Last Poets i Vats Profets: Radikalni pioniri hip-hopa 'izbrisani iz istorije'

Nije baš najjasnije ko je bio taj koji je Gila Skota-Herona nazvao ,,kumom repa", ali kada je on umro 2011, u 62. godini, baš ovaj epitet se pojavio u mnogim čituljama.

Slična počast je bila prišivena i grupi umetnika poznatih pod imenom Last Poets, koji su takođe snimali uličnu poeziju u Njujorku tokom 1970-ih.

Čak Di iz sastava Pablik Enemi je uspostavio jasnu vezu između ovih pesnika i hip-hopa u intervjuu za Njujorker 2010. godine:

„Oni predstavljaju korene repa - stihove svoje poezije su suprotstavili nekoj vrsti muzike", rekao je on.

„Uzmite recimo Ginzberga i bitnike i Dilana, ali Gil Skot-Heron je bio manifestacija modernog pesničkog izraza, kombinacijom muzike i reči, glasa.

„To je obrazac koji je on uspostavio".

Možda.

Međutim, u kontekstu zvuka, ritma, sadržaja i svrhe, ono što su ovi umetnici činili, zajedno sa Vots Profetsima i Niki Đovani, bitno se razlikovalo od svega što su drugi izvođači radili na improvizovanim hip-hop zabavama nekoliko godina kasnije.

U to vreme je ,,repovanje" označavalo pričanje o nečem veoma bitnom, pa otuda i imamo Ajzak Hejsove Ajk rep monologe ili govore crnačkog aktiviste Ejč Rep Brauna.

Žestok i veoma moderan, rani hip-hop nije imao mnogo dodirnih tačaka sa džezom ili poezijom.

Barem ne dok se 1988. nisu pojavili reperi poput Skuli Dija ili Jungle Brothers koji su mogli da koriste novu tehnologiju semplovanja i tako upare sopstveni muzički DNK sa Skotom-Heronom.

Kanje Vest je 2005. ponovo skrenuo pažnju na sastav Last Poets pesmom koju je producirao za repera Komona, a ceo album završio numerom koja je sadržala jedan dugačak sempl Gila Skota-Herona.

Tako je Vest njihove glasove iskoristio za sopstveno povezivanje sa nasleđem crnačke renesanse iz 1970-ih godina.

Originalni ulični pesnici su, međutim, imali poprilično ambivalentan stav u odnosu na hip-hop.

Abijodun Ojevole iz sastava Last Poets je čak vodio i sudski spor u vezi posprdne aproprijacije njihovog zvuka na pesmi Party and Bullshit Notorijus Bi-Aj-Džija.

Nazivajući ove umetnike pionirima hip-hopa možda u sebi krije dobre namere, ali isto tako nosi i rizik ukalupljivanja njihove muzike u neku vrstu prologa za mnogo uspešniji pokret, umesto prepoznavanja njihovog rada kao stila koji je imao potpuno drugačiji pristup ritmu i glasu i koji je bio obeležje određenog mesta i vremena.

„Ljudi kažu kako smo mi pokrenuli rep i hip-hop, ali ono čime smo se mi u stvari bavili je bila poezija", rekao je Ojevole za Gardijan 2018.

„Mi smo poeziju pojačali do daske".

https://youtu.be/Bu1n4jMeg6I?si=ekmZO8DPXFojrhW6

Veliki prasak se odigrao 19. maja 1968, kada su trojica mladih pesnika nastupili zajedno pod imenom Last Poets u Maunt Moris Parku u Harlemu.

Obeležavao se rođendan pokojnog Malkolma Eksa, a sve se odigralo šest nedelja posle ubistva Martina Lutera Kinga, u vreme velike krize pokreta za građanska prava.

„Kada su ubili doktora Kinga, sve maske su pale", priseća se Ojevole, jedini član te prvobitne, prilično nestabilne postave benda, koji je ostao aktivan član i kada su Last Poets snimili njihov debitantski album dve godine kasnije.

The Last Poets su predstavljali radikalnu i beskompromisnu grupu koja je spajala militantni duh džez muzičara kao što je bio Arči Šep i pesnika Amirija Baraka koji je propagirao „poeziju koja ubija, ubistvene pesme".

Kombinacija ogoljenih i deklarativnih vokala i ritma afro-kubanskih kongi na pesmama kao što je When the Revolution Comes, osuđivali su i belu Ameriku, ali i pasivnu crnačku populaciju koja nije bila spremna za revoluciju koju su Last Poets bespogovorno smatrali neizbežnom.

Utisak da je grupa predstavljala nezvanično muzičko krilo Crnih pantera je bio i potvrđen nešto kasnije kada je Ojevole osuđen na zatvorsku kaznu zbog oružane pljačke nekih od istaknutih članova Kju-kluks-klana.

Gil Skot-Heron je studirao na univerzitetu Linkoln u Pensilvaniji kada su Last Poets tamo održali koncert 1969.

Ojevole svedoči da je došao u bekstejdž i rekao: ,,Mogu li i ja da oformim grupu poput vaše"?

Skot-Heron je bio izuzetno talentovan pesnik i pisac koji je u tu svoju kombinaciju želeo da ubaci i muziku.

,,Prvo smo pomislili na konge, u stilu grupe Last Poets", priseća se njegov kolega sa fakulteta, a kasnije i muzički saradnik Brajan Džekson.

Na omotu debitantskog albuma Skota-Herona, ploči Small Talk on 125th and Lenox iz 1970, on je predstavljen kao srodna duša: „Gil Skot-Heron vas uvodi u Crni svet".

