Srbija uvodi nacionalni porez na CO2 od 1. januara: Trošak za industriju ili spas od visokih EU taksi?

Naplata ovog poreza odnosiće se i na kompanije koje uvoze ove „prljave“ sirovine, piše Danas.

Nacrti Zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakona o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda trenutno su u procesu javne rasprave, koja će trajati do 21. oktobra.
 
Prvi javni skup na ovu temu biće organizovan u sredu, 8. oktobra, u Privrednoj komori Srbije.
 
Ovo, naime, predstavlja dobru vest za kompanije iz ovih oblasti, jer bi trebalo da ih spasi od skupog evropskog poreza u okviru sistema koji je poznat kao CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), a koji iznosi i do 90 evra po toni CO2 (ugljenika), kažu sagovornici Danasa.
 
Naravno, ukoliko Evropska komisija uvaži srpske sertifikate o emisijama gasova.
 
Srpski zakon predviđa naplatu od samo četiri evra po toni ugljenika, a plaćanjem nacionalne takse, domaće kompanije bi trebalo da budu oslobođene plaćanja evropske skupe takse koja takođe stupa na snagu 1. januara 2026. godine.
 
Iz Ministarstva finansija navode da je cilj uvođenja ovog poreza da se kompanije podstaknu da više ulažu u obnovljive izvore energije, zelenu gradnju i dekarbonizaciju, kako bi vazduh bio čistiji, a rizici po zdravlje ljudi minimalni.
 
Zbog toga na ovaj porez ne gledaju kao na novi namet, već kao na podsticaj za moderniju i čistiju proizvodnju.
 
Takođe, iz Ministarstva finansija je najavljeno da će biti obezbeđeni fer uslovi između domaćih proizvođača i uvoznika, kao i da će se Srbija približiti evropskim klimatskim politikama i tržištu Evropske unije.
 
Međutim, iako Ministarstvo finansija na ovaj porez gleda kao na podsticaj, iz NALED-a su rekli za Danas da bi ovaj državni namet privredu mogao da košta oko 100 miliona evra godišnje i da će sigurno deo tog troška biti preliven na „obične građane“ kroz povećanje cene proizvoda.
 
Takođe, ukazuju i da dok je ova domaća taksa najveći spas za sektor aluminijuma i čelika, koji je i do 70 odsto izvozno orijentisan, s druge strane predstavlja teret za kompanije, na primer, iz oblasti proizvodnje cementa koja nije izvozno fokusirana.
 
Sagovornici Danasa ukazuju da bi ova taksa mogla biti i veliki teret za EPS.
 
„Srbija imala dve opcije“
 
Direktor Odeljenja za održivi razvoj u NALED-u Slobodan Krstović naveo je za Danas da je Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte jedna od ključnih reformi koje je NALED predlagao kroz prethodna izdanja svoje „Sive knjige“.
 
On objašnjava da je Srbija imala dve opcije: prvu, da uđe u CBAM sistem Evropske unije i plaća taksu na ugljenik po evropskim iznosima, i drugu da se uvede nacionalna taksa koju predloženi Zakon i predviđa.
 
„Prema tom Zakonu, polazna taksa je četiri evra po toni ugljenika koju bi plaćala energetski intenzivna industrija. To je u odnosu na trenutne cene tone ugljenika na evropskom tržištu od 85 i 90 evra daleko niže. Ono što je sada važno jeste da se izborimo da cena od četiri evra, odnosno verifikacija emisija, bude prihvaćena od strane Evropske komisije i da mi sa takvim izveštajima ne plaćamo taksu u EU, već u Srbiji“, ukazuje Krstović.
 
Ističe da je tačno da se sa ovim nametom opterećuje domaća industrija, a da je procena NALED-a da bi ova taksa mogla privredu da koša oko 100 miliona evra.
 
