Demostat: Krediti za mlade - mnogo prepreka, malo srećnih dobitnika

Kako piše Demostat, od polovine marta, kada je pokrenut ovaj program vredan 400 miliona evra, do kraja juna, prema podacima Narodne banke Srbije iz ove garantne šeme odobrena su 1.732 kredita, od čega je realizovana 1.361 pozajmica.
 
Očekuje se da će s jeseni kreditiranje biti nešto ubrzanije. Ipak, ne dinamikom koju je vlast priželjkivala kada je obelodanila ovaj projekat namenjen mladima, sa akcentom na studente koji su baš u tom periodu bili u intenzivnim blokadama, šetnjama i protestima.
 
Zato jedan od sagovornika Demostata kaže da se svi odgovori na pitanja o subvencionisanim stambenim kreditima za mlade, nalaze u priči kako je taj projekat nastao.
  
Za one koji ispunjavaju osnovni uslov, da su državljani Srbije, da nemaju nekretnine u vlasništvu niti da su ih imali u prethodne dve decenije i da imaju između 20 i 35 godina starosti, trebalo je da bude primamljivo to što kao učešće za stambeni kredit treba da se izdvoji tek jedan procenat vrednosti pozajmice dok komercijalni uslovi predviđaju 10 do 20 odsto. Pravo da podignu stambeni kredit i u mladosti reše problem krova nad glavom, dobili su zaposleni na neodređeno ili određeno vreme, preduzetnici, poljoprivrednici, samostalni umetnici, kao i studenti i nezaposleni uz kreditno sposobnog jemca.

Od mogućih 40 godina otplate, država banci garantuje otplatu u prvih deset godina (u iznosu 40 odsto vrednosti kredita) a u prvih šest subvencioniše kamatu koja je fiksna, iznosi 3,5 odsto (od čega država pokriva dva procenta), dok je mesečna rata za korisnika oko 220 evra. Po isteku tog perioda kamata postaje promenljiva, na vrednost šestomesečnog euribora (sada je 2,42 odsto) dodaju se fiksna dva procenta, pa će se mesečni anuiteti kretati oko 330 evra. Taj deo projekta sa promenljivom kamatom i činjenica da otplata može da se ugovori i sa rokom otplate do 40 godina, tokom kojih se može mnogo toga promeniti, unosi dosta nesigurnosti za korisnike a donekle i za banke.
 
Program “krediti za mlade” podrazumeva i dosta papirologije, od dokazivanja radnog i imovinskog statusa klijenta i eventualnih jemaca (za one koji nisu u stalnom radnom odnosu) do podataka o nekretnini koja mora biti uknjižena, procenjena od strane licenciranog procenitelja i svedena na iznos od maksimalno 100.000 evra. Ta cena može biti prihvatljiva za manje sredine, dok je u Beogradu ili Novom Sadu teško naći stan u tom cenovnom okviru.
U čitavom poslu oko dobijanja kredita, dosta je prepreka o čemu govori relativno mali broj do sada “srećnih” dobitnika. Kako u Srbiji živi 1,1 milion građana starosti od 20 do 35 godina, na mogućnost kreditiranja prema izdvojenim sredstvima može da računa tek 0,5 odsto a do sada je do ugovora stiglo tek 0,16 odsto, odnosno trećina predviđenog broja. To znači da projekat nije sistemska briga o mladima već “subvencionisana državna lutrija”, kako je to nazvao Dušan Uzelac, osnivač portala Kamatica.
Više socijala nego ekonomija
"Takva vrsta subvencija nema ekonomskog smisla, to je politička odluka kojom se izdvaja neka grupa ali se ne objašnjava zašto neko može da dobije takav kredit a neko ne, zašto nije izdvojeno više para pa da se obuhvate svii cela zainteresovana generacija a ako u budžetu za to nema dovoljno sredstava, zašto se uopšte krenulo sa takvim projektom. Ekonomski deo te priče je zapravo socijalni aspekt sličan onima koje smo imali sa povlašćenim uslovima za policiju, vojsku, lekare, majke prvog deteta…", kaže Uzelac za Demostat.
 
 
On dodaje da banke nikad ne rade neki program zato što moraju jer je u dilemi ko je jači – država ili banke – država ta koja se suočava sa realnošću kad se svojim planovima spusti u mrežu banaka. Druga stvar je to što banke prilično mrzovoljno ulaze u kreditne poslove jer im je mnogo isplativije da zarade na drugi način, kupovinom državnih obveznica, na primer, koje im donose prinos bez ikakvog angažovanja svojih službenika.
 
Činjenica je da banke upadljivo ćute na temu subvencionisanih stambenih kredita za mlade. “One formalno odobravaju ali se trude da destimulišu klijente”, utisak je jednog sagovornika Demostata koji je pokušao da se raspita o uslovima. Sličnog je mišljenja i drugi potencijalni klijent. Kaže da je službenica jedne od banaka čiju je ekspozituru posetio mesec dana nakon objavljivanja programa i usvajanja zakona, “bila izuzetno ljubazna, do u detalje je objašnjavala šta je sve potrebno, ali je u neformalnom razgovoru rekla i da imaju tek po neki zahtev, uglavnom u Beogradu, dok u unutrašnjosti gotovo da nema interesovanja niti uslova za dodelu”.
 
Od sedam banaka koliko se u trenutku slanja upita priključilo ovom projektu (sada ih je osam) ni jedna nije odgovorila na pitanja Demoststa koliko je zahteva do tog momenta podneto, koliko je odobreno, koliko se dugo čeka na odobrenje pozajmice, koja su dokumenta potrebna i do kojih je papira najteže doći.