Feminizam iz teretane: Kako društvene mreže postaju prostor promene

Na početku našeg razgovora Hristina je objasnila šta za nju uopšte znači biti influenser. 

„Za mene je influenser/ka osoba koja ima pozitivan uticaj na javno mnjenje deljenjem svojih stavova i informacija od važnosti za sve nas, i to čini na način da nam ulepštava živote i čini ih boljim. Zbog toga, po mom mišljenju, influenseri i influenserke ne mogu da budu politički neutralni, niti cilj može da im bude lični profit. U takvim slučajevima, te osobe ne bih nazvala osobe od uticaja, što sam naziv influenser/ka sugeriše, već mikrobrendovima u ljudskom obličju”, navodi naša sagovornica. 

Dodaje da veruje da u influensingu mora  postojati određen stepen odgovornosti, pogotovo ako glas influensera dopire do desetine hiljada ljudi, od kojih su neki i mladi, te su im influenseri prilika da uče da razvijaju kritičko mišljenje. 

„Ovo važi i za one influenserke koje se, na primer, bave šminkom, kozmetikom i modom, koje i same pratim, a koje, iako reklamiraju određene proizvode i brendove, vode računa da to budu etički ispravni i održivi brendovi”, kaže Hristina.

Upitali smo je da li sebe smatra influenserkom. 

„Ja sam i dalje mala, i iako imam svest i odgovornost da sve što radim, pišem i pričam činim da nam svima, a ne samo ženama, bude bolje, mislim da i dalje nemam toliki domet da uđem u krug ’pravih’ influensera koji imaju veliki domet i dopiru do desetina ali i stotina hiljada ljudi, pa sebe smatram mikro feminističkom influenserkom i edukatorkom. Ali, možda najvažnije, ne smatram svoj glas manje važnim, jer živimo u svetu u kome mnogo veću moć imaju udruženi mikrouticaji od jednog ili par makrouticaja, niti smatram da se bilo čija važnost, bilo kao osobe ili kao ideje koju zastupa, meri brojem lajkova i followa. Svaki glas, svaki share i svaki komentar podrške i ljubavi može, i jeste, seme promene”, navodi ona.

Prema njenim rečima, kada kreira sadržaj, na to utiče to što je sociološkinja po obrazovanju, i novinarka i aktivistkinja po pozivu. 

„To znači da uvek sebi postavim tri važna pitanja - kako je ovo relevantno za osobe koje me prate, da li ova informacija ima pozitivan uticaj na njihove svakodnevne živote, i da li ovom objavom činim nečiji život i iskustvo makar malo prepoznatijim, lakšim ili jasnijim. Ja retko pišem o lepim temema, jer je ženski život retko obojen lepim iskustvima, zapravo, najviše pišem o različitim manifestacijama nasilja prema ženama i diskriminaciji sa kojom se svakodnevno susrećemo. Na taj način dižem svest, trudim se da demistifikujem ženska prava i njihovo ugrožavanje, a možda i najbitnije, da ženama poručim da nisu same ako ih ovi problemi muče i da nije problem u njima, već u sistemu koji favorizuje muškarce na konto žena”, kaže Hristina. 

Kako objašnjava, vrhovna vrednost za koju se zalaže je ono što se u naučnoj teoriji naziva rodnom pravdom, a u svakodnevnim, ženskim, životima, pravo na to da imaju podjednaka ljudska prava kao i muškarci, ne samo na papiru nego i u praksi, i da, pre svega, budu bezbedne. 

„Ja prva ne želim da se osvrćem iza leđa kada izađem iz kuće po mraku, da dobijem otkaz jer sam žena koja se ne uklapa u heteronormativ i koja je dovoljno hrabra da ukazuje na nepravilnosti i bori se za pravdu, a ni da me lekari otkačinju ’jer sve su to hormoni’, a da me ne pošalju da uradim analize, pa između ostalog, i te hormonalne”, dodaje Hristina. 

U sadržaju koji kreira osvrće se i na sopstveno iskustvo.

