Psihijatar Vojin Kuzmanović: Dobra porodica je tamo gde se ljudi osećaju kao najbolji drugovi

Usamljenost tokom praznika

Kod većine ljudi, kada su u pitanju praznici, prevolađuju hedonistički momenti, navodi Vojin Kuzmanović. Praznični period predstavlja zadovoljstvo zbog okupljanja familije, odlazaka negde i sl.

„Postoje ljudi koji žive sami i koji su odvojeni od porodice. Recimo, deca im ne žive u Srbiji, što je sve više slučaj kod mnogih. Neki ostanu sami bez partnera, možda zbog njegove smrti, zavisi od godina. Neki generalno vole sami da žive. Međutim, ono što im ne smeta u svakodnevnici, može da im zasmeta u tim mestima, detaljima, situacijama gde se ljudi okupljaju”, kaže on.

Dodaje da je u našem društvu to i pitanje mentaliteta.

„Imao sam prilike da vidim na zapadu da tokom novogodišnjih i božićnih praznika ljudi vole da izađu van svog doma. Vole da su na ulici bez nekih dogovora. Imaju šta i da vide. Drugačije je nego ovde. Na zapadu je to primarno potrošački momenat, ali postoji i onaj gde žele da budu u masi koja je lepo raspoložena. Tako da vi, recimo, u tim većim gradovima Evrope možete videti gomilu štandova, gomilu stejdževa gde se nešto dešava, gde je sve neobavezno i jednostavno. Lako je doći do neke hrane, do nekog pića itd. Kod nas je to više vezano za trpezu. Mi volimo to i to jeste naš fenomen da se, bez obzira na materijalni status pojedinca – sve daje za trpezu, što je sve suprotno od mentaliteta u drugim zemljama”, objašnjava Kuzmanović. 

Upravo u tim okolnostima, kako kaže, neko se može osetiti usamljeno.

„On sprema za sebe. Nije mu više zanimljivo ni gledanje televizije itd. To mu ne pruža zadovoljstvo jer ne postoji živa reč”, navodi naš sagovornik.

Ipak, usamljenost zavisi od strukture ličnosti.

„Visokoobrazovani ljudi mogu da podnesu svoju samoću. Uspevaju da organizuju svoje vreme čitanjem, bilo kakvim ličnim aktivnostima u okviru objekta gde žive itd. Dominantna je struktura ličnosti. Neko ne ume da organizuje sebe, odnosno potreban mu je neki spoljni impuls da bi se lepo osećao. To zavisi i od obrazovnog i socijalnog statusa ličnosti. Neko ko je preopterećen voli nekad da bude sam. Jednostavno vape za onim trenucima da ne rade ništa i da sami sebi organizuju jedan-dva dana, ali to prestaje trećeg ili četvrtog dana i već traže neku aktivnost. To je individualna stvar”, objašnjava psihijatar.

Važnost porodičnih odnosa

Kako bi se prebrodila usamljenost, ključna je porodica.

„Porodica treba da prepozna usamljenost i da u okviru toga i organizuje dinamična porodična okupljanja, ne samo u kući osobe koja živi sama, nego i eksteritorijalno, van prostora te osobe. Treba da je izvede odatle, da je pozove u posetu itd”, kaže Kuzmanović.

Sve to zavisi i od toga koliko je porodica funkcionalna.

„Ne moramo da se viđamo često, a da budemo bliski. To je činjenica. Pažnja nije samo dolazak i pružanje najosnovnije pomoći oko funkcionisanja, već i lepa reč, empatija i osećanje da ta osoba nije usamljena. To se oseća, ne morate da se vidite. Ne vidite se sa prijateljem duže vreme, s kojim ste proveli mnogo vremena, pa kad se vidite imate utisak da je to bilo juče. Nemate utisak da se niste dugo videli. To je ta vrsta bliskosti. Ako je porodica to razvila u svom prethodnom funkcionisanju, to će funkcionisati bolje i u okolnostima kada neko živi sam, a delovi porodice su udaljeni i ne žive čak ni u istom gradu. Bliskost se oseća. To što se sećaju nekoga i osećanje empatije kod tih delova porodice dovoljna je da se čovek oseća lepo”, navodi naš sagovornik.

