Ljudi koji menjaju svoju zajednicu: Aktivistkinje iz sela Lipe kao primer dobre prakse

U selu Lipe kod Smedereva, gde godinama nije postojalo organizovano odnošenje smeća, neformalna grupa žena odlučila je da promeni tu sliku. Iako im je nedostatak sistemske podrške stvarao brojne prepreke, one su svojim aktivizmom pokrenule prve korake ka čišćem i uređenijem životnom prostoru.

Tamara Jarić objašnjava da je osnovni motiv bio jednostavan – želja da selo izgleda bolje i da se podigne ekološka svest lokalnog stanovništva. „Hteli smo da ljudi shvate koliko je važno da čuvaju svoje okruženje, jer to nije samo stvar estetike već i zdravlja,“ kaže Tamara. Sa druge strane, Sandra Filipović ističe da je naročito važno da se ova svest probudi kod dece. „Deca su okidač svega – posle ovih akcija stekli su dobre navike i sada mnogo pažljivije pristupaju očuvanju sredine.“

Ova promena u ponašanju nije prošla neprimećeno. Tamara Nikolić primećuje da su meštani počeli da sami održavaju park i da je sada mnogo čišći nego ranije. „Ljudi su počeli da shvataju da je njihov doprinos važan, da od njih zavisi kako će selo izgledati.“ Ipak, Ivan Filipović upozorava da i dalje postoji prostor za napredak. „Doveli smo stvari do nekog minimalnog savršenstva, ali i dalje je potrebno da svako zna gde šta baca i koliko reciklaža znači za nas sve.“

Za ove žene aktivizam nije samo velika, dramatična promena – to je pre svega svakodnevni trud i zajedničko delovanje. „Za mene, aktivizam je okupljanje oko zajedničke ideje i mogućnost da se uradi nešto dobro za zajednicu,“ kaže Tamara Jarić. Iako nisu izbegle probleme, najteže im je bilo da zadobiju poverenje svojih sugrađana. „Ljudi su često skeptični jer su navikli da vide radove koji su vođeni ličnim interesima. Ali kada shvate da postoji iskrena namera i da se nešto radi za dobrobit svih, počinju da se uključuju,“ dodaje ona.

Tamara takođe ističe koliko je aktivizam ponekad zahtevan i emotivno iscrpljujuć posao: „Ponekad je teško održati motivaciju kada naiđete na nerazumevanje ili kritike, ali važan je cilj i rezultat koji se postiže. Aktivizam nije samo rad, to je i snaga zajedništva, podrške i vere da možemo učiniti svet boljim mestom, makar u svojoj maloj sredini.“

Na pitanje koja vrsta aktivizma je danas najpotrebnija u Srbiji, Tamara odgovara: „Ekologija je sigurno ključna, jer je problem vidljiv i neposredno utiče na kvalitet života. Ali pored ekologije, ne smemo zaboraviti ni važnost obrazovanja i emancipacije. Potreban nam je širi društveni angažman, jer samo tako možemo podići svest i motivisati ljude na dugoročne promene.“

Zajedničkim snagama, kroz akcije čišćenja, postavljanje kanti, edukativne radionice i kampanje na društvenim mrežama, meštanke iz Lipe već su pokrenule vidljive promene. Ove žene, koje su sve redom majke i članice zajednice, svojim primerom pokazuju kako se iz lične brige i solidarnosti rađaju prave promene koje mogu biti svetionik za druge male zajednice širom Srbije. Njihov angažman potvrđuje koliko je aktivizam – zapravo – briga o onome što volimo i želimo da sačuvamo za buduće generacije.

Ovaj tekst je izrađen uz podršku Evropske unije u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“, koji sprovodi Beogradska otvorena škola u partnerstvu sa organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Za sadržaj teksta odgovoran je isključivo autor i on ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.