Krstović je ukazao da je NALED pre nekoliko meseci uradio Analizu potencijalnih uticaja CBAM-a koja je pokazala da bi uvođenje nacionalne takse na emisije CO2 sa projektovanom cenom ugljenika iz Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana za 2034. godinu, privredu koštalo do 539 miliona evra godišnje (ne uključujući sektor električne energije).
 
Ukazuje da je u Integrisanom planu predstavljena cena bila od 25 evra po toni ugljenika.
 
„S obzirom na to da je sada predložena cena u ovom Nacrtu zakona niža od te cene iz Integrisanog plana, naša procena je da bi privredu ovaj namet koštao oko 100 miliona evra. Nisu mali, ali nisu ni veliki novci, ali ključno pitanje je šta sa tim novcem uraditi“, kaže naš sagovornik.
 
Ističe da NALED insistira da se taj novac dalje ulaže isključivo u dekarbonizaciju, kroz ulaganje u savremene tehnologije, upotrebu najboljih dostupnih tehnologija u svakoj od ovih industrija, upotreba alternativnih goriva u energetske svrhe, izgradnja solarnih elektrana…
 
Krstović ukazuje i na drugi Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, kojeg zovu „nacionalni CBAM“, a tiče se uvoza iz trećih zemalja, dodajući da je on važan kako bi se zaštitila od uvoza sa trećih tržišta.
 
„Ono što ne bude išlo u EU, postoji mogućnost da će završiti u Srbiji, to takođe mora da se oporezuje“, ističe Krstović.
 
„EPS pod posebnim pritiskom“
 
Rukovodilac Centra za životnu sredinu u Privrednoj komori Srbije (PKS) Dušan Stokić kaže za Danas da je teško dati konačnu ocenu o spremnosti domaćih kompanija za primenu novog poreza, ali ukazuje da mnoge firme već imaju značajno iskustvo kroz izvoz na tržište EU, gde su deo evropskog CBAM sistema.
 
„Kompanije koje izvoze u EU već sada imaju obavezu da obračunavaju emisije ugljen-dioksida. Mnoge od njih su prošle obuke koje organizujemo u PKS-u i znaju da izračunaju emisije i ugljenični otisak proizvoda“, navodi Stokić, dodajući da se već prave i izveštaji o emisijama koji bi trebalo da budu verifikovani.
 
On ističe da nivo informisanosti privrede o CBAM-u jeste visok, ali da je pitanje operativne spremnosti za primenu zakona daleko složenije: „Spremnost se meri kroz različite aspekte: od ljudskih resursa do finansijskih kapaciteta“.
 
Prema nacrtu zakona, poreska osnovica se određuje na osnovu količine emitovanog CO2, a porez se obračunava po fiksnoj ceni od četiri evra po toni.
 
„Cena od četiri evra nije uporediva sa cenom CO2 na evropskom ETS (Sistem za trgovinu emisijama gasova sa efektom staklene bašte), koja trenutno iznosi 70 do 80 evra po toni. U budućnosti, kada Srbija postane deo ovog sistema, cena može dostići i 150 evra i to će i kod nas morati da se primenjuje. Međutim, ovo je nacionalna politika i svaka zemlja ima različit pristup – neko kreće sa osam evra, neko sa 20, neko sa 15“, objašnjava Stokić.
 
Zakon se odnosi i na Elektroprivredu Srbije (EPS), a Stokić ocenjuje da će EPS biti jedan od najpogođenijih sistema.
 
„EPS je posebna priča i najveći teret će pasti na njega. Zato je u nacrtu zakona predviđena mogućnost poreskog kredita do 80 odsto obaveze, što je vid podsticaja za dekarbonizaciju i prelazak na obnovljive izvore energije“, kaže naš sagovornik.
 
Na pitanje kako će se tačno ovaj poreski kredit obračunavati i primenjivati, odgovara da je to za sada nejasno.
 
„To je jedno od ključnih otvorenih pitanja. Javna rasprava je počela, a prvi veliki skup u organizaciji PKS-a planiran je za 8. oktobar, gde očekujemo konkretne odgovore, pre svega od Ministarstva finansija“, najavio je Stokić.
 