Dodaje da to ne mora biti fizička poseta.

„Dovoljan je telefonski poziv koji je srdačan, a nije formalan, koji ima svrhu deljenja informacija, razmišljanja itd. Kod svakog se onda oseća zadovoljstvo i zna da nije odbačen. Postoje i situacije da se neko samo formalno javi i kaže kako zove često. Da, zoveš, ali ne pričaš mnogo – to je problem”, kaže on. 

Praznični period može biti emocionalno težak i ako su porodice disfunkcionalne. U takvim porodicama važno je prepoznati šta je uzrok disfunkcionalnosti.

„Najčešće je to neki porok koji postoji kod pojedincu u porodici. Ako je on pater familias, glavni, onda on diktira i stvara tu  disfunkcionalnost. I to je vrlo teško. Potrebno je izlečiti disfunkcionalnu osobu u porodici da bi ta porodica imala šansu da postane funkcionalna. Najčešće je u pitanju alkoholizam. Kod mlađeg sveta mogu biti i psihoaktivne supstance i tako dalje. Generalno ta porodica nije imala razvijene veze i interakciju koje bi dovodile do lakše mogućnosti izbora u svakodnevnom funkcionisanju, kada se izađe iz kruga porodice. Porodična disfunkcionalnost na neki način dovodi do daljih disfunkcionalnosti pojedinaca iz porodice”, objašnjava psihijatar. 

Tokom praznika u takvim porodicama sve može postojati formalno.

„Može tu da bude i trpeza i taj trenutak da zajedno sednu, ali obično u tim trenucima iskoče pojedinci sa svojom ometonošću u funkcionisanju koja dovede do vraćanja se na istu tačku odakle su krenuli. Tako da praznici tu mnogo ne vrede. Osoba koja je disfunkcionalna mora da ozbiljno da započne tretman da bi prvo to prepoznao prvo, priznao sebi i onda mogo nešto promeniti”, ističe Kuzmanović.

O važnosti porodice veoma govori i to što mnogi mladi koji su svoj život nastavili u većim gradovima biraju da se za vreme praznika vrate u svoj rodni grad i provedu ih sa porodicom.

„Porodica je ćelija svakog društva. Dosta je disfunkcionalnih porodica u svim društvima, i onim razvijenim i demokratskim. Ali bolji pojedinci izlaze iz dobre porodice. Individualac će biti bolji u svemu u čemu učestvuje sam van porodice, ukoliko je porodica iz koje je izašao dobra i rado se vraća u nju u tim okolnostima. Ima vremena za nju – to je suština. Čak i kad je u velikom poslu, ima vremena, jer je ta porodica funkcionisala na nekim normalnim principima. Uvažavala su se i prava i obaveze svih činilaca porodice. Ja kažem da je dobra porodica tamo gde se ljudi osećaju kao najbolji drugovi, bez obzira na status oca, majke, ćerke, sina, unuka itd.”, objašnjava psihijatar 

Ističe da autoriteti u takvim porodicama nisu građeni na zadatim pozicijama („mene moraš da slušaš, ja sam najstariji”), već na druženju i prihvatanju.

„Kad uvažavate i dete od deset godina, ono vam to vraća dobrim to, a kamoli odrasla osoba koja živi van primarne porodice. I normalno kad se napravi porodični skup oko praznika, uživanje je da vidite kako to funkcioniše kao među drugovima koji se dugo nisu videli jer žive na različitim ćoškovima sveta, pa su se skupili u jednom trenutku. Zadovoljstvo vam stvara kao posmatraču da gledate za nekim drugim stolom kako to dobro funkcioniše. To su funkcionalne porodice”, zaključuje Vojin Kuzmanović.

Upravo su praznici podsetnik da pažnja i okruženost bliskim ljudima imaju daleko veći značaj od same svečane atmosfere. Vrednost praznika ne treba se meriti količinom hrane ili poklona, već kvalitetom međusobnih odnosa. Tokom prazničnih dana tempo svakodnevnog života bar na kratko usporava, te su pravi trenutak da se okrenemo najbližima.