„On je glas novog crnog čoveka, buntovnog i ponosnog, čiji glas mora da se čuje i koji najavljuje sudbinu: 'JA DOLAZIM!"

Pravdoljubiva poezija i razdražljive konge su navele neke od slušalaca da pomisle da je on u stvari novi član grupe Last Poets, ali on sam je bio veoma skeptičan po pitanju revolucionarnog skandiranja.

Skot-Heronov stil je bio prepreden, ironičan, izrazito melodičan i klinički precizan.

Pesma Whitey on the Moon se bavi poređenjem manije zavladale nakon misije Apolo 11 i bitaka u Harlemu u samo 89 razornih sekundi.

Njegova najpoznatija pesma, The Revolution Will Not Be Televised, predstavljala je satirično remek delo, iz kojeg su izbijale male i neobične šale i brojne reference na popularnu kulturu.

„Ljudi su se trudili da tu pronađu militantne poruke", rekao je on za Dejli Telegraf 2010. godine, „ali šta je militantno kada kažete da 'Od revolucije nećete da smršate tri kila?'"

Njegov sledeći album, Pieces of a Man, bio je fluidan, fanki i nežno otpevan.

Jedino je nanovo snimljena numera The Revolution Will Not Be Televised, pojačana semplovanim ritmovima, mogla da prođe kao ulična poezija.

Posle toga, dugačko i urnebesno smešno političko 'repovanje' koje može da se čuje u pesmama kao što su H2OGate Blues (Nikson) ili B-Movie (Regan), predstavljalo je samo povremeni izlet u slične vode.

• Pola veka hip-hopa: Od Grendmaster Fleša do Stormzija
• Definicija pravog repa - direktno iz Beograda
• Kako je Srbija dobila prvi „rep bukvar"

Politički opasni

Jedan od onih uličnih pesnika koji se može smatrati pretečom repera, Amde Hamilton, jedini je preživeli član sastava iz Los Anđelesa pod imenom Vats Profets (Watts Prophets).

Kada sam ga intervjuisao 2009, on je podsetio na naziv njihovog debitantskog albuma iz 1971. godine – Rappin' Black in a White World': „Mi smo dali ime ovoj umetničkoj formi."

„I zbog toga je još bolnije to što nam se desilo i što smo izbrisani iz istorije.

„Znali smo šta radimo - bili smo pesnici, ali smo to nazivali repovanjem. I odatle je muzička industrija i izvukla ime za rep muziku."

Etimologija možda i nije tako direktna, ali shvatate koja je poenta.

Hamilton, Otis O'Solomon i Ričard Dedu su došli iz Watts Writers radionice 1967, godinu dana pre sastava Last Poets.

„Nismo ih poznavali, a nisu ni oni nas", rekao mi je Hamilton.

„Mi njih nismo kopirali, a nisu ni oni nas".

On je u to vreme sumnjičavo gledao na Crne pantere i radikalizam uopšte.

,,Nismo ni pokušavali da budemo revolucionari, samo smo pokušavali da održimo našu zejdnicu".

Niki Đovani, njujorška pesnikinja koja je debitantski album sa gospel pevačima Truth Is on Its Way objavila 1971, donela je žensku perspektivu u uličnu poeziju, naročito sa pesmama Woman Poem i Eggo Tripping.

Način na koji su ulični pesnici anticipirali hip-hop je u tome što su i oni bili shvatani politički opasnom pojavom.

Za razliku od sastava NWA ili Eminema, oni nisu imali komercijalnu snagu da inspirišu bojkot ili osudu koja bi došla direktno iz Bele kuće (,,Ni cent nismo zaradili", rekao je Hamilton), ali su u svakom slučaju privukli pažnju skrivenih i neprijateljski orijentisanih grupacija.

,,Nalazili smo se na listi predsednika Niksona, na listi Ministarstva odbrane, na listi Službe za nacionalnu bezbednost", rekao mi je Umar Bin Hasan iz sastava Last Poets 2010. godine.

„To me je na neki način totalno prepalo".

U radionicu Watts Writers je 1973. bio podmetnut požar – bilo je to delo jednog od zaposlenih kojeg je, ispostavilo se, poslao FBI.

Hamilton mi je rekao da su ulični pesnici u odnosu na hip-hop imali sličan impuls: „Mi smo povraćali. U stomacima smo osećali samo bol. Izražavali smo ono što smo osećali, što smo mislili, sve ono što su mislili i osećali ljudi oko nas."

„Nije to bio samo bes – bilo je tu i puno ljubavi i pokušaja da razumemo šta nam se to u stvari dešava."

Hasan, međutim, nije tako susretljiv.

„Razlika između nas i hip-hopa je ui tome što smo mi imali neki cilj, imali smo pokret, imali smo ljude koji su znali čemu streme", kaže on.

„Nismo se glupirali i baljezgali".

Tvrdoglavo usamljeni Skot-Heron je, u međuvremenu, uvek umanjivao svoj navodni uticaj.

Dve godine pre njegove smrti, 2010, Njujorker ga je upitao šta misli kada ga ljudi nazivaju pionirom repa.

„Mislim da greše", odgovorio je Skot-Heron.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• „Esencija rokenrola": Kako je grupa MC5 uticala na pank generaciju
• 'Draga mama' ili priča o Tupaku: Trenutak kad je najveći američki gengsta reper otvorio dušu
• Kako je Snup Dog postao autor pesme jugoslovenskog benda