Zašto Rusi do sada nisu ponudili prodaju akcija zemlji domaćinu i svom partneru u kompaniji

Ukoliko papir sa odobrenjem ne stigne iz Amerike, ona će, rekao je predsednik Vučić, obustaviti rad. Ključ u toj situaciji i dalje drži većinski vlasnik, ruska državna kompanija koja bi na zahtev Stejt departmenta trebalo da se oslobodi svog većinskog paketa akcija kako bi sankcije uvedene NIS-u bile skinute, piše Demostat.

Reč je o 56,15 odsto akcija kojima raspolažu ruski državni gigant Gaspromnjeft (44,85 odsto) i fond Intelidžens iz Petersburga (11,3 procenta). U vlasništvu Republike Srbije je 29,87 odsto dok 13,98 procenta poseduju mali akcionari – građani Srbije koje, uzgred, niko ništa nije pitao.

Ipak, NIS je u globalnim razmerama mala kompanija i nije baš da vlada neka pomama za kupovinom tih akcija, bar ne da je to domaćoj javnosti poznato. Ali se zato uveliko razvijaju spekulacije o tome ko bi bio mogući partner u vlasništvu i sa kim ruski vlasnici pregovaraju.

Američke sankcije ruskim firmama među koje je upao i NIS, najavljene su još u januaru ove godine. Primena je osam puta odlagana, a iako se znalo da će stupiti na snagu, prvi ozbiljniji potezi povučeni su tek pre dve nedelje, kad je ruska strana prihvatila da proda svoj udeo. Međutim, Srbiju kao kupca nije uzela u obzir. Dodatni problem je to što OFAC mora da odobri novog većinskog vlasnika, jer bi u suprotnom sankcije ostale na snazi.

Predsednik Srbije do nedavno je tvrdio kako OFAC od njega traži samo garancije da će ukoliko Rusi ne nađu kupca za svoj udeo, nacionalizovati NIS kako bi se sprečila primena sankcija, ali tvrdio je da on takve garancije nije hteo da da. Pre par dana, opet u jednom obraćanju javnosti, preuzeo je na sebe odgovornost za odluku Vlade Srbije da ukoliko ruska strana u narednih 50 dana ne pronađe kupca, Srbija će preuzeti upravljanje kompanijom a Rusima ponuditi “najbolju moguću cenu za to”. Da li je to dovoljno da se u poslednjem času umilostivi OFAC biće vidljivo već za koji dan.

U međuvremenu, pregovori oko prodaje ruskog udela u NIS-u navodno se vode sa tri kompanije, ali u spekulacijama koje bi to mogle biti, pominje se više njih.

Pedsednik Vučić je u nekom od obraćanja pomenuo Britiš petroleum, u igri je, po nepotvrđenim saznanjima, i jedna azerbejdžanska naftna kompanija, kao i potencijalni kupci iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. U jednom trenutku je i hrvatski naftovod JANAF iskazao interesovanje, jer najviše prihoda ostvaruje upravo iz transporta nafte pančevačkoj rafineriji koja posluje u sklopu NIS-a. Tu spekulaciju glat je odbio predsednik Srbije (kao da je on prodavac) uz “pošalicu” da bi Srbija mogla da kupi hrvatsku elektroprivredu. Beograd je, prema nekim navodima, ponudio Rusima da svoje akcije prodaju grčkom Helenik enerdži, ali oni to nisu prihvatili.

Uz MOL i Arapi favoriti

Najviše izgleda analitičari su do sada davali Državnoj naftnoj kompaniji iz Abu Dabija (ADNOC), koja je na globalnoj listi 20 najvećih, a na njenom čelu je kao predsednik šeik Mohamed bin Zajed al Nahjan. Smatra se da je on dobar lični prijatelj sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, ali takođe ima dobre odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Da li to može da olakša dobijanje saglasnosti od američkog regulatora nije izvesno, jer upravo zbog tih dobrih odnosa OFAK može posumnjati da je prodaja fiktivna.

Ekonomista i diplomata Srećko Đukić kaže za Demostat da za takav odnos postoje i objektivni i subjektivni razlozi, ali da su prisutne i stvari koje mi ne želimo da vidimo.

"To je odnos nadređenog i podređenog, mlađeg i starijeg brata. Rusija nas ne smatra partnerom, pogotovu ne u energetskoj sferi. Partneri smo ako ne ulazimo u Evropsku uniju, u NATO, ako joj ne uvodimo sankcije. Ona smatra da je NIS njen, da se nalazi na njenoj teritoriji a ne na teritoriji suverene, nezavisne članice UN, zemlje Srbije. Misli da može da raspolaže kako ona hoće bez konsultacija sa zemljom gde se nalazi ta rafinerija, zemljom koja je vlasnik skoro trećine kompanije, niti sa malim deoničarima koji su građani Srbije. To je eklatantan primer nekorektnih odnosa Beograda i Moskve kakvi su posebno razvijani poslednjih desetak godina. Rusija ih je svestrano iskoristila da se učvrsti u Srbiji, u tom jedinom stubu koji joj je ostao u Evropi, posebno posle debakla politike Milorada Dodika u Republici Srpskoj. Iako se stalno naglašava da smo bratske zemlje, prijateljske, istoverne, odnosi koji se razvijaju to ne potvrđuju", kaže Đukić.

