Teorija vezivanja menja svet dejtinga, a TikTok bi mogao da je banalizuje

Lizi je delovalo kao da se sve njene veze završavaju na isti način.

„Stigla bih do drugog ili trećeg izlaska i otkrila da nešto nije u redu sa njima.“

Upravo kako su stvari počinjale da postaju realnije, povezivanje za kojim je žudela bi najednom počelo da deluje neprijatno, preteće čak.

I ona bi se povukla.

Godinama nije uspevala da objasni zašto - sve dok nije naišla na teoriju vezivanja.

A opis takozvanog nesigurnog izbegavanja - jednog od četiri stila vezivanja - delovao joj je neobično poznato.

On opisuje nekog ko želi bliskost, ali se brine da će ljudi u njegovom životu na kraju da ih odbace ili napuste.

„Bilo je to kao da sam našla nedostajuće parče slagalice koju sam pokušavala da sastavim godinama“, kaže Lizi.

Ona nije u tome usamljena.

Teorija vezivanja je u poslednje vreme eksplodirala u javnoj svesti.

Na TikToku, video snimci tagovani sa #AttachmentTheory stekli su stotine miliona pregleda.

A u popularnoj kulturi ona se koristi da objasni sve, od veze Marijane i Konela u hit knjizi i seriji Normalni ljudi, do tekstova pesme koja je postala hit broj jedan i oborila sve rekorde Sema Fendera i Olivije Din „Rein Me In“ (Kiša u meni).

„Prvi put kad sam je poslušala počela sam da plačem“, kaže Lizi.

Za nju, ova pesma dala je glas obema stranama u vezivanju sa izbegavanjem: strahu koji može da učini ljubav nepodnošljivom i konfuziji koju oseća napušteni partner.

Koja su četiri stila vezivanja?

Teoriju je 1950-tih prvi postavio britanski psihijatar Džon Bolbi.

Teorija vezivanja sugeriše da odnosi koje formiramo sa ranim starateljima oblikuju naša očekivanja od veza.

Ako je podrška dosledno dostupna, veća je verovatnoća da ćete doživljavati druge ljude kao pouzdane.

Ako je briga nepredvidiva ili emocionalno distancirana, možda ćete razviti strategije osmišljene da vas zaštite od razočaranja ili nezadovoljstva.

• Četiri tipa emocionalnog vezivanja: Šta na njih utiče
• Zašto nastavljamo da izlazimo sa ljudima sličnim bivšim ljubavima
• Bez pardona: Kažite odmah šta očekujete od izlaska i veze - novi trend među mladima

Postoji četiri stila vezivanja - preokupirani (anksiozni), izbegavajući, nesigurno-izbegavajući (dezorganizovani) i sigurni.

Jednostavno rečeno, oni se definišu na sledeći način:

Preokupirano vezivanje često se povezuje sa zabrinutošću zbog odbijanja ili napuštanja.

Ljudi s ovim stilom vezivanja mogli bi da traže često razuveravanje od onih koji su im bliski i da se muče sa niskim samopoštovanjem.

Mogu da budu izuzetno osetljivi na promene u ponašanju drugih ljudi.

Ljudi sa izbegavajućim stilom vezivanja stavljaju prioritet na samostalnost i teško im je da se otvore emocionalno ili da se oslone na druge.

Oni mogu podsvesno da doživljavaju intimnost kao pretnju po njihovu samostalnost i povlače se kad odnosi postanu previše emocionalno bliski.

Oni sa nesigurno-izbegavajućim stilom vezivanja (poznatim i kao dezorganizovani) žele bliske odnose, ali često imaju problema da se osećaju sigurno u njima.

Oni mogu da traže povezanost u jednom trenutku, a da se povuku u drugom.

Neko ko je siguran je opušten i u skladu sa bliskošću i samostalnošću u vezama.

Generalno umeju da veruju drugima, predoče vlastite potrebe i zatraže pomoć kad im je potrebna.

Istraživanja pokazuju da sigurni ljudi prolaze bolje ne samo u ljubavnim vezama, već i u životu uopšte.

Efikasnije sa bore sa stresom, bolje izlaze na kraj sa preprekama kao što su odbijanje ili gubitak, i bolje su kolege i menadžeri na radnom mestu.

Ono što je počelo kao način da se razumeju veze sve više utiče na to kako se ljudi odnose prema njima.

Širom društvenih mreža, stilovi vezivanja koriste se za preispitivanje prijateljstava, razumevanja porodičnih napetosti ili isključivanje potencijalnih partnera.

A instruktori veza tvrde da mogu da otkriju skrivene znake emocionalne nedostupnosti kod partnera ili načine za izlečenje preokupiranog vezivanja.

Zablude u vezi sa teorijom vezivanja

Doktor Paskal Vrticka, docent psihologije na Univerzitetu u Eseksu. proveo je skoro dve decenije proučavajući vezivanje.

On kaže da teorija nudi „jedno od najboljih objašnjenja“ za razlike u tome kako ljudi traže podršku i vezivanje sa drugima.

I iako mu je drago što vidi da ona stiže do najšire publike, brine se da način na koji se tumači može biti „zastareo, dezinformisan i, u najgorem slučaju, štetan.“

„Mislim da je jedan od problema taj da ljudi to previše generalizuju i koriste u kontekstu u kom on možda nije najbolji okvir za objašnjenje našeg ponašanja“, kaže on.

