Pozvali su stranca u kuću jednog Božića, a on je ostao do kraja života

Božić se često smatra periodom godine kada se čine dobre stvari. Upravo jedan takav čin pre pola veka promenio život mladog britanskog para.

Bio je 23. decembar 1975. i Rob Parsons i njegova supruga Dajen su se pripremali za Božić u njihovom domu u Kardifu, najvećem gradu Velsa.

Neko je odjednom zakucao.

Na njihovom pragu je stajao čovek držeći u desnoj ruci kesu za smeće sa ličnim stvarima, a u levoj zamrznutu piletinu.

Rob je proučavao čovekovo lice i kao kroz maglu se setio da je reč o Roniju Lokvudu.

Viđao ga je povremeno u nedeljnoj školi u dečačkim danima i prema njemu je trebalo da bude ljubazan jer je, kako su mu rekli, bio „malo drugačiji“.

„'Roni, šta je sa piletinom?'", pitao sam ga.

Odgovorio je da mu je „neko dao za Božić".

Rob je tada izgovorio reč koja im je promenila život.

„Nisam baš siguran zašto sam je izgovorio, ali jesam.

„Rekao sam mu 'uđi'“, prepričava Rob pola veka kasnije.

Rob (27) i Dajan (26) su tada osetili obavezu da uzmu autističnog Ronija i brinu o njemu.

Skuvali su mu piletinu, pokazali mu gde da se okupa i dogovorili se da ostane kod njih tokom Božića.

Ali, umesto par dana tokom Božića, ostanak Ronija pretvorio se u jedinstveno druženje ljubavi i kompromisa koje je trajalo 45 godina - sve do Ronijeve smrti.

• Holivudska priča dvoje zaljubljenih tinejdžera koji su posle 40 godina pronašli jedno drugo i njihovu ćerku
• Nemac i Britanka obnovili mladalačku ljubav, iako se nisu videli tri decenije
• Par u srećnom braku odlučio da umre - istovremeno

Rob i Dajan su bili u braku samo četiri godine kada su primili Ronija u dom.

On je tada imao skoro 30 godina , a bio je bez doma od njegove 15. godine.

Živeo je u Kardifu i okolini, često menjajući poslove.

Rob ga je ponekad viđao u omladinskom klubu koji je vodio.

Da bi se osećao što dobrodošlijim, zamolili su porodicu da mu donesu poklon za Božić, bilo šta, od para čarapa do nekih „smrdljivih“ stvari.

„I sada se sećam scene - sedeo je za božićnim stolom, oko njega pokloni, plakao je, jer nikada nije osetio toliko ljubavi.

„Bilo je zaista neverovatno", priča Dajan.

Par je planirao da Rob ostane sa njima do dana posle Božića, ali kada je došao 26. decembar nisu mogli da ga izbace.

Potražili su savet od vlasti.

U centru za beskućnike su im rekli da je Roniju potrebna adresa da bi dobio posao, ali da bi „dobio adresu, potreban mu je posao“.

„Začarani krug u kojem su mnogi beskućnici.“

Kada je imao osam godina, Ronija su smestili u dom za brigu, ali je nestao iz Kardifa tri godine kasnije, priča Rob.

Za potrebe knjige „Kucanje na vrata“ istraživao je i saznao šta se zaista dogodilo čoveku koji im se uoči jednog Božića pojavio pred vratima.

Roni je poslat 320 kilometara daleko, gde je pet godina pohađao školu koju su u jednom izveštaju nazvali „školom za dečake sa subnormalnim razvojem“.

„Tamo nije imao prijatelje niti socijalnog radnika, a ni nastavnika koji su ga poznavali.

Roni bi često pitao „da li je uradio nešto loše“ priseća se Rob.

Pretpostavlja da mu je to ostalo iz vremena provedenog u toj školi.

„Uvek se brinuo pitajući se da nekog nije uvredio ili je nešto uradio pogrešno", prepričava ovaj 77-godišnjak.

Sa 15 godina, Roni je vraćen u Kardif - „ni u šta“.

Roni je u početku, prisećaju Parsonovi, pomalo bio nespretan i mučio se da uspostavi kontakt očima i da je razgovor sveden na minimum.

„A onda smo ga upoznali i, istina je, zavoleli smo ga“, rekli su.

Pomogli su mu da se zaposli kao sakupljač otpada i vodili ga da kupi novu odeću kada su uočili da nosi istu koju je dobio u školi kada je bio tinejdžer.

„Nismo imali dece i bilo je kao da ga oblačimo za školu i bili smo ponosni roditelji.

„Kada smo izlazili iz prodavnice, Dajen mi je rekla: 'Dobio je posao čistača smeća, a obukli smo ga kao da je portir hotela Dorčester'“, prepričava Rob.

Rob je tada radio kao advokat i ustajao bi sat vremena ranije da bi vozio Ronija na posao.

Kada bi se Roni vratio kući sa posla, često bi sedeo smeškajući se.

„Roni, šta te toliko zabavlja?“, upitao ga je Rob jedne noći.

„Robe, kada me ujutru voziš na posao, drugi muškarci pitaju 'ko je to što te dovozi?', a ja im kaže da to je toj advokat", odgovorio bi Roni.

„Ne mislimo da je bio ponosan što ga je advokat vozio na posao, već da nikada nije imao nekoga ko ga je vozio prvog dana škole.

