Majčinstvo kao norma: Bez deteta – bezvredna?

Odstupanje od očekivanog sa sobom često nosi nerazumevanje, osudu ili sažaljiv pogled. A kakva su očekivanja koje društvo ima od toga kako život treba da izgleda najbolje se može shvatiti ako zamislimo situaciju porodičnog okupljanja.

Nijednom pripadniku naše kulture nije nezamisliva scena gde se mladićima i devojkama, vanbrančnim i bračnim parovima postavljaju pitanja: „Imaš li dečka/devojku? Pa kako još nemaš? Kad će svadba? Šta čekate? Kad ćemo da ljuljamo? Kad će drugo dete? Kad će treće dete?”…

Osim što nepristojno zadiru u privatnost, zaboravlja se koliko pitanja koja se tiču rađanja mogu biti bolna ženama koje imaju problem sa neplodnošću. 

S druge strane, ako žena svesno ne želi dete, u manje razvijenim sredinama takav stav i dalje je šokantan i neretko okolina pokušava da je ubedi da je to samo faza i da će promeniti mišljenje.

Svoje iskustvo o tome sa čime se susreću žene koje nisu rađale i kako pritisci okoline na njih utiču sa nama je podelilo šest žena. 

Da budem mirna sa tim

Pet od šest žena sa kojima smo razgovarali svesno je odlučilo da nema decu ili to ne želi u ovom trenutku.

Različiti su razlozi zbog kojih se žene odlučuju da ne rađaju. Smatrajući roditeljstvo najodgovornijom ulogom, neke žene tu vrstu odgovornosti ne žele ili se još uvek ne osećaju dovoljno spremno za nju. Na odluku utiču i društvene okolnosti, a u nekim slučajevima može biti važan i ekonomski faktor.

Da ne želi da bude majka Ljubica Milivojević znala je još u tinejdžerskom periodu.

„Možda nekome zvuči kao preterivanje, ali ja sam kao devojka već znala da ne želim da imam decu. A moj odnos prema roditeljstvu, odnosno moje mišljenje o roditeljstvu jeste da je to nešto najodgovornije i najteže u toku čovekovog života. Smatram da ja nisam kapacitet za takvu odgovornost, niti je želim. Svi su pričali da ću promeniti mišljenje i da sam još mlada. Međutim, što sam starija, sve sam sigurnija u to što sam znala sa 16-17 godina”, kaže Ljubica. 

Sagovornica koja je želela da ostane anonimna rekla je kako se još uvek u njoj nije probudilo ništa što bi ukazivalo da je spremna za majčinstvo. 

„To je nešto u čemu ja sebe možda trenutno ne vidim. Možda nisam našla osobu sa kojom ću da gradim porodicu. Ali nije da imam osećaj da ja sad nešto propuštam, što misli cela moja okolina”, navodi ona. 

Olivera Miladinović navodi da je to što nema dece donekle njena odluka, ali i posledica okolnosti u svetu. 

„Još kao mala znala sam da želim da se školujem. Moji roditelji su mi oduvek govorili o važnosti visokog obrazovanja. Tokom osnovnih studija odlučila sam da školovanje nastavim u inostranstvu, te sam master i doktorat završila u Francuskoj, a trenutno radim u Americi. Tako da mislim da je moja lična odluka bila da se školujem i radim na svojoj karijeri, ali je kao posledica toga što želim da budem uspešna žena u nauci roditeljstvo moralo da čeka”, kaže Olivera. 

Iako smatra da globalno polako napredujemo ka ideji da žena može biti uspešna u svom poslu i uspešna majka u isto vreme, ističe da još mnogo toga u sistemu mora biti promenjeno kako bi se ženi omogućilo da bude uspešna u svakom polju.

Društveni kontekst uticao je na odluku o roditeljstvu Ksenije Force.

