Prva sigurna LGBT kuća u Bosni i Hercegovini: Kada strah zameni nada

„Živjela sam u strahu oduvijek, odmalena.”

Tim rečima počinje priču Lejla*, koja već nekoliko meseci živi u LGBTQ+ sigurnoj kući.

Kada se pre deset godina iz jedne bliskoistočne države preselila u Bosnu i Hercegovini, ova 26-ogodišnjakinja nadala se da će bar malo moći da živi izvan četiri zida njene sobe.

Prevarila se.

U BiH je podjedako teško biti lezbejka kada protiv sebe imaš majku, čija su konzervativnost i svakodnevno nasilje deo porodičnog nasleđa.

„Bilo mi je normalno da se krijem, da nemam pravo da nešto kažem ili da izađem iz sobe”, priča Lejla za BBC na srpskom.

Normalizovala je nasilje koje trpi još od detinjstva, ali pomisao na to šta bi se desilo kada bi njena majka saznala da je gej, užasavala ju je.

„Mislim da bi me nagovarala i pritiskala da idem na terapiju preobraćaja, natjerala bi me da čitam Kuran cijeli dan, vjerovatno bi me i tukla.”

Čak 72 odsto LGBTIQ+ osoba u BiH doživelo je nasilje, a nasilnici su većiom roditelji, podaci su nevladine organizacije Sarajevsk otvoreni centar.

„Pored porodičnog, nasilje je vidljivo na ulici, u školama, na fakultetima, radnom mjestu.”

„Zbog nepovjerenja, nepostojanja adekvatnog odgovora institucija i jasne zakonske regulative, LGBTIQ+ ljudi najčešće ne prijavljuju nasilje”, kaže Lejla Huremović, aktivistkinja i psihoterapeutkinja.

Strah, koji je Lejla godinama osećala, pojačao se posle prošlogodišnje Parade ponosa, na koju nikada nije smela otići, ali njen heteroseksualni brat jeste. Zbog toga je sedmicama trpeo psihičko nasilje majke.

„Iako ima djevojku, natjerala ga je da obriše sve fotografije sa prajda.”

Mržnja majke prema LGBTIQ+ osobama Lejlu je isključila iz društvenog života. Nema nijednog gej prijatelja ili prijateljicu.

„Kada kiša mjesecima ne pada i hara suša, Bog šalje signale da je ljut zbog LGBTIQ+ ljudi”, citira nam reči njene majke dok sleže ramenima, gestikulirajući banalnost stavova.

Tada je shvatila da mora pobeći od svakodnevnog nasilja.

U početku je bila nepoverljiva i rezervisana prema LGBTIQ+ sigurnoj kući. Međutim, to se promenilo.

„Vremenom shvatiš da možeš biti slobodan i povjerovati da negdje pripadaš. Ne moraš mijenjati ono što jesi da bi bio slobodan.

„Sad prvi put osećam da ne moram ništa da krijem, da mogu da izgledam i da se ponašam kako želim, da volontiram za LGBT organizacije bez straha od nasilja i napada.”

Skupila je hrabrost i ove godine je prvi put na Paradi ponosa.

jU prvoj specijalizovanoj sigurnoj kući za LGBTIQ+, koja opstaje zahvaljujući finansijskoj podršci Saveta Evrope, osim slobode, toplog kreveta i besplatnog smeštaja, ima i stručnu pomoć.

„Najznačajnije mi je to što imam psihologa, jer sam u početku bila uplašena, nepoverljiva, ali nakon svake sesije sam se osjećala slobodnije i sigurnije”, kaže Lejla.

Dodaje da joj u procesu samoprihvatanja pomaže i socijalni radnik.

„Zbog toga je lakše povjerovati da možeš biti ono što jesi. Ne osjećaš strah diskriminacije jer je uvijek tu neko ko te ne mrzi zbog tvoje seksualne orijentacije ili odluka.”

Rad sigurne kuće za LGBTIQ osobe prvi put je stvorio sigurne prostore za muškarce žrtve nasilja. Do sada su rešenja bila individualna i to uglavnom za muškarce u procesu promene pola.

„Te osobe su se smještale u domove, u neka alternativna skloništa”, kaže Siniša Sajević, izvršni direktor fondacije „Krila nade”, u sklopu koje deluje sigurna kuća.

Do sada im se za pomoć i smeštaj obratilo deset osoba. To je, dodaje Sajević, daleko manje od stvarnog broja onih kojima je potreban siguran prostor.

„Vlada mišljenje da samo ako ste životno ugroženi, u bolnici na aparatima, da onda treba da potražite pomoć u sigurnoj kući”, kaže.

Emocionalno i ekonomsko nasilje je najčešći oblik nasilja nad LGBTIQ+ osobama, iskustva su Nejle Zejnilagić, socijalne radnice i voditeljke projekta sigurne kuće.

Ujedno, te oblike nasilja je najteže i prepoznati.

„Lejla nije prepoznala da joj treba sigurna kuća. Tek u razgovoru sa psihoterapeutkinjom je dobila savjet da se nama obrati.”