„Pre nekoliko meseci pisala sam o tome kako me je ginekološkinja otkačila kada sam joj se požalila na izuzetno jake bolove prilikom ciklusa od kojih padam u nesvest rečima ’srediće se kad rodiš’, iako sam joj objasnila pre toga da nemam uslova za rađanje, niti sam sigurna da je to moguće bez dalje dijagnostike i otkrivanja uzroka bolova. Zbog toga je moje lično žensko iskustvo nepresušan izvor tema, a kako znam da nisam poseban maslačak, ono što pišem rezonuje sa drugim ženama jer se sve zajedno kuvamo u istom sosu patrijarhata i kapitalizma koji nas melju. Zato i radim to što radim, jer sve dok se ne izborimo za sistemsku promenu, ostaje nam samo to da kreiramo svoje zajednice, svoje ekosisteme, prostore u kojima smo shvaćene, viđene i priznate, i u kojima nismo ’previše osetljive’ već dostojanstvene, jake i glasne da možemo da budemo i ranjive”, kaže ona.

Na pitanje koja je to publika koja je pretežno prati, Hristina odgovara da je to veliki broj mladih devojaka i žena, skoro 60% njih jesu žene starosti do tridesetih godina.

„Upravo prema njima osećam najveću odgovornost, jer se one, u ovim godinama, po prvi put suočavaju sa užasima kapitalizma i patrijarhata - završile su studije, nalaze se na tržištu rada, zakoračuju u samostalni život bez podrške roditelja i porodice, i odgovorne su same za sebe, a spoljni svet je neprijateljski nastrojen prema njima. Veliki broj njih, ako ne i većina, trpi diskriminaciju na tržištu rada jer se nalazi u reproduktivnom periodu, nesrazmerno više su izložene seksualnom uznemiravanju i nasilju, i sistemski se radi na rušenju njihovog samopouzdanja kada je reč o kompetencijama i sposobnostima jer je fokus stalno na njihovim telima, a njihovi pokušaji da glasno izraze stav se čitaju kao histerija i hormonalna divljanja, što nije slučaj sa njihovim vršnjacima”, objašnjava Hristina. 

Postojanje interneta i društvenih mreža prednost je upravo zbog toga što omogućava da žene podignu svoj glas, podele svoje iskustvo i stvore zajednicu podrške.

„Ja sam rođena devedesete, i ako uzmemo u obzir kako su te, pa i naredne decenije, izgledale, bez interneta i mreža i glasnih i hrabrih žena koje će ih koristiti da se njihov glas što dalje i jače čuje, svesna sam šta je meni falilo u formativnom periodu, sve do polovine dvadesetih, jer mi tek zadnjih desetak godina konačno otvaramo neke teme - seksualnog nasilja, diskriminacije na tržištu rada, ali i insticucionalne diskriminacije i nereagovanja, pri čemu ne mislim samo na prijavu nasilja, već i na gore spomenutu situaciju u kojoj mi se, kao lek za moje reproduktivno zdravlje, ’prepisuju’ deca, bez bilo kakvog pokušaja dijagnostike. Ukratko, moja odgovornost na Instagramu se svodi na to da Velika Hristina bude ono što je Maloj Hristini trebalo, jer, kao što rekoh, znam da nisam posebna, i da nam svima manje više trebaju iste stvari - da budemo informisane o našim pravima i da znamo da nismo lude što nam smeta kada ih krše. I da budemo ljute, jer ljutnja nije ni slabost ni ranjivost, već zdrav i normalan odgovor na nepravdu”, kaže naša sagovornica. 

Ističe da se na ljutnji ne treba zaustaviti, već treba naći konstruktivan način da se preoblikuje u akciju. 

„Evo, zajedno sa par drugarica, podjednako ljutih kao i ja na pitanje ženske (ne)bezbednosti u javnom prostoru, pokrenule smo inicijatvu ne plaši se mraka, i oko sebe okupile još 70 žena koje su sa nama podelile svoja iskustva uznemiravanja, a sada nam predstoji da sve to preoblikujemo u akciju koja vodi ka promeni, makar to značilo da prijavljujemo ulično osvetljenje koje ne radi i skačemo po glavi beogradskim komunalnim servisima, sve dok ne osvetlimo mrak”, navodi Hristina.