Vlast nema kapacitet za promenu odnosa sa Rusijom

Iako neke njegove kolege smatraju da ova vlast više nije omiljena u Moskvi, on misli da Kremlj ipak ne želi da se ona promeni jer bi to značilo, ko god da dođe, drugačiji odnos srpske politike prema Rusiji.

"A ova vlast nema kapacitet za takvu promenu. Kad god je pokušala – a jeste 2015. i 2016. tražila da razgovara o promeni nekih odnosa u energetskoj sferi, o niskim rudnim rentama, preteranoj eksploataciji domaće nafte, izgradnji Banatskog dvora – oni su to glat odbijali. Zato treba gledati činjenicama u oči: Moskva sigurno ne želi promenu ove vlasti jer ni od jedne druge ne može dobiti sličnu poziciju", objašnjava on.

"Srbija nije. Ona nije ni regionalni, čak ni igrač na Zapadnom Balkanu. A kad govorimo o mogućim kupcima, pominje se uloga Mađara, ali su oni više energetski zavisni od Rusije nego Srbija. Rusi im prave nuklearku od 2.400 megavata, odobrili su im kredit od preko 20 milijardi dolara, a ruska tehnologija prisutna je i u njihovim drugim energetskim postrojenjima. Uz to, Srbija troši oko četiri miliona tona naftnih derivata i tri do 3,5 milijardi kubika gasa, Mađarska potrošnja je oko osam miliona tona derivata i osam milijardi kubika gasa, tako da su pozicije dve zemlje neuporedive", ističe Đukić.

On kaže da su precenjene tvrdnje da je ruska strana uložila oko četiri milijarde evra u NIS, jer je za taj novac mogla napraviti još jednu rafineriju od četiri miliona tona nafte. Ali, kapacitet je ostao isti kao za vreme SFRJ, samo je kompanija modernizovana, podignuta na evropski standard, tehnološki obnovljena. Ostao je problem inače prisutan u energetskoj sferi – netransparentnost. Samo možemo da nagađamo, ne zna se koliko je uloženo.

Teško je odrediti i cenu te kompanije. Nekad su bile akcije na berzi, danas toga više nema pa nema ni tržišne vrednosti i u prodaji većinskog paketa jedino može da pomogne neka pogodba. On potvrđuje da je ova nedelja bila ključna za odluku, ali dodaje da je to bila i prethodna, a biće i puno ključnih nedelja ispred nas.

"Vlada nema petlju da donese čvrstu odluku kako su to uradile Bugarska i Rumunija. Bugarska je nakon uvođenja američkih sankcija Lukoilu uspostavila državnu kontrolu nad bugarskim ogrankom te kompanije a odluku o tome doneli su nakon konsultacija sa Briselom i SAD. A Vlada Srbije, sa kim se konsultovala? Nema ni sa kim, jer ako pita EU zna šta će dobiti, ako pita SAD takođe. Zna i šta će reći Rusi, Kinezi će objasniti da se njih to ne tiče. Vlada Srbije ne sme da potegne argument svog suvereniteta, ne sme da suvereno raspolaže imovinom na svojoj teritoriji bez obzira na to čije je vlasništvo", naglašava Đukić.

Iako se oko prodaje ruskog paketa akcija NIS-a mnogo govori, još više se među građanima diže tenzija zbog mogućih nestašica goriva. Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku, ipak ne očekuje veće probleme. Kaže za Demostat da se na tržištu Srbije nalazi 50-tak preduzeća od kojih bi više njih moglo direktno da uveze naftne derivate.

"Priča se i da nema transportnih kapaciteta. Moguće je da ih nema u Srbiji ali centralna Evropa ima više nego dovoljno vozova, vagona, cisterni, kamiona, brodova, barži… Teško mi je da to vidim kao uzrok za nestašicu, jer iako je sistem malo prenapregnut zbog većih količina goriva koje se isporučuju Ukrajini, još uvek nije ni blizu granici raspoloživih kapaciteta. Naravno, drugo pitanje su finansijske i poreske posledice, šta znači okolnost da rafinerija ne radi i šta se dešava sa drugim rafinerijskim proizvodima koji su komplikovaniji kao što je asfalt, petrohemijske sirovine, mazut… Ali, bilo je na raspolaganju 17 godina da se diversifikuju pravci snabdevanja energentima. Nije mnogo urađeno a to je bilo ključno pitanje u koje je trebalo investirati", kaže Kovačević i dodaje da u okruženju ima dovoljno i rafinerija i mogućih transportnih pravaca kojima može da se pokrije manjak domaće proizvodnje.