Zadnju reč ima porodica: Zbog nedostatka donora pacijenti moraju u inostranstvo po organ

Prema zvaničnim podacima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, ove godine do 22. oktobra u Srbiji je obavljeno 59 kadaveričnih transplantacija organa i 37 transplantacija rožnjače, što je duplo više u odnosu na prethodnu 2024. godinu kada ih je bilo samo 30, piše N1.

Nove organe dočekalo je ukupno 96 pacijenata, a kako je objavljeno na sajtu Ministarstva zdravlja, transplantirano je 16 srca, 11 jetri i 32 bubrega.

Organe je dalo 19 donora, a nešto manje od toga – 15 porodica, odbilo je da da saglasnost da se organi preminulog člana doniraju.

Brojke su ohrabrujuće u odnosu na 2024. godinu, kada je bilo samo devet donora i 30 kadaveričnih transplantacija: 17 bubrega, sedam srca i šest jetri, kao i 14 rožnjača. Te godine u Srbiji je urađeno 27 transplantacija sa živih donora.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar je ranije ovog meseca na sednici Narodne skupštine istakao da se nada da će do kraja godine sigurno biti urađeno više od 100 transplantacija, uz napomenu da se to nikada do sada nije desilo.

Ovaj istorijski uspeh ne znači mnogo za sve one koji i dalje čekaju organe i kojima vreme ističe. Prema podacima Udruženja transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija „Zajedno za novi život“, trenutno više od 700 osoba u Srbiji čeka transplantaciju bubrega, dok je broj onih kojima je potrebna jetra nešto manji. Ukupno je na listama čekanja za novi organ oko 1.700 ljudi, podaci su ovog udruženja.

Nadležni ćute i kada se radi o životu i smrti

Portal N1 se povodom pitanja vezanih za transplantaciju organa obratio Ministarstvu zdravlja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO), Vojnomedicinskoj akademiji, Institutu za majku i dete i Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.

I pored jasne napomene da se radi o informativnom tekstu koji treba da ukaže na važnost transplantacije i donorstva - nijedan odgovor nije stigao. Iako bi informacija o tome koliko malih života je izgubljeno u prethodnom periodu možda navela nekoga da se predomisli i umesto "ne" u odsudnom trenutku kaže "da".

Čitaoci su ostali uskraćeni i za informacije o tome koliko građana se o trošku RFZO šalje na transplantaciju u inostranstvo, u koje zemlje, kao ni zašto se transplantacija jetre kod dece i sa živog donora ne radi u Srbiji.

Nedovoljno donora, zakon nikako da stigne na dnevni red
Najveći problem je i dalje mali broj donora. Trenutno stanje stvari je takvo da bez obzira šta bilo ko od nas misli o doniranju organa, poslednju odluku donosi porodica preminulog i ona je jedina obavezujuća.

Zbog toga donorske kartice, koje su građani svojevremeno potpisivali, sada imaju samo simbolički značaj kao eventualni podsetnik članovima porodice šta je bila želja pokojnika za života.

Vlada Srbije je u maju 2023. godine usvojila izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa, kao i izmene i dopune Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, kojima je propisano da je svako donor organa ukoliko se za života nije pismeno ili usmeno izjasnio drugačije.

Međutim i taj zakon propisuje pristanak porodice. I kao takav on se još nije našao pred poslanicima, a ministar zdravlja je, reagujući na kritiku poslanice Zeleno-levog fronta Marine Mijatović, kazao da bi bilo bolje da su svi donori organa i da u transplantaciji nije problem zakon.

"Ono što je bilo najbitnije, što smo gledali na primeru drugih država, trebala nam je podrška crkve i dobili smo je. Bitan je rezultat. U Srbiji nikad nije urađeno za manje od godina dana toliko transplantacija i tu ne računam transplantacije naših pacijenata koje su urađene u inostranstvu", rekao je Lončar.

