Zagađenje vazduha u Braničevskom i Podunavskom okrugu: Između mitova i odgovornosti

Ova početna konstatacija oslikava suštinu problema: zagađenje vazduha nije samo ekološko ili zdravstveno pitanje, već i pitanje načina na koji se informacije selektuju, tumače i plasiraju u javni prostor. U Braničevskom i Podunavskom okrugu, gde se ukrštaju uticaji velikih industrijskih postrojenja, termoelektrana, individualnih ložišta i saobraćaja, javni diskurs je često sveden na pojednostavljene narative koji zamagljuju stvarne uzroke i posledice.

Ti narativi nisu neutralni. Njihova uloga je da temu zagađenja učine manje konfliktnom i težom za razumevanje u javnosti. Na taj način rasprava se razbija na delove, odgovornost se razvodnjava, a stvarne zdravstvene i ekološke posledice ostaju u senci.

Kakav je kvalitet vazduha?

Na osnovu podataka o merenjima u periodu 2020-2025 godine, kvalitet vazduha u Požarevcu, Kostolcu i Smederevu kontinuirano je opterećen visokim koncentracijama suspendovanih čestica, posebno PM 2.5 i PM 10, koje predstavljaju najveći zdravstveni rizik. U Smederevu, naročito na lokacijama Centar, Radinac i u blizini železare, srednje godišnje koncentracije PM 2.5 često su prelazile domaće granične vrednosti, a višestruko premašivale preporuke na nivou Evropske unije i Svetske zdravstvene organizacije. Iako se u pojedinim godinama beleži blagi pad, vrednosti i dalje ostaju visoke, uz veliki broj dana sa prekoračenjem preporuka SZO, što ukazuje na hronično zagađenje, a ne na povremene incidente.

Požarevac pokazuje nešto niže prosečne koncentracije u centralnim gradskim zonama, ali su rubna i prigradska područja, imala izuzetno visoke vrednosti u pojedinim godinama, uporedive sa najzagađenijim delovima Smedereva. Takođe, broj dana sa prekoračenjima dnevnih vrednosti PM čestica je konstantno visok, često daleko iznad onoga što preporučuje SZO, što ukazuje na dugotrajnu izloženost stanovništva štetnim koncentracijama. Kostolac, iako sa nižim prosečnim vrednostima u odnosu na Smederevo, beleži stabilno prisustvo zagađenja, uz značajan broj dana sa prekoračenjima, što je posebno važno u kontekstu blizine termoenergetskih objekata.

Kada je reč o gasovitim zagađujućim materijama (azot i sumpor dioksid), prosečne godišnje koncentracije uglavnom ostaju ispod zakonskih graničnih vrednosti u Srbiji, ali u Smederevu vrednosti azot dioksida redovno premašuju preporučene vrednosti, uz veliki broj dana sa prekoračenjem dnevnih koncentracija, što ukazuje na snažan uticaj saobraćaja i industrije. Sumpor dioksid pokazuje trend blagog smanjenja, posebno u Kostolcu, ali povremena dnevna i časovna prekoračenja i dalje postoje. Ukupno gledano, podaci jasno pokazuju da problem kvaliteta vazduha u ova tri grada nije rešen – naprotiv, reč je o dugogodišnjem, strukturnom problemu, sa najvećim opterećenjem u Smederevu i značajnim zdravstvenim rizicima za lokalno stanovništvo.

Izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) za 2024. godinu dodatno potvrđuje da su Požarevac i Smederevo među gradovima sa prekomerno zagađenim vazduhom, uz česta prekoračenja dozvoljenih vrednosti suspendovanih čestica PM10 i PM2.5, naročito tokom grejne sezone. U Požarevcu su zabeležena višestruka dnevna prekoračenja graničnih vrednosti PM10, dok je Smederevo svrstano u zagađene aglomeracije, uz dodatni problem prisustva benzopirena, kancerogene supstance nastale sagorevanjem fosilnih goriva. SEPA upozorava da, posmatrano prema strožim standardima Evropske unije i Svetske zdravstvene organizacije, stanje kvaliteta vazduha u ovim gradovima pokazuje još nepovoljniju sliku i predstavlja dugoročan rizik po zdravlje stanovništva, posebno osetljivih grupa.

Kakav je odnos lokalne samouprave prema ovom problemu?

