Bekstvo od hladnoće i sterilnosti – kritika filma ‘’Spenser’’

Daleko pre sopstvene pogibije, Princeza Dajana bila je kao sahranjena, bez života koji pulsira, bez suštinske slobode, bez topline svog okruženja (jedino toplo u tim odajama bilo je njeno srce), sve šematizovano i podređeno hladnoj tradiciji, koja kao da nije zbog ljudi nego sama zbog sebe, sve otmeno u pokretu i gestama do karikaturalnosti, a u suštini mumificirano da se ne bi osetilo koliko je gnjilo, koliko je amoralno zato što je protiv života, protiv energije, protiv logičkog razmišljanja.

To nam poručuje Pablo Larajn, sjajni čileanski reditelj međunarodne reputacije i angažmana, koji je ceo film koncipirao kao jednu veliku sahranu (koju prati isto takva, pogrebna muzika) svega trulog i beživotnog u kraljevskim relacijama, i afirmaciju Dajaninog (sjajna Kristen Stjuart) konačnog osvešćivanja da za nju tu nema života, koja postaje tvrdoglava i samosvojna jer joj se organizam buni protiv letargije i bezdušja koji vladaju na svakom njenom, budno ispraćenom i propraćenom koraku.

”Ovde nema budućnosti”, kaže u nekom trenutku Dajana svojim malim sinovima, koji su i sami u čudu zašto neke stvari rade van običaja normalnog sveta, poput nekih pravila da im se pokloni dele na Badnje veče, a ne na Božić.

Hladnoću u prostorijama palate u Sandringemu, Larajn vrlo jasno upotrebljava kao metaforu za sveukupno odsustvo topline i emotivnih strujanja.

Polako ali sigurno, u Larajnovoj strpljivo koncipiranoj priči događa se okrepljujući i oslobodilački Dajanin krik. Ona kroz njega traži i svoj pogubljeni identitet, svoje korene, svoju individuu, koja ne trpi totalno podređivanje kraljevskim običajima, ne trpi Čarlsovu (Džek Farting) tunjavost, beskičmenjaštvo, uporno prigovaranje, zanemarivanje i izdaju. Ona dolazi do nekog divnog zadovoljstva kad shvati da se može izmaći onima koji je prate i nadziru, da se može upasti u bogato ispunjenu kuhinju i pojesti nešto što ti se zaista jede, da se obuče pristojno ali kako ona želi. Ona, prilikom tih božićnih praznika u Sandringemu, decembra 1991, kada će joj sve prekipeti, konačno donosi odluku da se razvede od princa Čarlsa (inače, ovaj je već uveliko u aferi sa Kamilom Parker-Bouls, a u stvarnosti su se on i Dajana razveli 28. avgusta 1996, nakon silnih pregovora i savetovanja, finansijske odštete za nju i obaveze da se ne iznose detalji nesuglasica iz braka u javnost).

Timoti Spal, sjajni veteran britanske kinematografije, u ulozi ’’sveprisutnog oka’’ majora Gregorija, koje motri stvari oko Princeze od Velsa, paradigma je krutosti, nepokolebljivosti i beskompromisnosti u čuvanju kanona tradicije vezane za kraljevsku porodicu. Ovakvi likovi su angažovani da se preduprede moguće nevolje sa neposlušnima. On joj jasno stavlja do znanja da joj neće biti dozvoljeno da javno kalja ugled kraljevske porodice. Međutim, od Dajane dobija odgovor da je ona ’’magnet za ludilo’’ svih koje sreće, a ne samo radoznalih novinara koji su u svojoj jagmi za žutilom željni afera i senzacija. Da bi joj uskratio i poslednje biće sa kojim ima normalan, nepretenciozan razgovor, on vraća njenu garderoberku Megi (Sali Hokins) u London i dovodi joj drugu.

Poređenja radi, Larajnovo delo je majstorski čin spram filma Dajana (Diane, 2013) u režiji Nemca Olivera Hiršbigela, koji je, bez obzira na trud Naomi Vots u naslovnoj ulozi, i sam podlegao nekom paparazzo konceptu, baveći se njenim ljubavnim aferama pred pogibiju.