Hrišćanstvo i islam podržavaju doniranje organa

On je i prošle godine pokušao da izbegne odgovor kada će se konačno na dnevnom Skupštine naći izmene Zakona o presađivanju organa. Tada se izvlačio na SPC, navodeći da Ministarstvo čeka da se Crkva izjasni o doniranju organa i da razgovori o tome „maltene uopšte ne idu“.

Ubrzo je stiglo saopštenje iz Patrijaršije da im niko od nadležnih nije zatražio stav o tome, uz podsećanje da je Sveti arhijerejski sabor još 2004. godine doneo stav da je saglasan sa transplantacijom ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i ukoliko je donatorova porodica posmrtno dala saglasnost.

U tom kontekstu treba podsetiti i na vladiku Lavrentija, koji je bio prvi episkop SPC koji je 2011. godine zaveštao organe, a za njegovim primerom pošlo je brojno sveštenstvo i monaštvo. Govoreći o tom činu 2018. vladika je podsetio na pouku da je "tvoje samo ono što podariš drugome".

Organe je bio zaveštao i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je najavljujući svoj čin 2016. godine rekao da je Zakon o zaveštanju organa jedan od najboljih koji je usvojila Skupština Crne Gore i da je u duhu jevanđelja.

Transplantaciji i doniranju organa ne protivi se ni islam. Kako je za N1 objašnjeno iz Islamske zajednice Srbije, „Allah ne zabranjuje darovanje organa drugom čoveku, ako su zadovoljeni gore spomenuti uslovi, i još jedan, najznačajniji, ako se darovanjem organa ne ugrožava život darovatelja“.

A uslovi o kojima se govori su da darovanje organa ne sme da znači da ubijamo sebe ili nekog trećeg, kao i da darovanje organa ne sme biti predmet prodaje, preprodaje ili bilo koje druge mutne radnje.

Ipak, ministar Lončar se nije bez razloga pozvao na crkvu govoreći o donorstvu.

Hrvatska i Španija, dve katoličke zemlje, primer su kada je u pitanju broj donora. Hrvatska ima čak 40 na milion stanovnika, a Španija je sa dna došla na vrh kada je u pitanju broj urađenih transplantacija u Evropi. Tome je prethodila podrška crkve i poruka „šta će vam organi u zemlji, ostavite ih na zemlji“.

U Italiji je broj donora skočio za trećinu pošto je papa Jovan Pavle Drugi javno istupio i rekao da odluka o doniranju organa počiva na velikim etičkim vrednostima.

Po organ u inostranstvo

Međutim, dok ove poruke ne stignu do vernog naroda u Srbiji, mnogi građani spas pokušavaju da pronađu u inostranstvu. Neki o svom trošku, neki uz pomoć države. Glavna prepreka i dalje ostaje broj donora, što je bio jedna od razloga zbog kojih je saradnja sa Eurotransplantom propala.

Iako je u januaru 2017. bilo najavljeno da će Srbija biti primljena na godinu dana kao preliminarna članica, do potpisivanja ugovora nije došlo. Jedno od glavnih pravila za članstvo je to da zemlja ima minimum deset preminulih donora na milion stanovnika, a Srbija je tada imala samo tri. Godine koje su usledile pokazale su – ni toliko.

Propala je saradnja i sa klinikom u Bergamu u Italiji, a razlog je isti – nedostatak organa. Naime, do 2022. godine deca iz Srbije su slata na transplantaciju jetre u Bergamo, a sporazum između dve zemlje je podrazumevao da se mališani leče u Italiji, ali da im organi stižu iz Srbije. Kako nije bilo organa, ugovor je raskinut.

Sada je transplantacija u Italiji moguća samo ukoliko se radi sa živog donora.

O trošku RFZO pacijenti se šalju na transplantaciju u Tursku, ali samo sa živog donora. Kako je nedavno u Beogradu objasnio prof. dr Kamil Jalčin Polat, glavni transplantacioni hirurg Memorial bolnice, tursko zakonodavstvo dozvoljava strancima da dobiju organe samo od živih donora.

