Od hedonizma do prazničnog otrežnjenja: Kako doživljavamo novogodišnje i božićne praznike

Očekivanja od praznika i mentalitet

U mentalitetu našeg društva Vojin Kuzmanović prepoznaje fenomen toga da se, bez obzira na materijalni status pojedinca – sve daje za trpezu, što se razlikuje od mentaliteta u zapadnim zemljama. Na zapadu, kako primećuje, ljudi vole da izađu van svog doma i budu na ulici bez određenih dogovora. Navodi da je primaran potrošački momenat, ali postoji i onaj gde ljudi žele da budu u masi koja je lepo raspoložena.

Ističe da je sasvim svejedno da li je prepuna trpeza, te da je bitno da se ljudi vide i budu zajedno na prazničnim okupljanjima.

„Mislim da je to bitnije od trpeze i da niko ne obrati pažnju čega sve ima. Sve to ostane i možda završi na nekom smetlištu na kraju, čemu smo inače skloni. Smatram da će se to polako menjati i kod nas, jer život nameće brzinu funkcionisanja. Više će biti bitno videti se s nekim i popiti kafu, piće, pregristi neki keks ili kolač koji može i da se kupi. Nadam se da će biti značajnije da se vidi i priča sa nekim i da se uživa u tom trenutku nego da se uživa za trpezom, ali to su stvari koje se ne menjaju brzo. Generacija koja sada dolazi ili koja se tek formirala, sa nekim svojim navikama koje donose malo i sa strane, doživljava život drugačije i mislim da će se to menjati na bolje”, navodi Kuzmanović.

Ipak, ističe da je naš kulturni i obrazovni prostor godinama u velikom problemu.

„Trendseteri u kulturi koji su u određenim medijima upropastili su kapacitet mladih ljudi da razlikuju šta im se dopada, šta ne. Jednostavno, to je kao reka koja teče, pa te bujica zahvati i povuče te. Nije bilo prioritetno tvoje opredeljenje, nego te je to zahvatilo i ponelo. Mislim da je tu problem glavni, ne samo kada pričamo o pristupu praznicima, nego i generalno. Trebaće vremena da se malo oporavimo i postanemo normalniji u nekim svojim prohtevima, zahtevima, malo probranijeg ukusa, pa će se onda i trpeze manje puniti, a više će se ljudi družiti oko praznika”, smatra naš sagovornik.

Osim bogate trpeze, za novogodišnje i božićne praznike vezuju se i proslave u restoranima. I to je, prema rečima našeg sagovornika, u vezi sa mentalitetom na ovim prostorima.

„Taj kolektivni hedonizam više je vezan za neka vremena u kojima smo živeli 50 godina, gde se gomila stvari slavila. Elita tog vremena, da je tako nazovem, volela je da se to dešava po restoranima i tako dalje. To je onda indukovalo neka ponašanja kod mlađih generacija. Taj fenomen takođe nije mnogo zastupljen u zemljama Zapada. Više vole tu uličnu proslavu, druženje u masi sa prijateljima normalno, ali i svetom koji ne poznaju. Mislim da je to mnogo lepše i da su ljudi topliji u tim trenucima nego u nekim hladnim atmosferama gde se nose toalete i svira neka muzika, koja može čak i da ne odgovara, a morate tu da sedite, Mislim da je i to pase, da će to biti vreme koje prolazi, ali to neće proći sutra. Treba da prođe malo više vremena”, smatra on.

Primećuje razliku u pristupu praznicima između mlađih i starijih generacija.

„Stariji su konzetvativniji u smislu tih trpeza. Mlađima je to manje bitno, bitno im je da se okupe. Pričamo o solidno obrazovnim strukturama i ličnostima. Mislim da taj trenutak provođenja vremena u nekom lepom božićnom i novogodišnjem ambijentu više vredi od tih konzervativnih pristupa. Šta se jede po redu i čega će sve biti, i maltretiranje svih pojedinaca, da svako mora da otrči do samoposluge jer je nešto nestalo – to su konzervativni momenti. Mada je toga sve manje. Mlađi svet je mnogo fleksibilniji i mnogo jednostavniji”, kaže Kuzmanović.

Društvene mreže i pritisak da moramo biti srećni

Upitali smo ga koliko se zbog očekivanja i onoga što mogu videti na društvenim mrežama kod ljudi stvara osećaj da „moraju biti srećni” tokom praznika. U odgovoru se osvrnuo na fenomen lajf-koučeva.