Upitali smo je koliko je izazovno predstaviti temu od velikog značaja kroz kratke formate na društvenim mrežama, a da ipak mogu da privuku pažnju mladih.

„Pažnja nam je svima kao u zlatne ribice, i to nema toliko veze sa godinama koliko sa doom scrollingom i činjenicom da je informacija previše a mi pregorevamo od količine njih. Zato i imam ona tri pitanja koja se tiču sadržaja koji objavljujem, trudim se da ne trošim tuđe vreme i pažnju na gluposti”, kaže ona.  

A pored korisnosti sadržaja, kako navodi, najbitniji joj je jezik koji koristi. 

„Završila sam master studija roda, i, pored toga što sam sociološkinja po osnovnom obrazovanju, takođe sam i politikološkinja koja se bavila političkom filozofijom, a sada je na doktorskim studijama kulture i medija. Jezik koji se na Akademiji koristi da se objasne svakodnevni fenomeni je nerazumljiv. Zbog toga se trudim da budem jasna i da ono što pišem može svaka žena da razume, jer su ljudska prava za sve, a ne samo za one žene koje sebi mogu da priušte da pola života provedu u visokom obrazovanju. Ja sam to mogla jer sam bila privilegovana, a sada kada se osvrnem, nije retkost da se zapitam šta mi je to trebalo, pogotovo kada ne mogu da platim račun. Zbog toga i koristim mreže, jer one ono, što je nekad bilo privilegija, poput znanja i informacija, čine dostupnim svima, a kada to ne bih radila, kada ne bih demokratizovala i znanje koje sam stekla i informacije, e onda bih samo prepakovala elitizam i ništa zapravo ne bih ni uradila”, objašnjava Hristina.

Brza i velika zarada influensera dolazi od promovisanja različitih brendova. Određeni influenseri vrlo pažljivo biraju sa kojim brendovima će ostvariti saradnju, vodeći računa da to budu oni koji su društveno odgovorni.

Hristina Cvetinčanin Knežević brendove ne promoviše, iako je imala nekoliko saradnji.

„Jednom mi se obratio poznat brend menstrualnih čašica i, pošto je meni glupo da svoj Instagram koristim za ličnu dobit, dogovorili smo se da menstrualnu čašicu koja mi je bila namenjena prosledim dalje, pa smo organizovali darivanje. Ono što radim je da promovišem ideje koje smatram društveno odgovornim, kao i organizacije i pojedinke i pojedince, kao i stvari koje oni rade a za koje smatram da su važne za sve nas, i to činim volonterski jer iako nisam ’prava’ influenserka sa velikim followingom, ipak imam neki domet. Volela bih da mi se društveno odgovorni brendovi i kompanije češće obraćaju, zapravo, da mi se obraćaju uopšte, da imamo saradnje, ali činjenica je da njih nema puno, kao i to da sam ja previše ’mala’ za njih, a imam ’preveliki’ jezik”, kaže Hristina.  

Na pitanje šta uopšte misli o influenserima odgovara da većina onih koji imaju milionski following i utiču na mlade, pogotovo decu, nisu previše etični i većina njih ne zadovoljava njen kriterijum za bivanje osobom od (pozitivnog) uticaja. 

„Zbog jednog ’influensera’ se devojka ubila, pa o čemu dalje da pričamo? Agresija, prozivke, sve za lajk i šer i rič, to nisu vrednosti koje jedna mlada osoba treba da promoviše a tek ne da usvoji. Nismo srećniji ako smo puni besa, niti našu vrednost meri broj lajkova. Ali ima sjajnih ljudi, i izdvojiću posebno Milana Inića, koga sam imala čast da upoznam. Kada je reč o influenserkama, posebno cenim Draganu Dukuljev, koju sam takođe upoznala, a koja je jedna od retkih koja promoviše normalnu i zdravu sliku o telu, ali i o seksualnosti. Fun fact je da sam, kao sociološkinja, prošle godine uradila jednu važnu studiju, i prvu u regionu, gde sam razgovarala, između ostalog, i sa Draganom tj. Dacom Magic, te je ona jedna od mojih Digitalnih superheroina, kao jedna od nekoliko žena iz regiona koje koriste digitalni prostor da duge žene informišu, osnaže i budu nam uzor da se ne stidimo sebe već budemo ponosne na to što postojimo, što život živimo, što ne ćutimo već smo glasne”, navodi ona.

