dve godine i to je za mene i do dana današnjeg najlepši, najbezbrižniji i najzanimljiviji period života“, kaže ona.

Vojin Kuzmanović osamdesete pamti kao vreme opuštenih leta. Kao student, deo raspusta provodio je u Požarevcu.

„Bila su neka lepa i opuštena vremena“, priseća se dr Kuzmanović.

Nisu postojali brojni organizovani sadržaji, ali to tada nije značilo da je mladima bilo dosadno. Zabavu su stvarali sami. Vozili su bicikle, šetali, čitali, išli u bioskop, slušali muziku, odlazili na kupanje i sastajali se na mestima koja su se podrazumevala.

“Čikoš”, mesto gde se znalo gde se sedi

Jedno od takvih mesta bio je "Čikoš". Kuzmanović ga opisuje kao restoran sa velikom baštom koji je praktično imao ulogu prvog kafića u gradu.

„Bila je najveća bašta u gradu“, priseća se.

U "Čikošu" se, kaže, uglavnom nije ni jelo. Tu se sedelo, razgovaralo i susretalo sa dragim ljudima.

„Narod se poznavao i to je bilo nekako mirno, fino“, kaže Kuzmanović.

Dogovor za večernji susret bio je jednostavan: „Ej, gde se nalazimo večeras u devet? U Čikoš, naravno!"

Fontana, šetnja i druženje

Za Sunčanu Tadić, jedno od mesta večernjeg okupljanja bile su čuvene fontane u centru grada. Tu su se nalazili sa društvom, šetali i razgovarali.

"Uglavnom se svodilo na to da smo se uveče viđali kod takozvanih fontana, koje su sve srušene. Jedno vreme su na tim mestima bili travnjaci i bile su ispunjene cvećem. Međutim, iako odavno više nisu bile fontane, mi smo se i tada tamo sastajali.“

U vremenu bez društvenih mreža, mnogo toga se događalo spontano. Čak je i odlazak u biblioteku mogao biti povod za druženje.

„Sam proces vraćanja knjige u biblioteku bio je neka vrsta provoda, jer se usput sretnete, družite i negde odete“, seća se Tadić.

Diskoteka i večernji život

Za starije tinejdžere postojala je i "Diskoteka 012" na otvorenom, na terasi hotela Dunav.

„To je bilo jedno od omiljenih mesta, ali mlađi nisu mogli da idu tamo“, kaže Tadić.

Bilo je potrebno imati oko šesnaest ili sedamnaest godina, a kada bi se ušlo u taj uzrast, diskoteka je postajala deo gradskog života.

Muzika koja je određivala generaciju

Ako postoji nešto što posebno povezuje sećanja na osamdesete, onda je to muzika.

Tadić osamdesete pamti kao vreme bogate muzičke scene.

"Muziku osamdesetih i danas obožavam i izuzetno dobro poznajem. To je bilo vreme novog talasa i veoma bogate muzičke scene. Narodnjaci su bili totalno nezamislivi“, kaže ona.

Najviše  je slušala "Idole" i "Film", dok Kuzmanović govori o pločama, gramofonima i muzici koja je dolazila sa različitih strana.

"Skupljale su se i razmenjivale ploče. Svi smo imali gramofone“, priseća se.

Pominje Dženis Džoplin i "Dorse", ali i tadašnju rok i pop scenu u Požarevcu. U gradu su se povremeno organizovale svirke, a ono što je slušala omladina, kaže, bilo je deo šireg svetskog muzičkog trenda.

“Dženis Džoplin nam je negde od kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih bila vodeća muzika. Njena muzika i sve što je nosila sa sobom predstavljali su bunt, revolt koji mi tada nismo prepoznavali na tako direktan način, jer nas je režim, na neki način, uspavao. Ali, ne samo nas, već celu zemlju.“

Kuzmanović upravo tu vidi jednu od velikih razlika između tadašnjeg i današnjeg vremena. Nekada je, po njegovom sećanju, omladina sama tragala za muzikom, kupovala i razmenjivala ploče, dok danas mediji snažno određuju ono što će mladi čuti.

Ploče, bioskop i poslatičarnica “London”

Do novih albuma nije se dolazilo jednostavno kao danas. Profesorka Tadić se seća odlazaka u prodavnice ploča, čak i putovanja autobusom kako bi se kupio novi album.

“Trčalo se na autobus za Beograd, da se kupi novi album “Idola” ili “El Orga”.

Kuzmanović pamti radnju „sa pločama“, koja se nalazila na uglu Trga Oslobođenja i Lenjinove ulice, i koju su redovno posećivali.

„Nismo imali uvek para da kupimo ploče, ali ulazili smo uvek i gledali šta ima novo“, kaže on.

Bioskop je takođe bio važan deo odrastanja.

Kuzmanović navodi da su postojala tri bioskopa do 1976. godine. "Bioskop "Kozara" bio je ovde, gde je danas "Robna kuća".Tada je i srušen da bi ona bila izgrađena. Tu je bio i bioskop "Kultura" i najveći bioskop, "Morava", gde su se održavale premijere. Tako da se i ovde gledalo mnogo dobrih filmova. U bioskop se redovno išlo, sigurno jednom nedeljno“, kaže on.

