Majčinstvo kao norma: Bez deteta - bezvredna? (Drugi deo)

Svoje iskustvo o tome sa čime se susreću žene koje nisu rađale i kako pritisci okoline na njih utiču sa nama je podelilo šest žena.

U prvom delu teksta mogli ste pročitati promišljanja naših sagovornica o roditeljstvu, kao i njihovo iskustvo kada su u pitanju direktni i suptilni pritisci okoline. Takođe, mogli ste saznati i kako se prema pitanju majčinstva odnose konzervativnih grupa, desnih političkih partija, ali i religijskih poglavara, o čemu je govorila Jelena Višnjić, direktorka BeFem-a.

Drugi deo teksta posvećen je psihološkoj podršci ženama koje nisu rađale, ali i promišljanju o tome da li je ova tema i dalje tabu u javnosti. Takođe, naše sagovornice osvrnule su se na izraz ostvariti se kao majka.

Postaviti granice

Većina naših sagovornica nije bila u situaciji da im je slika poljuljana zbog pritisaka okoline, te se zbog toga i nisu obraćale psihologu.

Ipak, Anđelka Matović Lojanica navodi da je potrebu za psihologom imala, ali da je u to vreme ići kod psihologa bilo „sramota” .

Ksenija Forca navodi da se dugo godina na psihoterapiji bavila temom majčistva i prepreka koje ima u društvu. 

„Najviše sam radila na tome da razumem, koliko je moguće, šta bih ja želela a koje su želje posredovane društvenim i kulturološkim normama, kao i da omogućim sebi da donosim odluku o roditeljstvu sa mesta izbora, a ne prisile. Dodatno, zbog poruka koje stalno dolaze u društvu, od medija, komšija, porodice itd. u različitim oblicima, a koje suštinski znače da, ako nisi majka, nešto sa tobom nije u redu, nisi dovoljna, nisi potpuna, nisi vredna, nisi žena itd, bilo mi je potrebno da tražim podršku i da vežbam da ne poverujem u te poruke. Najveća borba za mene jeste bila da se oslobodim, koliko je moguće, internalizovanih društvenih pritisaka i dominantnih normativa”, navodi ona.

Prema rečima kliničkog psihologa Vesne Gardašević, kod žena koje nisu rađale mogu se javiti određena psihička stanja, ali ističe da su razdvojene kategorije žene koje prolaze kroz određene probleme u procesu dolaska do potomstva i žene čija je lična odluka da nemaju dece.

„Žene koje ne mogu lako da dobiju potomstvo prolaze kroz teške periode ne samo stigmatizacije, nego i nekih ličnih preispitivanja, što, naravno, može da dovede i do psihičkih destabilizacija u smislu depresije, anksioznosti, pa i nekih psihosomatskih poremećaja”, kaže naša sagovornica. 

S druge strane, kod grupe žena koje svesno ne žele da imaju decu, kako navodi, u pitanјu je racionalna odluka, donesena na osnovu preispitivanja sebe i svojih potencijala i mogućnosti. 

„Mislim da su te žene više u miru sa sobom zato što su donele odluku sa kojom nemaju problem. Ako je to lična želja, onda nema ni nekih psihičkih problema”, kaže Gardašević. 

Šta je rekla o pristiscima koji dolaze iz okoline pogledajte u VIDEU.

Kada su u pitanju komentari koji dolaze od bliskih ljudi, Vesna Gardašević navodi da je jako važno postaviti jasne granice prema osobama iz porodične ili prijateljske sredine. 

„Oni nekada čak i ne znaju kako da se postave, pa nesvesno prave štetu. Možemo da im postavimo jasne granice šta od njih očekujemo, da im jasno kažemo šta je nama podrška, a šta nije”, navodi Gardašević. 

Ipak, ako podrška s te strane izostane, moguće ju je potražiti na drugim mestima.

„To može biti psiholog, psihijatar, ali i grupe podrške, gde se susreću osobe sa istim ili sličnim iskustvima. Možete da dobijete prilično osnaživanje od takve grupe”, kaže psiholog. 

Pritisci nekada mogu doći i od strane partnera.

