Samoubistva ukrajinskih vojnika koja se zataškavaju

U tekstu su uznemirujući detalji i pominjanje samoubistva. Neka imena su izmenjena da bi im se zaštitili identiteti

Katarina ne može da govori o sinu Orestu a da joj ne zasuze oči.

Glas joj podrhtava od besa dok objašnjava kako je saznala da je poginuo.

Orest je stradao na ukrajinskom frontu kod Časov Jara, u Donjeckoj oblasti, 2023. godine.

Prema zvaničnoj vojnoj istrazi, umro je od rane koju je sam sebi naneo.

Katarina je tražila da njen i identitet mrtvog sina ostanu anonimni zbog stigme koja prati samoubistvo i mentalno zdravlje u Ukrajini.

Orest je bio povučeni 25-godišnjak koji je voleo knjige i sanjao o akademskoj karijeri.

Njegov loš vid ga je privremeno učinio nesposobnim za vojsku na početku rata, kaže njegova majka.

Ali 2023. godine ga je regrutna patrola zaustavila na ulici, što je dovelo do ponovne procene njegovog vida.

Proglašen je sposobnim za borbu.

Nedugo zatim poslat je na front kao vezista.

Teško je znati tačan broj ukrajinskih vojnika koji su poginuli u borbama.

Početkom 2025. godine, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski saopštio je da je poginulo više od 46.000 vojnika i oficira.

Zapadni analitičari veruju da je broj daleko veći.

U senci se odvija jedna druga, tiša tragedija - vojnici koji su oduzeli sebi život i porodice ostavljene u žalosti, sa stigmom i ćutanjem.

Ne postoji zvanična statistika o samoubistvima među vojnicima od početka invazije pre skoro četiri godine.

Zvaničnici ih opisuju kao izolovane incidente, ali aktivisti za ljudska prava i ožalošćene porodice veruju da bi mogle da se mere u stotinama.

„Orest je bio uhvaćen, ne pozvan“, kaže Katarina ogorčeno.

Lokalni regrutni centar negirao je za BBC da je uradio bilo šta pogrešno, rekavši da oslabljeni vid čini Oresta „delimično“ sposobnim za vreme ratnog stanja.

Posle raspoređivanja, Orest je postao povučen i depresivan, priseća se Katarina.

Ona i dalje svakog dana piše pisma sinu - do sada ih je napisala 650 i ne namerava da stane.

Njena žalost se pogoršala zbog zakona koji je klasifikovao njegovu smrt.

U Ukrajini se samoubistvo smatra neborbenim gubitkom.

Porodice stradalih od samoubistva ne dobijaju obeštećenje, vojne počasti i javna priznanja.

„U Ukrajini je to kao da su nas podelili. Neki su umrli na pravi način, a drugi na pogrešan“, kaže Katarina.

„Država mi je oduzela sina, poslala ga u rat i vratila u vreći za leševe. I to je to.

„Nema pomoći, nema istine, nema ničega", dodaje ogorčeno.

Katarinina priča je jedna od tri koje je BBC ukrajinski servis prikupio od porodica čiji su najmiliji stradali u samoubistvu u službi.

Svaka priča otkriva bolni obrazac psihološke iscrpljenosti i sistema za koji kažu da ih je zapostavio.

'Rat ga je slomio'

I priča Marijane iz Kijeva je slična.

Ona želi da i njen i identitet njenog muža ostanu anonimni.

Njen muž Anatolij se dobrovoljno prijavio za borbe 2022. godine.

Isprva je bio odbijen zbog nedostatka vojnog iskustva, ali je „uporno odlazio sve dok ga nisu primili“, kaže ona s blagim osmehom.

Anatolij je bio raspoređen za mitraljesca blizu Bahmuta, jednog od najkrvavijih frontova u ratu.

„Ispričao je da je posle jedne misije poginulo pedesetak momaka“, priseća se Marijana.

„Vratio se drugačiji - ćutljiv i odsutan", dodaje.

Kada je izgubio deo ruke, Anatolij je poslat u bolnicu.

Jedne večeri, posle telefonskog razgovora sa ženom, oduzeo je sebi život u bolničkom dvorištu.

„Rat ga je slomio“, kaže ona u suzama.

„Nije mogao da živi s onim što je video.“

Zato što je Anatolij izvršio samoubistvo, zvaničnici su mu uskratili vojnu sahranu.

„Kad je stajao na prvoj liniji fronta, bio je koristan, a sada nije heroj?“

Marijana kaže da se oseća izdano.

„Država me je odbacila kao krpu“, kaže ona.

„Dala sam im muža, a oni su me ostavili samu i bez igde ičega.“

Druge vojne udovice su je diskriminisale.