Deo problema je, objašnjava on, što su prvobitne pretpostavke oko teorije vezivanja u međuvremenu napredovale otkako su prvi put postavljene.

Vrticka kaže da je jedna od najvećih zabluda da su stilovi vezivanja fiksirani.

Iako studije sugerišu da vremenom mogu da pokažu određeni stepen stabilnosti, Vrticka kaže da je promena moguća.

„Dobra vest je da dokazi pokazuju da je sigurno vezivanje najstabilnije. Što znači da jednom kad postanete sigurni, skloni ste da ostanete sigurni.“

On kaže da je vezivanje često preoblikovano tokom perioda tranzicije, naročito tokom adolescencije, kad mladi ljudi počinju da formiraju bliske veze izvan porodice.

Kasniji događaji u našim životima, kao što je ulaženje u nove veze, prolaženje kroz raskid ili izlaženje na kraj s ožalošćenošću, takođe mogu imati uticaj.

Ali Vrticka kaže da je promena postepena i verovatnije je da će biti potrebna profesionalna pomoć za ljude s ukorenjenim obrascima vezivanja.

To je ta nijansa, kaže Lizi, koja se često izgubi u raspravi o teoriji vezivanja.

Ona kaže da su neki ljudi skloni da „odmah pretpostave nagore“ i svedu druge ljude na etikete.

Međutim, dok ona kaže da ljude sa nesigurnim stilovima vezivanja treba posmatrati sa više empatije, priznaje koliko je važna samosvest.

„Što se mene tiče, znam da su moje sklonosti izbegavanja toksične i da bi bilo nefer da se sada zabavljam sa nekim“, kaže ona.

Ali, dodaje ona, to ne znači da ljudi sa nesigurnim vezivanjem nisu sposobni za zdrave veze.

„Na vama je da to prihvatite i uložite napor u isceljenje.“

Kako postajete sigurni?

Malo ljudi je izvršilo uticajniju ulogu na dovođenje vezivanja pred najšire mase od doktora Amira Levina.

Njegova knjiga Veza, koju je napisao zajedno sa Rejčel Heler, prvi put je objavljena 2010. godine i u međuvremenu se prodala u milionima primeraka širom sveta.

Ali u njegovoj najnovijoj knjizi, Levin prebacuje naglasak sa prepoznavanja stilova vezivanja na jedno sasvim drugačije pitanje: kako postajete sigurni?

Deo odgovora, tvrdi on, leži u onome što naziva „SIMI“ - naizgled beznačajne minorne interakcije.

Tekstualna poruka prijatelja koji vas pita kakav vam je bio vikend.

Osmeh neznanca.

„Mozak sve vreme beleži sitne interakcije sve“, kaže Levin.

„U tome se krije suština vezivanja. To je sistem nadzora za sigurnost.“

I on kaže da ove interakcije postepeno oblikuju ono što mozak očekuje od veza.

Pozitivna iskustva grade dokaze da ljudima može da se veruje i da na njih može da se osloni, pomažući da se neko približi onome što on naziva „sigurnim režimom“.

Ali, isto tako, odložena reakcija ili prijatelj koji ne ostvari obećanje može da pokrene suptilne stresne reakcije u nervnom sistemu.

Što je još važnije, Levin kaže da je moguće imati različite stilove vezivanja sa različitim ljudima.

I on zato ohrabruje ljude da prepoznaju odnose u životu koji ih već čine da se osećaju sigurno i shvaćeno, i da ih koriste kao „sredstvo za postizanje sveukupno veće sigurnosti“.

A ideja da sigurnost može biti izgrađena kroz aktuelne veze odslikava šire udaljavanje od doživljavanja vezivanja kao pukih posledica iskustava iz detinjstva.

Za neke, otkrivanje teorije vezivanja može da podrazumeva preispitivanje porodičnih odnosa, što može potencijalno da dovede do ogorčenosti.

Ali Levin kaže da „suština nije samo u tome gde ste započeli, već šta se dešavalo posle“.

„Ako vam taj način razmišljanja pomogne da shvatite samog sebe i pođete dalje, to je onda korisno“, kaže on.

„Ali ako se zbog njega osetite zatočeno ili oštećeno, onda on nije tačan, zato što ljudi zaista mogu da se promene.“

Levin takođe tvrdi da nesigurna vezivanja mogu sama po sebi da predstavljaju prednost.

On kaže da su anksiozni ljudi često akutno svesni dešavanja u vezi, primećujući suptilne promene raspoloženja, tona i ponašanja koji drugima promiču.

Dok izbegavajući ljudi mogu biti izričito samostalni i da imaju dobar učinak pod pritiskom.

Međutim, Vrticka se slaže da stilove vezivanja ne treba doživljavati kao dobre ili loše, već ističe da oni „dolaze sa određenim rizicima i poteškoćama“, za koje kaže da ih ne treba zanemarivati.

Ali obojica se slažu da je teorija vezivanja najkorisnija kad pomaže ljudima da razumeju obrasce pre nego da definišu sami sebe.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Da li ste bili u situacionoj vezi i šta to znači
• Kako razlikovati zrelu od nezrele ljubavi
• Verujete li u monogamiju
• Samci sa više partnera - nove zajednice za budućnost