U prethodnih pet godina tema kvaliteta vazduha u Požarevcu, Kostolcu i Smederevu povremeno se pojavljivala u izjavama gradskih funkcionera, ali uglavnom uopšteno i u okviru najava planova, mera i strateških dokumenata, a ređe kroz direktno suočavanje sa razmerama problema. U Smederevu su gradski zvaničnici više puta isticali da se zagađenje „rešava sistemski“, kroz Plan kvaliteta vazduha, prelazak kotlarnica sa mazuta na gas i formiranje radnih grupa, uz naglasak na dugoročne procese i potrebu za saradnjom sa privredom. Međutim, ove izjave najčešće su dolazile kao odgovor na pritisak javnosti i nisu bile praćene jasnim rokovima niti merljivim efektima.

Kada su u pitanju Požarevac i Kostolac, zvanične izjave gradskih funkcionera o aerozagađenju su ređe i uglavnom su se pojavljivale u kontekstu pojedinačnih incidenata, sednica skupštine ili kao reakcija na kritike opozicije i civilnog društva. Fokus je često bio na tvrdnjama da se „situacija prati“ i da su vrednosti „u okviru dozvoljenog“.

„Krivi su samo veliki zagađivači“ – najrasprostranjeniji mit

Jedan od najčešćih mitova u javnosti jeste tvrdnja da su za zagađenje vazduha isključivo odgovorni veliki industrijski zagađivači, pre svega Termoelektrana Kostolac i železara u Smederevu.

„Deo javnosti zastupa stav da postoji isključiva odgovornost velikih industrijskih zagađivača i da je vazduh zagađen samo usled njihovih emisija“, navodi Paunović. „Istina je da ovi zagađivači stalno emituju zagađenje, ali se u zimskom periodu na to dodaje vidljivo i merljivo zagađenje iz individualnih ložišta i kotlarnica na čvrsta fosilna goriva, kada situacija postaje posebno dramatična i sa visokim prekoračenjima limita.“

Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije dodatno pojašnjava ovu dinamiku: „Industrija daje bazno, konstantno zagađenje tokom cele godine, dok mala i srednja ložišta zimi dodaju pikove koji vazduh čine ekstremno opasnim.“ Upravo ti sezonski pikovi, prema njegovim rečima, dovode do svakodnevnih prekoračenja graničnih vrednosti PM čestica tokom grejne sezone.

Milenko Jovanović, nekadašnji načelnik Odeljenja za kvalitet vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine, upozorava da fokusiranje isključivo na jednu industriju – poput železare – zapravo predstavlja oblik skretanja pažnje sa sistemskog problema. „Satanizovanje uloge HBIS-a posledica je minimiziranja problema od strane države“, navodi on, dodajući da „nijedan pojedinačni zagađivač ne može biti jedini krivac za emisije van dozvoljenih limita – odgovornost je i na inspekcijama, tužilaštvu i sudovima koji ne sprovode redovne i vanredne kontrole i ne procesuiraju odgovorne“.

U tom smislu, mit o „jednom krivcu“ ne samo da pojednostavljuje realnost, već aktivno onemogućava celovita rešenja.

Bela para ili opasni gasovi?

U javnosti je čest argument da „beli dim“ koji izlazi iz dimnjaka velikih postrojenja predstavlja samo vodenu paru. Kako upozorava Lekić, „iako para postoji, ona često maskira visoke koncentracije sumpor-dioksida, azotnih oksida i suspendovanih čestica“.

Ovakva vizuelna obmana doprinosi pogrešnom osećaju sigurnosti kod građana. Sagovornici se slažu da upravo odsustvo jasnog objašnjenja šta se zapravo emituje u vazduh ostavlja prostor za manipulacije i prebacivanje odgovornosti. Kada se zagađenje ne vidi jasno, lakše ga je relativizovati.