Marijanin jedini izvor podrške je onlajn zajednica žena poput nje - udovica vojnika koji su stradali od samoubistva.

One žele da vlada promeni zakon, tako da njihove ožalošćene porodice imaju ista prava i priznanja kao i druge vojne porodice.

Viktorija, koju smo sreli u Lavovu, na zapadu Ukrajine, još ne može da govori javno o smrti njenog muža jer strahuje da će je osuditi.

I njihova imena smo promenili.

Njen muž Andrej je imao urođenu srčanu manu, ali je insistirao da se prijavi u vojsku.

Postao je šofer u izviđačkoj jedinici i prisustvovao nekim od najžešćih bitaka, među njima i oslobađanju Hersona.

U junu 2023. godine, Viktorija je primila telefonski poziv u kojem joj je rečeno da je Andrej oduzeo sebi život.

„Kao da mi se čitav život srušio“, kaže ona.

Njegovo telo stiglo je 10 dana kasnije, ali joj je rečeno da ne može da ga vidi.

Advokat kog je kasnije angažovala je pronašao nedoslednosti u istrazi njegove smrti.

Zbog fotografija sa mesta događaja posumnjala je u zvaničnu verziju smrti njenog muža.

Ukrajinska vojska je u međuvremenu pristala da ponovo pokrene istragu, priznavši da je bilo propusta.

„Borim se za njegovo ime. On ne može više da se brani.

„Moj rat nije okončan.“

• 'Znam kako da ubijam, ovde mi neće suditi': Ukrajinski zatvorenici na frontu
• Muškarci koji ne žele da se bore za Ukrajinu
• Nevidljivi gubici: Koliko hiljada ruskih boraca gine u Ukrajini

Kultura stigme

Oksana Borkun vodi zajednicu podrške za vojne udovice.

Njena organizacija sada obuhvata oko 200 porodica ožalošćenih samoubistvom.

„Ako je samoubistvo, onda on nije heroj - tako ljudi misle“, kaže ona.

„Neke crkve odbijaju da održe sahranu.

„Neki gradovi neće da okače njihove fotografije na spomen-zidove", priča ona.

Mnoge od ovih porodica sumnjaju u zvanična objašnjenja njihovih smrti.

„Neki slučajevi se naprosto suviše brzo otpisuju“, dodaje Oksana.

Boris Kutovji, vojni kapelan otac, kaže da je video najmanje tri samoubistva u njegovoj komandi otkako je počela invazija.

Ali za njega je čak i jedno samoubistvo previše.

„Svako samoubistvo znači da smo negde omanuli.“

On veruje da su mnogi regrutovani vojnici, za razliku od profesionalnih, psihološki posebno ranjivi.

I Oksana i Boris kažu da oni koji stradaju od samoubistva treba da se proglase herojima.

Sistem koji se bori za istinu

Olga Rešetilova, ombudsmanka ukrajinske vojske, kaže da dobija izveštaje i do četiri samoubistva u vojsci mesečno.

Priznaje da se na tome ne radi dovoljno.

„Oni su videli pakao. Čak i najsnažniji umovi mogu da se slome“, objašnjava ona.

Njena kancelarija se zalaže za sistemsku reformu, kaže ona za BBC.

„Potrebne su godine i godine da bi se izgradila odgovarajuća vojna psihološka škola.

„Porodice imaju pravo na istinu.

„One ne veruju istražiteljima.

„U nekim slučajevima, samoubistva mogu biti zataškavanje ubistava", dodaje.

Nema toliko izgrađen stav oko toga da li svi koji služe treba da budu proglašeni vojnim herojima, ali treba gledati u budućnost.

„Moramo sada da počnemo da se pripremamo za vreme kad rat bude završen.

„Ovi ljudi su bili vaše komšije, vaše kolege.

„Prošli su kroz pakao. Što ih toplije dočekamo, biće manje tragedija", upozorava Rešetilova.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Rat u Ukrajini stvorio armiju amputiranih: Pokretna traka slomljenih tela
• „Zavideo sam ljudima bez udova": Priča ukrajinskog vojnika sa postraumatskim stresnim poremećajem
• Strah od mobilizacije i maglovita budućnost: 17-godišnjaci napuštaju Ukrajinu
• Puna groblja i prazni domovi: Patnja Ukrajinaca ne jenjava
• Priča Solomije iz Ukrajine: Kako deca razumeju rat
• Ruske vojnike pljačkali, prevarili i ubijali po povratku iz Ukrajine
• 'Tamo vas ubijaju polako': Ukrajinski zarobljenici o ozloglašenom ruskom zatvoru
• Ukrajinka pomaže ratnim invalidima da postanu 'nadljudi'