„Dosta je tzv. falševa sve ovo vreme u javnom prostoru. Zanimljivo, ne samo kod nas, već i na Zapadu, zastupljen je fenomen lajf-kouča. Kad god sam pitao nekoga da mi objasni svoju obrazovnu strukturu i šta to tačno radi, nisu znali da mi kažu. Šta znači lajf-kouč? On trenira mene da ja naučim da živim, da hendlujem svoje probleme, da ispratim stvari koje ne radim dobro. Kakva je kvalifikacija tog tzv. lajf-kouča, koji će mene naučiti? To je jedna svetska pomama. Nije to nastalo ovde, ali sve  što na neki način nema stručnu pozadinu, lako se prima i kod nas, jer se to lako postaje. Ipak, to zavisi od obrazovanja ljudi koji traže pomoć. Ne znam ko će tražiti od lajf-kouča. Verovatno će tražiti od psihologa, psihijatra itd. Postoje ljudi sa nižim stepenom obrazovanja i lakoverni koji mogu da pretpostave da je to neko ko može da im pomogne. Volimo te prečice u životu, a prečice ne vode nigde. Ne rešavaju probleme. Čak ni kad vozite auto”, navodi Kuzmanović.

Na društvenim mrežama ljudi uglavnom dele samo lepe trenutke, što može doprineti utisku pojedinca da svima ide bolje nego njemu. Takođe, pojedine osobe svaki momenat svog života dele na društvenim mrežama – ono što ne objave, kao da se nije ni desilo.

„To je sad već jedna kultura. Međutim, ja vidim i kod mlađeg sveta da su vrlo rezervisani prema nekim stvarima koje vide na društvenim mrežama, pa napuštaju određenu mrežu ili je ne gledaju više jer se nema šta pametno videti. Mislim da je suština svega u ovom razgovoru obrazovna struktura pojedinca. Zato je školstvo jako bitno i uopšte odgajanje i saznajni proces”, ističe Kuzmanović. 

Prema njegovim rečima, da bi postala uviđavna i kritična, osoba treba da bude obrazovana. 

„Uviđavnost je ono kako razmišljaš o sebi i o svojim postupcima, kritičnost je o okolini. I dokle god preispitujemo sebe i okolinu, mi smo funkcionalni. Kada prihvatamo apriori stavove koje nam neko nameće, mi prestajemo da budemo ličnost, postajemo samo pojedinac u masi koji ide nekom strujom za koju ne znamo ni odakle ide, ni gde vodi. Ako pogledate sva društva koja ne poklanjaju pažnju kulturi i obrazovanju, na neki način ruiniraju društvo sa namerom da mogu da upravljaju masovnim tokovima. Tu su negde i te društvene mreže. Normalno, pojedinac bira šta će gledati. Sa većim stepenom obrazovanja, restriktivniji je prema svemu tome. Koristi društvene mreže i internet za neku informaciju, a ne za edukaciju”. 

Otrežnjenje posle praznika

U javnosti se posle praznika vrlo često govori o postprazničnoj depresiji.

„To je fenomen te sreće u kratkom vremenu, bez ikakvih obaveza, i posle toga sa finansijom dubiozom, sa obavezama koje su bile odložene i čekaju ili su opet gde su i bile, ulazimo u realnost ispražnjeni sa niskim voljnim momentom. Potrebno je nekih desetak dana da čovek ponovo uđe u onu rutinu koja mu treba”, kaže Kuzmanović.

Kako ističe, to nije stanje koje može da poremeti psihičku ravnotežu čoveka.

Prema njegovim rečima, to stanje je više izraženo kod nas nego u potrošačkim društvima.

„Ovde je manja materijalna mogućnost i onda se iscrpe sve finansijske rezerve da bi trpeza bila bogata bez obzira i na socijalni status i materijalni status pojedinaca i onda počinje ono otrežnjenje posle svih tih praznika kada se osećaju drugačije. Od jedne efuorije, zadovoljstva i svih hedonističkih poriva do jedne, ne mogu da kažem depresije, već jedne apatije. Sagledava se realnost i sledi preispitivanje da li je sve moralno onoliko i onako i tako dalje. Ali to je više fenomen ovog podneblja ovde.”, objašnjava Kuzmanović. 

Ipak, sagledavajući 2025. godinu, kako kaže, ne veruje da će ljudi biti neraspoloženi.

“S obzirom na sve što se dešavalo 2025. godine, ljudima nisu potrebne te vrste manifestacija. Imaju neko zadovoljstvo. Posle mnogo vremena, u zemlji se dešava nešto dobro. Mislim da je u ovom trenutku to jedan impuls za stanovništvo”, zaključuje Vojin Kuzmanović.