Organizacije i aktivistkinje u saopštenju: Srbija – zemlja gde nasilnici dobijaju spomenike

Saopštenje prenosimo u celosti:

"Mi, organizacije, inicijative i aktivistkinje feminističkog pokreta i građanskog društva, ukazujemo da seksualno nasilje obelodanjeno objavljivanjem sadržaja fajlova Džefrija Epstina nije izolovan incident, već deo globalnog obrasca u kojem se ovo nasilje sistematski prikriva, relativizuje i depolitizuje.

Kao akterke koje se godinama bore protiv rodno zasnovanog nasilja, prepoznajemo iste mehanizme i u Srbiji, u kojima se fokus pomera sa počinilaca na žrtve, dok se jezik koristi kako bi se zločin učinio „blažim“ i društveno prihvatljivijim.

Kada se silovanje naziva „seksualnim odnosom“, a devojčice „maloletnim ženama“, nasilje se ne opisuje, već se briše.

Slučajevi Branislava Lečića, vladike Kačavende, Dragana Markovića Palme i Miroslava Mike Aleksića pokazali su koliko se ženama sistematski ne veruje, čak i kada javno, dosledno i uz svedoke govore o nasilju.

U slučaju Dragana Markovića Palme, sistem nije samo zakazao da obezbedi pravdu, već ga je simbolički nagradio podizanjem spomenika. Istovremeno, Palmina porodica tužila je stand-up komičarku Jagodu Jovanović zbog toga što je u svom nastupu govorila o optužbama koje su godinama pratile njegovo ime. To je poruka svima koji progovore: ne samo da pravde nema, već ćete biti kažnjeni i kada govorite.

U slučaju Miroslava Mike Aleksića, proces je trajao pet godina i nije završen osuđujućom presudom, već njegovom smrću. Ovakvi ishodi dodatno učvršćuju poruku da sistem može da odugovlači do iscrpljivanja, do zaborava — ili do biološkog kraja.

Prošlog leta svedočili smo da su pretnje seksualnim nasiljem korišćene kao oružje protiv studentkinja i aktivistkinja, čime je poverenje u institucije, posebno policiju, dodatno smanjeno.

U svim ovim slučajevima, žene koje su govorile o nasilju bile su izložene javnom linču, sumnjičenju i diskreditaciji, dok mnoge od njih nikada nisu dočekale institucionalnu pravdu. Kao i u slučaju Epstina, tek kada se pojavi „dovoljno“ dokaza ili potvrda sa pozicije moći, deo javnosti postaje spreman da poveruje, često prekasno.

Zvanični podaci o krivičnom delu silovanje dodatno ukazuju na dubinu problema: uprkos kampanjama podizanja svesti i većoj vidljivosti teme rodno zasnovanog i seksualnog nasilja, broj prijava u Srbiji ne samo da se nije povećao, već i opada. Ovo se tumači kao posledica nepoverenja u institucije i uverenja da prijavljivanje neće doneti zaštitu, već dodatnu štetu, izloženost i poniženje.

Zato ovo nije pitanje jednog slučaja i jedne zemlje. Ovo je pitanje društva koje mora da odluči da li će stati uz žene koje su preživele nasilje ili uz nasilnike i sisteme koji ih štite.

Pozivamo medije, institucije i javnost da prestanu sa eufemizmima, da zločine nazivaju pravim imenom i da odgovornost prebace tamo gde pripada — na počinioce i sisteme koji ih štite."