U ovoj bolnici je od 2020. godine organe dobilo 14 pacijenata iz Srbije, dok je troje u procesu transplantacije, a od toga je njih 11 poslato o trošku države.

U Belorusiji može organ preminulog - ako se plati

Još jedna opcija za građane Srbije postala je i Belorusija, gde organe preminulih mogu dobiti i stranci – ako plate. Do skoro su pacijenti iz Srbije uglavnom sami sakupljali novac kako bi otišli na transplantaciju u Belorusiju.

Po bubreg sa preminulog donora se u u Belorusiju ide za oko 60.000 evra, dok uz ostale troškove transporta, bolničkog lečenja i postoperativnog perioda cena transplantacije se skoro duplira.

Transplantacija jetre i koštane srži je oko 120.000 evra, a pre svakog zahvata neophodan je pregled, čija je cena oko 5.000 evra.

Na sajtu ove ustanove stoji da cene nisu fiksne i da se razlikuju od pacijenta do pacijenta, zbog različitih priprema i postoperativnog perioda.

U prethodne dve godine o trošku RFZO je u ovu zemlju poslato osmoro pacijenata, rekao je nedavno ministar za međunarodnu ekonomsku saradnju i oblast društvenog položaja crkve u zemlji i inostranstvu Nenad Popović.

Izvršene su tri transplantacije srca, četiri transplantacije jetre i jedna transplantacija bubrega.

Srbija i Belorusija su nedavno potpisale Memorandum o razumevanju kojim se omogućava da veći broj naših državljana ode na transplantaciju u tu zemlju.

Mladen Todić iz Udruženja „Zajedno za novi život“ kaže da je saradnja sa Belorusijom značajna, ali samo kao rezervna opcija i da bi on kao pacijent pre čekao organ u našoj zemlji.

"Iz više razloga bih voleo da, ukoliko sam na listi čekanja, dočekam organ u Srbiji. Pre svega zbog stručnjaka koji rade u transplantacionim timovima, ali i kapaciteta Kliničkih centara i njihove opremljenosti. Osim toga, kao čoveku, više bih voleo da ponovo budem rođen u zemlji gde sam rođen, odrastao, gde su mi porodica, prijatelji, gde se govori maternji jezik, gde ću, siguran sam, imati veću podršku i medicinskog osoblja i porodice, prijatelja, jer kako god bilo, stranac ste u svakoj drugoj zemlji osim u svojoj", objasnio je za portal N1 Todić, kojem je 2016. godine transplantirana jetra u Kliničkom centru Srbije.

On je istakao da se nada da će se naši stručnjaci uskoro obučiti da izvode i transplantaciju jetre sa živog donora, dodajući da "oprema očigledno nije problem".

Ko može biti donor

Prema srpskim pripisima, donori mogu biti živi davaoci organa i preminuli kod kojih je nastupila moždana smrt.

„Donor može biti svaki građanin koji nije potpisao Izjavu o protivljenju darivanja organa i tkiva. Osoba koja želi da bude donor organa, o toj svojoj želji informiše članove svoje porodice…. Saglasnost za darivanje organa daje porodica čak i u slučaju da se osoba za života izjasnila kao donator“, navodi se na sajtu Ministarstva zdravlja.

To znači da konačnu odluku o doniranju organa daje porodica osobe kod koje je nastupila moždana smrt.

„Odluka porodice je konačna, a potvrđuje se pisanom izjavom. Predmet darivanja mogu biti samo oni organi za koje postoji saglasnost donatora ili članova njegove porodice“, objašnjava Uprava za biomedicinu.

Ako osoba koja je doživela moždanu smrt nema nijednog člana porodice, procedura realizacije potencijalnog davaoca ljudskih organa se obustavlja.