Zagađenje vazduha i zdravlje: mnogo više od problema disajnih organa

Još jedna duboko ukorenjena zabluda jeste da zagađen vazduh utiče isključivo na pluća. „Najveći deo javnosti, ali i donosilaca odluka, misli da se negativni efekti odnose samo na respiratorni sistem“, kaže Paunović. „Malo je poznato da zagađen vazduh doprinosi i bolestima srca i krvnih sudova, moždanom udaru, šećernoj bolesti, povećanoj smrtnosti odojčadi i pojavi demencije.“

Sagovornici posebno ističu problem zagađenja vazduha u zatvorenim prostorima. „Postoji romantični mit o starom dobrom Smederevcu“, navodi Paunović, „ali te peći imaju visoke emisije štetnih materija u prostorijama u kojima ljudi borave.“ Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, vodeći uzrok smrtnosti od infekcija donjih disajnih puteva kod dece do pet godina upravo je zagađenje vazduha u zatvorenom prostoru usled sagorevanja čvrstih goriva.

„Krivi su meteorološki uslovi“ – narativ koji oslobađa odgovornosti

Tokom zimskih meseci, javnost često čuje objašnjenje da je zagađenje posledica nepovoljnih meteoroloških uslova. Svi sagovornici se slažu da je reč o opasnoj relativizaciji.

„Zagađujuće materije u vazduh dospevaju isključivo emisijama zagađivača“, naglašava Paunović. „Meteorološki uslovi mogu samo da pogoršaju ili poboljšaju rasprostiranje tog zagađenja, ali ga ne stvaraju.“

Jovanović ovu praksu vidi kao svesnu strategiju: „Vlast optužuje meteorološke parametre, namerno ignorišući činjenicu da oni ne definišu prekomerne emisije polutanata.“ Ovakav diskurs, smatra on, direktno doprinosi izostanku političke odgovornosti i odlaganju sistemskih mera.

Koliki je stvarni doprinos industrije, a koliki drugih izvora?

Prema procenama Instituta za zdravstvene efekte iz Bostona, koje navodi Paunović, upotreba fosilnih goriva u industriji odgovorna je za oko 36% smrtnih slučajeva povezanih sa PM2.5 česticama u Srbiji. „Kako su PM2.5 čestice najštetnije po zdravlje, napori na njihovom smanjenju imaju najveći zdravstveni efekat“, ističe ona.

Lekić precizira da su termoelektrane najveći pojedinačni emiteri sumpor dioksida i aztnih oksida, ali da je kod PM čestica slika drugačija: „Tokom cele godine postoje nezanemarljive emisije iz industrije, ali zimi mala i srednja ložišta mogu činiti i više od 50% ukupnih emisija PM čestica.“

Jovanović dodaje da na nivou Srbije individualna ložišta učestvuju sa oko dve trećine emisija PM čestica, dok industrija, saobraćaj i poljoprivreda imaju varijabilan udeo u zavisnosti od perioda i meteoroloških uslova.

Institucije bez procene rizika

Jedna od najozbiljnijih kritika odnosi se na rad institucija javnog zdravlja. „Zakon o javnom zdravlju obavezuje zavode da rade procene zdravstvenih rizika“, podseća Paunović. „U praksi se to gotovo ne radi - sprovodi se samo identifikacija rizika, što nije isto.“

Lekić ukazuje na vremenski jaz između merenja i informisanja javnosti: „Izveštaji kasne nedeljama ili mesecima, a o teškim metalima se često uopšte ne govori u realnom vremenu.“

Jovanović navodi primer Bora, gde se kvalitet vazduha godinama nije ocenjivao prema koncentracijama arsena, iako zakon to zahteva. „Tako se dobijala lažna slika pozitivnog stanja“, zaključuje on.

Ono što se građanima ne govori

Sagovornici se slažu da je možda najveći problem izostanak priče o kumulativnom efektu zagađenja. „Zagađenje nije problem jednog dana“, kaže Lekić. „To je višedecenijsko taloženje toksičnih materija u organizmu i zemljištu.“

Paunović upozorava i na industrijski kontaminirana područja: „Kod industrijskih zagađivača važno je analizirati specifični sastav PM2.5 čestica, ali se ti podaci retko objavljuju.“

Milenko Jovanović zaključuje da bez važećih integrisanih dozvola i bez nadzora „najveći zagađivači praktično rade bez stvarne kontrole“, dok država kao vlasnik pojedinih postrojenja pokazuje nedopustivu toleranciju.