 Profesorka Tadić bioskop opisuje kao zabavu koja je u sebi spajala izlazak, film i druženje.

„Nama je to bila vrhunska zabava jer je to istovremeno bio i izlazak, gledanje filma, druženje, kokice, šale i razmena mišljenja“, kaže ona.

Među mestima koja su ostala u sećanju je i poslastičarnica “London.” Tadić pamti sladoled od  vanile i kruškovac, dok se Kuzmanović seća da je “London” bio jedno od mesta u koje se svraćalo još od gimnazijskih dana.

Beli Bagrem i leto van grada

Kupanje je bilo sastavni deo leta, ali ne i jedina aktivnost. Kuzmanović se seća odlazaka na jedno od omiljenih kupališta Požarevljana, Beli Bagrem. Do njega su neretko putovali autostopom, a čitave dane provodili u društvu prijatelja.

„Beli Bagrem je bio mnogo čistiji nego danas“, ističe on.

Za Sunčanu Tadić, odlazak van grada, najčešće do Srebrnog jezera, predstavljao je poseban događaj, naročito kada bi uspela da pronađe prevoz. Ipak, leta je najčešće provodila u gradu, uz bicikl, knjigu i duge šetnje.

Od bezbrižnosti do današnjeg vremena

Iako oboje sagovornika osamdesete pamte sa nostalgijom, Kuzmanović ih ne idealizuje. On podseća da su to bile godine nakon Titove smrti, kada su počele da se menjaju društvene okolnosti. Ipak, za njegovu generaciju svakodnevica je, kako kaže, bila rasterećenija.

„Politika nas nije interesovala tada, nije nas zanimala“, kaže.

On posebno ističe da njegovi prijatelji, iako su bili odlični studenti i dobri đaci, uglavnom nisu bili članovi partije niti su razmišljali o političkim karijerama.

Danas, međutim, svojevremeno bezbrižne dane poredi sa onim što vidi oko sebe. Posebno ga pogađaju promene u gradu, muzici i javnom prostoru.

„Imalo je dušu“, kaže Kuzmanović o nekadašnjem Požarevcu.

Danas mu, kako govori, smetaju nova gradnja i betonizacija prostora koje pamti drugačije. Upoređujući Požarevac sa gradovima u inostranstvu, zalaže se za očuvanje starih gradskih celina i više zelenih površina.

Slično poređenje pravi i kada govori o kulturi. Prema njegovom sećanju, nekadašnja omladina bila je više okrenuta muzici, sportu, knjigama, filmu i druženju. Danas smatra da je mladima mnogo teže da izgrade i neguju sopstveni ukus, jer su izloženi snažnom uticaju sadržaja koji oblikuje „mejnstrim“.

Tadić ističe da je tinejdžerima danas malo teže nego njihovoj generaciji."Mislim da mi nismo imali tu vrstu strepnje, taj strah od kolektivne osude ukoliko bismo uradili nešto što nije društveno prihvatljivo. Danas je mnogo teže zbog društvenih mreža i činjenice da mladi strahuju od osude okoline", ocenjuje ona.

Nostalgija za duhom vremena

Sunčana Tadić kaže da joj danas najviše nedostaje upravo duh tog vremena, a ne nužno objekti koji su tada postojali.

„Pamtim sve zgrade u kojima sam živela, koje su još uvek na svom mestu, i sva ta takozvana dvorišta u kojima sam se igrala“, kaže ona i dodaje: „Više patim za duhom vremena, atmosferom i osećajem slobode i sigurnosti.“

Kuzmanović, s druge strane, u nostalgiji vidi i nešto što može da pomogne čoveku kada nije zadovoljan sadašnjim vremenom.

„Ako nisi zadovoljan nečim što živiš danas, to ti uliva nadu da ništa nije večno“, kaže.

Sećanja na leta osamdesetih zato nisu samo priča o “Čikošu”, “Londonu”, Belom Bagremu ili "Diskoteci 012". To su priče o načinu života, o tome kako se vreme provodilo bez stalne žurbe, kako su se prijatelji pronalazili bez telefona i društvenih mreža, kako se muzika otkrivala preko ploča, a filmovi i knjige bili deo svakodnevice.

I zato se jedan letnji dan iz tog vremena danas može prepoznati u nekoliko jednostavnih slika: bicikl do Ljubičeva, kupanje na Belom Bagremu, knjiga, ploča, sladoled u "Londonu", susret kod "fontane" i večernji dogovor u "Čikošu".

"Nismo nigde žurili, to je suština. I sve smo stizali“, zaključuje Kuzmanović.

Možda upravo ta rečenica najbolje opisuje leto osamdesetih u Požarevcu, vreme kada je za dobar dan bilo potrebno malo, a iz njega se, po svemu sudeći, dobijalo mnogo. Dani su bili duži, večeri toplije, a uspomene svetlije. Kada ih danas prizovu, sagovornici kao da na trenutak ponovo čuju muziku, smeh i glasove ljudi koji su bili deo jednog vremena. Negde u pozadini, još traje „Nebeska tema“, podsećajući na ono što je ostalo, u sećanju:

„U svom našem sećanju, svako ima jedan zrak.“