Govoreći o tome, Vesna Gardašević navodi da je jako važno koji su početni motivi za stupanje u brak ili partnestvo s nekom osobom.

„Motivi mogu da budu razni. Čak i za rađanje. Nisu svi motivi dobri motivi za roditeljstvo. Tako isto i za brak. Ako je primarni cilj stupanja u brak produžetak potomstva, onda teškoće začeća mogu biti potencijal za razvod braka. Tamo gde se ljudi udružuju da bi se ostvarili kao ličnosti, da bi doživeli nešto zajedno, da bi pružili brigu i podršku jedno drugom pre svega, da bi razvili svoju ljubav jedno prema drugom, mislim da je tu i partnerski odnos mnogo čvršći i u takvim problemima koja se tiču potomstva”, kaže Gardašević. 

Nemam zbog čega da se pravdam

Sagovornica koja je želela da ostane anonimna kaže da se žene zbog svojih izbora “pravdaju” zato što mislim da to kod nas još nije prihvatljivo.

„Mlađe generacije sada počinju da imaju veću svest o tome i da je u redu reći da ti ne želiš ili bilo šta drugo. Možda će biti bolje, ali sada je ’ne želim da imam decu’, u rangu ’ubila sam čoveka’. To tako posmatraju, kao da sam ne znam šta zgrešila”, kaže ona.

Ljubica Milivojević navodi da sve zavisi od toga kako ko doživljava konstantna pitanja okoline. 

„Ja, recimo, to ne doživljavam kao pravdanje. Nemam šta ja da se pravdam, jer ja ništa loše ne radim. Nisam ništa ukrala, nisam nikoga povredila, nisam ništa loše uradila, nemam zašto da se pravdam, prosto. Ne doživljavam svoj stav da ne želim decu kao krivicu, tako da nemam zašto da se pravdam”, ističe ona.

Ksenija Forca pak navodi da je u pitanju kontinuirani pritisak koji u ovom društvu postoji. 

„Od mene se često očekuje da objasnim zašto nemam decu ili se podrazumeva da ih imam pa, kada se ispostavi da nemam, postavlja se pitanje da li imam partnera i zašto se nisam ’ostvarila kao majka’”, navodi naša sagovornica.

„Pravdanje” društvu zbog toga što nema dece, prema rečima Vesne Gardašević jeste još jedno očekivanje sredine, ali i same žene imaju potrebu da se „opravdaju”.

„Svi mi ponekad upadamo u neko pravdanje i za ono za šta nismo krivi. Žena često mora da razvije neke naročite mehanizme da bi se uopšte odbranila od spoljašnjih uticaja, a s druge strane vodi jednu paralelnu bitku za ono što joj je važno, tako da je to prilično opterećujuće i teško”, kaže ona. 

Razbijanje tabua

Naše sagovornice saglasne su da je tema žena koje nisu rađale i dalje tabu u javnosti.

Prema rečima Olivere Miladinović, tema žena koje nisu rađale tabu je u celom svetu.

„Samo u zavisnosti od toga koliku ulogu u toj zemlji imaju obrazovanje i religija zavisi i stepen nerazumevanja ove teme. Recimo, dok sam živela u Francuskoj i sada u Americi, žene se dosta ohrabruju da se školuju, da budu samostalne. Samim tim se pomera starosna granica za prvorođeno dete. U Americi se porodilje sa manje od 30 godina smatraju izuzetno mladim mamama, dok je sve to 40. godine života i dalje mlada mama. Ali, to je slučaj sa razvijenim državama unutar Amerike”, kaže ona.

Dodaje da celokupni aspekt tradicije sva društvа povlači nazad ka jakom patrijarhatu i u vreme pre svih feminističkih borbi. 

„Ako se osvrnemo na ne tako daleku istoriju, mi se danas borimo za ono što su izborile naše bake. Nije li tužno što kao civilizacija nismo napredovali već se vraćamo na neka jako tužna i teška vremena?”, pita se Olivera Miladinović.

Da ova tema jeste tabu smatra i Anđelka Matović Lojanica.