„Sada ima skoro 30 godina i konačno je neko ko ga ispraća i dočekuje na kapiji", prepričava Rob.

Roni je imao mnogo rituala na koje su se Parsonovi navikli, između ostalog i da svako jutro prazni mašinu za pranje sudova.

„Bilo je teško delovati iznenađeno kada vam u utorak postavi pitanje - a već ste ga čuli dan ranije, ali to je bio Roni. Tako smo radili 45 godina“, priča Rob.

„Očigledno se mučio sa čitanjem i pisanjem, ali je svaki dan kupovao South Wales Echo“, dodaje Dajen.

Roni im je svakog Božića kupovao iste poklon - kartice iz Marks&Spencer i uvek bi bio podjednako uzbuđen zbog njihove reakcije.

Roni je voleo da slobodno vreme provodi u njihovoj lokalnoj crkvi, prikupljajući priloge za beskućnike.

Jednog dana pojavio se u drugom paru cipela nego u onima u kojima otišao.

„Gde su ti cipele?", pitala ga je Dajen.

Jednom beskućniku su bile potrebne, odgovorio je.

„Eto, takav je čovek bio - bio je sjajan", govore Parsonovi uglas.

Među najgorim periodima je bio kada je Dijana imala sindrom hroničnog umora, jer je bilo dana kada nije mogla da ustane iz kreveta.

„Imala sam trogodišnju ćerku, a Rob je bio odsutan, radio je“, rekla je Dajana.

Roni je tada bio „izvanredan“ - pripremao je flašice mleka za njihovog sina Lojda, pomagao po kući i igrao se sa njihovom ćerkom Kejti.

Bilo je i teških dana, problema, posebno što se 20 godina borio sa zavisnošću od kockanja, ali Parsonovi nisu mogli da zamisle život bez njega.

„Nije nešto što bih preporučio kao strategiju, ali je Roni je oplemenio naše živote na mnogo načina", kaže Rob.

„Imao je veliko srce, bio je ljubazan, ali sam mu nekada bila majka, ponekad socijalni radnik, a ponekad i negovatelj", nadovezuje se Dajen.

Njihova deca su ih jednom pitali kako su se nosili sa Ronijem kada bi ih posećivali prijatelji.

„Pa, mi zapravo nismo ni razmišljamo o tome, bio je to... pa, Roni'.

„Naša deca ne znaju za život bez njega.

„Bio je tu kada su došli na svet i bio je tu kada su otišli sa njihovom decom", pričaju istovremeno.

Par je samo jednom razmatrao ideju da podrži Ronija u želji da živi samostalno.

Bilo je to nekoliko godina pošto se uselio kod njih.

Deca su rasla, kuća sa kupatilom je bila skučena, te su prišli Ronijevoj sobi da mu predlože da iznajmi stan niz ulicu od njih.

Ali kada su ušli, on je ponovio poznato pitanje: „Jesam li uradio nešto loše?“.

Dajen je isterala Roba iz sobe i briznula u plač.

„Ne mogu to da uradim“, izjavila je te noći.

Nekoliko noći kasnije, Roni je ušao u njihovu sobu i pitao: „Nas troje smo snažni prijatelji, zar ne?“.

„Rekao sam: 'Da, Roni, nas troje smo čvrsti prijatelji'“, odgovorio mu je Rob.

„I bićemo zajedno zauvek, zar ne?“, pitao je.

„Usledila je pauza, verovatno preduga, pogledao sam ka Di i odgovorio: 'Da, Roni, bićemo zajedno zauvek'", prepričava Rob njihov razgovor.

I ostali su zajedno do kraja.

Roni je preminuo 2020. u 75. godini pošto je doživeo moždani udar.

Parsonovi kažu da im mnogo nedostaje.

Samo 50 ljudi je smelo da prisustvuje Ronijevoj sahrani jer u toku bila pandemija koronavirusa, ali su „karte bile traženije nego za koncert Koldpleja (Coldplay)“, našalio se Rob.

Dobili su najmanje 100 poruka saučešća: od „profesora Univerziteta Oksford, do političara i nezaposlenih“.

Novi centar za brigu, pri crkvi Glenvud u Kardifu, nazvan je Lokvud Haus, po Roniju.

Stara i nova zgrada se nisu baš poklapale - bila su potrebna dodatna sredstva za završetak renoviranja.

„Nisu morali da brinu. Skoro u peni je bio tačan iznos koji je Roni ostavio u testamentu.

„Na kraju je beskućnik svima obezbedio krov nad glavom.

„Zar to nije neverovatno? Mislim da je to bila sudbina “, rekla je Dajen.

„Ljudi nas pitaju kako se to dogodilo, već 45 godina, ali istina je da se, na neki način, dešavalo dan po dan.

„Roni je obogatio naše živote", dodala je.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• „Kao bebu su me pronašli umotanog u majčin kaput - ali ko sam ja“
• Fotografija koja je obišla Srbiju: Ko su brat i sestra zagrljeni u svratištu
• Deda Mrazovi među nama: 'Svi možemo biti deo kruga dobrote'
• Beskućništvo u Srbiji: 'Živim od danas do sutra, pa šta bude'
• „Možda ću ovde i da umrem“: Umesto privremeno, odrasli i stari bez doma godinama u prihvatilištu
• Mislili su da im je ćerka stradala u požaru, a bila je oteta
• 'Čudo od deteta': Preživeo cunami, nedeljama lutao među olupinama