U sigurnu kuću najčešće dolaze gej osobe koje primarna porodica odbaci zbog toga što ne prihvataju njihove identitete.

„Većina je bila istjerana iz kuće u trenutku kada su osjetili potrebu da se autuju ili kada su roditelji putem nekih kanala doznali da su djeca LGBTIQ+”, pojašnjava.

Nasilje dovodi do dugotrajnih psihičkih posledica, ali i ometa normalno funkcionisanje. Vremenom, žrtve razviju anksioznost i strah da će biti ubijene, kaže Lejla Huremović, aktivistkinja i psihoterapeutkinja.

Zato je, pojašnjava, neophodno obezbediti okruženje u kojem će osetiti da imaju podršku, razumevanje, ljubav i nežnost.

„Upravo takvi prostori omogućavaju im da osvijeste da ipak mogu nastaviti sa svojim životom, i da iskustvo nasilja ne mora obojiti njihov život.”

• Nevidljivost, nasilje, strah, ali i borba i hrabrost - život LGBT zajednice u Bosni
• Ovo je godina prvog bosanskog Prajda
• Prajd u Sarajevu: Fotografije četvrte Povorke ponosa u prestonici Bosne i Hercegovine

Zašto LGBTIQ+, a ne samo sigurna kuća?

Svi korisnici i korisnice sigurne kuće imaju i mogućnost odlaska na kulturne događaje, predstave, radionice, kurseve.

„Pripremamo ih da postanu finansijski nezavisni i da se spreme za tržište rada. Svakome pristupamo individualno”, pojašnjava Zejnilagić.

Sve to, osim smeštaja za muškarce, nude i klasične sigurne kuće za žrtve nasilja. Ipak, najbitnija razlika je u senzibilitetu.

„To je ipak moja zajednica i ovdje je lakše biti ono što jesi. U drugim sigurnim kućama možda ne bi prihvatili moju seksualnu orijentaciju, osjećala bih da i dalje moram da se krijem”, objašnjava Lejla.

Sajević kaže da bi sve sigurne kuće trebalo da pružaju iste usluge smeštaja, osnaživanja i ohrabrivanja, ali da u specijaliziranim prostorima žrtve dobijaju kvalitetniji tretman.

„Dok sigurna kuća nije postojala, fondacija 'Krila nade' je često dobijala pozive od osoba koje spavaju ispod mosta i nemaju gdje da odu, jer su ih istjerali iz kuće”, priča Zejnilagić.

Sigurne kuće za žene žrtve nasilja su otvorene za lezbejke, biseksualne i kvir žene, ali to nije okruženje koje je uvek sigurno za njih.

„Niko im ne može garantovati da se i tu neće suočiti sa predrasudama, maltretiranjem ili nasiljem”, upozorava Huremović.

Pojašnjava da u sigurnoj kući za LGBTIQ+ ljude, napokon imaju priliku osetiti šta je podrška, razumevanje i prihvatanje.

„To je neopodno da biste počeli proces iscjeljenja.”

Oporavak, pa posao

Sedmicama, ponekad i mesecima traje privikavanje žrtava nasilja u novo okruženje. Nenaviknuti na život bez ucena, maltretiranja i ponižavanja, žive u grču sve do psihoterapije.

Ipak, neki se na život bez nasilja ne naviknu lako.

„Ponekad će se vratiti počioniocima nasilja, jer je u pitanju primarna porodica. Djeca se teško mire sa činjenicom da ih neko, ko im je trebao pružiti ljubav i zaštitu, ne želi”, pojašnjava socijalna radnica.

Takvih je oko 10 odsto. Većina ipak odluči ostati u kući do šest meseci, što je najduže predviđen boravak.

Za to vreme steknu veštine, napišu biografije i konkurišu za poslove.

„Većinom se zaposle, nađu stan, upoznaju zajednicu”, priča socijalna radnica.

Sajević kaže da je proces pronalaska posla cilj koji bi želeli da ispune sa svim korisnicima.

„Najčešće uspiju i vrate se u zajednicu osnaženi da vode normalan život.”

Tome se nada i Lejla. Na rastanku nam kaže da je njena majka besna i da joj redovno šalje poruke, ali da joj ne može ništa jer ne zna lokaciju na kojoj živi.

Novo okruženje menja i njenu želju za odlaskom iz BiH.

„Možda ne moram da napustim zemlju, ima smisla da samo nastavim da se krijem od majke”, zaključuje.

* Lejlino pravo ime poznato je redakciji BBC-ja.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Parada ponosa u Sarajevu: „Ove ulice su ulice nade”
• Najstarija trans žena Sarajeva
• „Zašto sam dala oglas da se ne odričem gej ćerke“
• Prvi Prajd u Beogradu: „Bolan i traumatičan simbol borbe za LGBT+ prava u Srbiji"
• Kako LGBT osoba može da bude roditelj u Srbiji, ako nije Ana Brnabić
• Kada se na Balkanu rodiš u telu koje nije tvoje
• Kako izgleda beležiti napade na LGBT ljude u Srbiji