„U današnje vreme vrlo mlade devojke, žene, teško dolaze do poroda ili uopšte ne. Treba im svaka vrsta pomoći. I ne moraju nikome da se pravdaju!”, ističe ona.

Ljubica Milivojević navodi da za nju nije tabu da priča o tome.

„Možda neko drugi nema toliku slobodu. Između ostalog, ja sam zbog tih ljudi koji nemaju toliku slobodu pristala da radim ovaj intervju zato što treba da se slobodno priča o tome, jer, kao što sam već rekla, mi ništa loše ne radimo. Mi nikog ne varamo. Prosto samo živimo svoj život, nikome ne štetimo i nema razloga da se nečega stidimo i da to bude tabu”, navodi ona.

Ksenija Forca ističe da je pritisak na žene da budu roditeljke nerealan i da se majčinstvo romantizuje, dok se sa druge strane socijalna zaštita i društvena briga i nega vezana za decu kontinuirano umanjuje.

„Paradoksalno, za žene koje odluče da nemaju decu, bilo da su kvir ili ne, smatra se da nisu “prave” žene, da mrze decu, da stavljaju sebe ili svoj posao na prvo mesto, ili čitav niz drugih optužbi koje slušamo od neprogresivnih elemenata društva. Neke osobe svesno donose odluke da ne žele da imaju decu zbog nepostojeće društvene podrške da se deca odgajaju, zato što su siromašne, zato što nemaju uslove da odgajaju decu i sl, a sistemski, posebno kvir ljudi, nisu nikako podržani da osnivaju porodice”, kaže naša sagovornica. 

Dodaje da je usvajanje dece od strane LGBTQ osoba takođe tabu.

„Na kraju, na samu odluku da ne budete heteronormativni i da se ne repodukujete se gleda kao da je tektonski poremećaj i čini mi se da se nama oduzima neka vrsta prava na postojanje, te se umanjuje naša vrednost kao osoba”, navodi Ksenija Forca. 

Primećuje da postoji razlika između većih i manjih sredina.

„Znam da se na ljude kao što sam ja u manjim sredinama često gleda kao na bolesne ili nenormalne, tako da je društveni pritisak veći. Moje iskustvo po manjim gradovima u Srbiji je da je možda jedino gore od toga da si kvir to da nemaš decu, tako da ja svesno izbegavam odlazak u rodni kraj, iako mi roditelji ponovo tamo žive. U Beogradu imam zajednicu koja mi je slična, tako da iz toga crpim podršku”, kaže Forca. 

Ostvariti se u ulozi majke

U medijima se vrlo često može čuti izraz „ostvariti se u ulozi majke”. 

„Ostvariti se kao majka mi je okej, ali to ne znači da ja, ako nisam majka, nisam ostvarena na nekim drugim poljima ili da nisam uopšte ostvarena kao žena”, kaže sagovornica koja je želela da ostane anonimna.  

Govoreći o izrazu „ostvariti se u ulozi majke”, Gardašević navodi da imamo različite uloge u životu, nosimo se s njima i učimo kako da igramo te uloge.

„Ako imamo ulogu majke, ćerke, poslovne partnerke, saradnice, drugarice, prijateljice ili partnerke u vezi, imamo tako i ulogu majke. Svaka od nas teži da se ostvari u nekim pozitivnim ulogama. Ovo jeste i nametnuto, ne samo lično, nego je i društvena potreba da se to mora, posebno zato što se žena i kroz vreme uvek tretirala kao neko ko je tu da bi nastavio vrstu”, kaže psiholog.

Jedna od naših sagovornica navodi da ljudi treba da se zapitaju zašto sva ta pitanja ne postavljaju muškarcima – npr. da li se ostvario kao otac.

Na to se osvrnula i Vesna Gardašević.

„Muškarci ne rađaju. Mislim da je majka tu u stvari glavna. Međutim, tu postoji i drugi faktor, gde je žena odgovorna ako ne može, iako možda objektivno i nije. Možda nekad nije do nje, ali se žena uvek oseća odgovornom, čak i kada faktori koji smanjuju potencijal za roditeljstvo nisu u njenom dvorištu. Kad nemaju potomstva, uvek im se kaže da idu kod lekara, a tek kasnije da bi možda i muškarac trebalo da ode. Ali oni to često i odbijaju, misleći da ne mogu da budu ti do kojih je problem”, navodi Gardašević.