Imala je iskustva da joj se pratioci poveravaju u porukama, kako mladi i njeni vršnjaci i vršnjakinje, tako i oni stariji.

„Jako sam ponosna što me vide kao bezbedan prostor za rent i podršku. Na sreću, veći deo svog života radim sa mladima, pre mnogo mnogo godina sam sa koleginicom i vodila Inforum Kancelarije za mlade, i prošla sam brojne obuke kako bih mogla da radim kao vršnjačka edukatorka, a i dalje ih prolazim i obučavam se, pogotovo kada je reč o radu sa ranjivim i marginalizovanim grupama. Tu sam uvek da saslušam, ako mogu da dam savet, dam ga, ako je to van mojih znanja i sposobnosti, uputim na osobu za koju znam da može da pomogne, ali mi je uvek drago što su se osobe, pogotovo one koje su mlade ili već u nekim godinama, osnažile dovoljno da mi se obrate, jer sam ja to samopouzdanje, pa i samosvest da je na meni da učinim sve što mogu da mi bude dobro ili barem bolje, razvila tek u kasnim dvadesetima, jer sam patila od boljke od koje današnje mlade žene mnogo manje pate, a to je da budu uvek na usluzi drugima, a da sebe nikad ne stave na prvo mesto”, navodi naša sagovornica.  

Upitali smo je da li je ikada bila žrtva dezinformacija, manipulacije ili govora mržnje. 

„Govor mržnje i pretnje su sada već, ako ne svakodnevna, barem nedeljna pojava, i sada sam se već istrenirala da to nikad ne posmatram lično, nego isključivo fenomenološki, da pokušam da razumem šta se krije iza tog izliva besa i nezadovoljstva, jer je istina da su to gotovo uvek tuđe projekcije lične nesreće i da nemaju ama baš ikakve veze sa nama kao osobama, jer nas ti ljudi ne poznaju, već sa ranama koje im ideje koje zastupamo čačkaju i grebu, a te rane su često lične neprocesuirane traume”, kaže Hristina.  

Određeni komentari ponekad umeju i da je zabave. 

„Na primer, skoro sam na jednom reelu nazvana Olivom i kritikovala se moja težina, i onda sam uradila jedino što sam mogla, a to je da ukažem javno da se ženi uvek komentariše izgled kada ponestane kontra-argumenata za ono što ona govori, a možda još bitnije, da ne treba da nas pogađa mišljenje osoba koje nemaju dovoljno kognitivnih kapaciteta da i žene smatraju ljudima dovoljno da nas čuju, a ne samo da nas vide kao ikebane. Naravno, ne smatram da baš svaka od nas treba da razume i analizira svaki odvratan komentar ili pretnju, nemamo svi kapacitete za to niti treba da imamo, to ne dugujemo nikome, ali se nadam da će svaka od nas shvatiti, bez bilo kakve analize, da to što zlobnici pišu nema veze sa nama, već isključivo sa njima”, kaže ona.

Smatra da influenseri imaju uticaja ne samo na razvijanje medijske pismenosti, već i kritičkog mišljenja. 

„Jedino je to način da budemo svesni koliku odgovornost naš glas nosi. I ne samo influenseri, već i njihovi roditelji, imajući u vidu da influensing sve češće postaje vid komodifikacije dece, odnosno, pretvranja dece u brend, u gotov proizvod koji treba da donosi profit roditeljima. Naš mozak se razvija do polovine dvadesetih, i nerealno je očekivati da neka devojka ili mladić od 15 - 16 godina imaju isto životno iskustvo, svest i odgovornost kao mi koji gazimo tridesete. Polazim od sebe, ja ne bih u tim godinama mogla da kreiram sadržaj koji sada kreiram, pogotovo sa tom dozom odgovornosti, uprkos najboljim namerama, a iskreno se nadam da niko od nas na digitalnom nebu ne bi trebalo da bude cilj da učinimo da se neko oseti loše”, zaključuje Hristina. 

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Boom93 realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom medijskom sadržaju ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.