Glas građana: zagađenje kao svakodnevica, a ne statistika

Analiza ankete „Zagađenje vazduha: ko snosi odgovornost i da li znamo dovoljno?“

Dok eksperti ukazuju na sistemske propuste, institucionalne slabosti i pogrešne narative, iskustvo građana daje ovom problemu dodatnu, često zanemarenu dimenziju. Anketa sprovedena među 83 ispitanika pokazuje da se zagađenje vazduha ne doživljava kao povremeni incident ili apstraktna pretnja, već kao stalna i prepoznatljiva pojava koja direktno utiče na svakodnevni život.

Čak 78 ispitanika navodi da zagađenje vazduha primećuje često, dok dodatna 4 ispitanika kažu da ga primećuju povremeno. Samo jedna osoba navodi da ne primećuje zagađenje.

Građani zagađenje najčešće opisuju kroz gust dim i smog, ali i kroz neprijatne mirise koji se „uvlače u stanove“ i „ne dozvoljavaju da se otvore prozori“. Međutim, značajan broj odgovora govori i o fizičkim reakcijama: pečenju očiju, gušenju i vidljivoj prašini koja se taloži na površinama. Time se potvrđuje stav sagovornika da se zagađenje ne doživljava samo kao vizuelni ili estetski problem, već kao neposredna pretnja zdravlju.

Na pitanje o glavnim izvorima zagađenja, ispitanici najčešće navode lokalna ložišta i individualno grejanje, Termoelektranu Kostolac, deponije i spaljivanje otpada, ali i saobraćaj i železaru u Smederevu. Ovakvi odgovori u velikoj meri prate nalaze stručnjaka, ali i pokazuju da građani prepoznaju višestruke izvore zagađenja.

Kada je reč o odgovornosti za rešavanje problema, najčešći odgovor jeste – svi zajedno. Ipak, odmah iza toga slede državne institucije i lokalne samouprave, dok samo mali broj ispitanika odgovornost prebacuje isključivo na građane ili industriju. Ovakav raspored odgovora ukazuje da građani problem vide pre svega kao sistemski, a ne individualni.

Posebno zabrinjavaju nalazi koji se odnose na informisanje. Većina ispitanika navodi da ih institucije nikada ili veoma retko obaveštavaju o zagađenju vazduha. Samo jedna osoba smatra da se to dešava uvek. Ovi podaci snažno oslikavaju nedostatak transparentnosti o kojem govore i stručnjaci.

Nepoverenje u zvanične podatke gotovo je potpuno. Samo dva ispitanika navode da imaju potpuno poverenje u podatke o kvalitetu vazduha, dok ostali iskazuju malo, delimično ili nimalo poverenja. Više od polovine ispitanika navodi da se često susreće sa informacijama koje relativizuju ili negiraju problem zagađenja, a kao glavne aktere u širenju takvih poruka prepoznaju predstavnike vlasti.

Uprkos tome, anketa pokazuje visok stepen spremnosti građana na promene. Većina ispitanika navodi da bi bila spremna da promeni navike, dok značajan deo ističe da bi to učinio uz finansijsku podršku države ili lokalne samouprave. Ovaj nalaz direktno osporava čestu tvrdnju da su građani nezainteresovani ili neodgovorni.

Najupečatljiviji deo ankete odnosi se na lična iskustva građana sa zagađenim vazduhom. U ovim odgovorima pojavljuju se konkretne zdravstvene tegobe i svakodnevne životne odluke oblikovane stalnim prisustvom zagađenja. Ispitanici govore o astmi, hroničnom kašlju, alergijama, peckanju očiju i osećaju gušenja, ali i o deci koja su „stalno bolesna“, zbog čega se izbegavaju šetnje, boravak na otvorenom ili čak odlazak u vrtić tokom perioda pojačanog zagađenja.

Zaključak

Kombinovanjem stručnih analiza i iskustava građana postaje jasno da je zagađenje vazduha u Braničevskom i Podunavskom okrugu rezultat dugogodišnjeg institucionalnog zanemarivanja, selektivne primene zakona i svesnog oblikovanja narativa koji umanjuju ozbiljnost problema. Građani vide zagađenje, osećaju njegove posledice i prepoznaju izvore, ali istovremeno ne veruju institucijama koje bi morale da ih štite.

Razbijanje mitova o zagađenju vazduha predstavlja prvi i neophodan korak ka zaštiti zdravlja stanovništva, obnovi urušenog poverenja i kreiranju javnih politika koje se temelje na dokazima, a ne na relativizaciji odgovornosti.

Autor: Mitar Nikolić