Rađanje nije jedina funkcija žene

Na osnovu iskustava intervjua sa sagovornicama, zaključak je da žene koje nemaju decu ne smeju da se posmatraju kao manje vredne, kao i da žena ne mora roditi da bi pružila nežnost i ljubav.

„Žena je čovek. To što se nije, iz bilo kojih razloga, ostvarila kao majka, ne čini je manje vrednom. Nije najbitnije roditi, već odgojiti i podići mlado biće”, ističe Anđelka Matović Lojanica.

Prema rečima Olivere Miladinović, žena ne vredi samo onoliko koliko je rađala.

„Žena nije inkubator i žena nije poslata na ovu planetu da bi rađala. Svaka žena je u potpunosti ličnost za sebe i njena vrednost se ogleda u njenim delima. Postoje različiti razlozi zašto neke žene ne postanu majke, od socijalnih, medicinskih i/ili ličnih. Bitno je da razumemo da je ta odluka samo na njoj i da niko, jednostavno, nema pravo da joj sudi zbog toga. Kao što u svetu nigde ne postoje zakoni koji regulišu i ograničavaju zdravstvenu pomoć muškarcima, tako to ne sme biti ni sa ženama. Kao sto muškarca ne smatramo manje vrednim ako nije otac, tako nije ni žena manje vredna ako nije majka”, objašnjava Miladinović.

Govoreći o svom feminističkom zalaganju, Jelena Višnjić ističe da bi njen najveći doprinos bio da pokaže da i žene od 45 i više godina imaju pravo na radovanje i aktivan život.

„Jako mi je važno da pokažem da, i ako niste napravile društveno dominantne izbore koji nisu normativni, tipa niste se udali, niste rodili, imate pravo da budete srećni. Svaki izbor ima svoje izazove – i biti majka i ne biti majka u ovom društvu”, navodi ona. 

Ističe da postoji puno načina na koje neko može doprineti zajednici, kroz razne oblike ljubavi – ljubavi prema životinjama, deci, prijateljima i dr. 

„Verujem u zajednice onih koji nemaju zajednice. To su mesta gde može da se pruži ogromna količina ljubavi, empatije i solidarnost”, kaže Višnjić.

Poruka kliničkog psihologa Vesne Gardašević takođe je ta da žene ne treba da se osećaju manje vrednim.

„Roditeljstvo čak tamo i gde ga nema biološki može da se ostvari kroz razne druge aspekte života. Ako krenemo od toga da roditeljstvo nije samo produžetak vrste, nego je jedna zrela potreba da o nekom brinemo, da mu pružimo ljubav i radost ovog života, verujem da to uvek možemo i da možemo naći neka alternativna rešenja”, zaključuje Gardašević.

Živimo u kulturi gde se i dalje dozvoljava da neko zadire u tuđu privatnost. Preispituje se životni put, preispituju se odluke. Ulazi se čak i u najintimniji prostor – žensku matericu. Od tog prostora očekuje se da ostvari svoju reproduktivnu ulogu. Svodeći ženu na njenu matericu, a ne obazirući se na njenu ličnost, svi drugi aspekti njenog života se zanemaruju i na neki način obezvređuju. Upravo zbog toga što niko ne može znati kroz šta jedna osoba prolazi, sa kakvim problemima se suočava, konstantni pritisak okoline može poljuljati žene koje nisu „ispunile društvenu normu”. 

Priče naših sagovornica pokazuju da ne biti majka ne znači ne biti ostvarena i srećna. Postoji mnogo načina na koje žena može iskazati svoj pun potencijal, brižnost i ljubav. Niko nema prava da je zbog toga preispituje. Ako se kao društvo i dalje ne možemo otrgnuti od patrijarhalnih stega, onda bar možemo jedno – da poštujemo tuđu privatnost.