Kakvi će efekti biti na industriju cementa?
 
Generalni direktor CRH Zapadni Balkan (u čijem vlasništvu je cementara Moravacem) Siniša Mauhar kaže za Danas da je uvođenje poreza na emisiju GHG bio očekivan korak, budući da se Srbija obavezala na ovo, a postoji i usvojena Nacionalna strategija dekarbonizacije.
 
Ističe da će ovaj državni namet svakako biti opterećenje za kompaniju, međutim, ukazuje, ono što je jako bitno je to što je paralelno sa uvođenjem ovog poreza država prepoznala potrebu uvođenja poreza na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, čime se zapravo domaća industrija štiti.
 
„Da podsetim, uvođenje ovog poreza u EU (takozvani CBAM) predviđeno je takođe od 1. januara 2026. Ovim se Srbija sinhronizuje sa EU, što je svakako pozitivna stvar. Zašto je ovo bitno u slučaju domaće industrije cementa: u proteklih nekoliko godina vi praktično imate poprilično nekontrolisan uvoz turskog cementa i u pitanju je obični portland cement, dakle cement sa najvećim ugljeničnim otiskom“, navodi Mauhar.
 
Ukazuje da uvođenjem poreza na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda turski proizvođači bi takođe trebali da budu motivisani da rade na sopstvenoj dekarbonizaciji, kako bi bili konkurentni na ovdašnjem tržištu.
 
„Dakle, isto što radi i EU prema proizvođačima iz ostatka sveta, koji do sada nisu mnogo radili na temi dekarbonizacije“, kaže Mauhar.
 
Naš sagovornik napominje da je predviđena taksa za CO2 u prvoj godini relativno niska i neće napraviti nekakve tektonske poremećaje.
 
Problem je, dodaje, eksponencijalni rast ove takse (makar prema važećoj Nacionalnoj strategiji dekarbonizacije) i smatra da će biti veoma teško biti realizovati dodatne projekte dekarbonizacije u ovako kratkom vremenskom periodu.
 
„Takođe, jedan od ključnih elemenata kojim bi Srbija mogla domaćoj industriji da pomogne da ubrza dekarbonizaciju je privremena dozvola uvoza otpada određene klase u cilju termičkog tretmana, o čemu se trenutno razgovara. Postoje dva razloga zbog kojih je ovo bitno: 1) ovo će povećati kokurentnost domaće energetski intenzivne industrije ukoliko izvozi u EU, budući da će joj omogućiti da smanji svoj ugljenični otisak, 2) povećanjem profitabilnosti ovo će omogućiti dalja ulaganja domaće industrije u razvoj kapaciteta za termički tretman otpada, čime će se konačno stvoriti bolji uslovi za sistemsko rešavanje problema otpada generisanog u Srbiji“, navodi Mauhar.
 
Domaća energetski intenzivna industrija, dodaje, uključujući sve domaće proizvođače cementa, pravi je partner za tako nešto nešto, ističući da se u Srbiju već i danas otpad uvozi u cilju dalje prerade, ali ne i termičkog tretmana na postrojenjima sa integrisanom dozvolom i to nas čini jedinom zemljom u Evropi sa ovakvom praksom.
 
Mauhar ističe da je kompanija Moravacem, kao deo multinacionalne grupe CRH, godinama unazad radila na programu sopstvene dekarbonizacije i već je mnoge projekte realizovala.
 
„Postoje 3 osnovne poluge za ovo: 1) smanjenje klinker faktora povećanjem dodataka cementu (troska, pepeo), 2) korišćenje alternativnih goriva, 3) energetska efikasnost postrojenja. Na svakoj od ovih poluga Moravacem je sistemski radio u proteklim godinama kroz realizaciju različitih projekata: novi hladnjak klinkera, hlorni bajpas, platforma za preradu otpada, tj. za proizvodnju alternativnog goriva…“, zaključuje Mauhar.