„U dvadesetim i tridesetim godinama sam želela da imam decu i sebe sam zamišljala kao roditeljku. Takođe, kao kvir žena, bila sam u partnerstvu i sa muškarcima i sa ženama i sa trans osobama, tako da je često moja ideja da imam dete bila povezana i sa mogućnostima kako da se reprodukujem. To jeste oblikovalo moj odnos prema roditeljstvu, isto kao i nepostojanje institucionalizovanih ili neformalnih infrastruktura, za osobe kao što sam ja, da postanu roditelji”, navodi Ksenija.

Njena ideja roditeljstva nije bila povezana sa romantičnim partnerstvom, već je najčešće zamišljala da će dete imati sama, sa donacijom iz banke sperme. 

„Od svojih tridesetih godina na ovamo, mislila sam da neću imati dete u okviru nuklearne porodice, bilo ona heteroseksualna ili istopolna, te da će moj put biti stoga malo teži. U Srbiji tada nije postojala mogućnost da zvaničnim putem ostanem u drugom stanju zato što Srbija nije imala saradnju sa bankama sperme, a u proces usvajanja deteta nisam htela da se upuštam zbog toga što znam da je skoro pa nemoguće da usvojim dete kao ’neudata’ ili bez partnera, a posebno kao kvir osoba. Razgovarala sam sa nekoliko prijatelja i poznanika o mogućem pravljenju širokih porodica gde se roditeljstvo ne bi vezivalo za biološko roditeljstvo, međutim, ta ideja i infrastruktura je nepoznata u kontekstu u mom okruženju”, kaže Ksenija.

Za nju je bio važan i ekonomski faktor, budući da nije želela da ima dete dok ne stvori uslove u kojima može da ga odgaja, što je, prema njenim rečima, podrazumevalo osiguran krov nad glavom i ušteđevinu u slučaju da ostane bez posla ili bude u situaciji da ne može da radi.

„Sa svim ovim preprekama sam ušla u četrdesete godine, kada je društveni pritisak naprosto bio intenzivan i internalizovan da sam bila u nekoj vrsti panike šta da radim. Dodatno je postojao i faktor da moja dugogodišnja partnerka ne želi decu i činilo mi se da je moj izbor sveden na sledeće: ili da odustanem od ideje roditeljstva i radim na tome da budem mirna sa tim, ili da odustanem i da se krivim što nisam roditeljka, ili da potrošim veliku količinu novca i potpuno promenim svoj život kako bih postala roditeljka”, kaže Ksenija.  

Kako navodi, može se reći da je zbog svih prepreka zapravo odustala od roditeljstva i radila na tome da vrati sebi moć i osećaj vrednosti koji se dovodi u pitanje kada niste roditelj/ka u patrijarhalnom i heteronormativnom društvu kao što je Srbija. 

400.000 parova

Činjenica da se na naš poziv da podeli svoje iskustvo odazvala samo jedna žena koja je dete želela, ali zbog određenih razloga nije uspela da ostvari potomstvo dovoljno govori koliko je u takvim slučajevima ova tema osetljiva i bolna, ponekad toliko da o tome ne razgovaraju ni sa najbližom okolinom.

U pokušaju dolaska do potomstva Anđelka Matović Lojanica prolazila je kroz više procesa vantelesne oplodnje. 

Prema njenim rečima, najteži momenat je saznanje da oplodnja nije uspela.

„Psihološka podrška stručnjaka bi mi tu puno pomogla, ali je nisam imala. U privatnim klinikama gde sam ja bila (do pre 23 godine) nisu nam pružali psihološku podršku. Mnogo toga smo i sami, nažalost, iskustveno učili, saznavali. Da ne govorim koliko je sve to bilo skupo!”, kaže ona.

Takođe, dodaje da je neophodna podrška i porodice i partnera. 

Nakon pokušaja vantelesnih oplodnji, razmišljala je i o usvajanju deteta. 

„Administracija je ’čudo’. U trenutku kada sam prestala sa vantelesnim pokušajima oplodnje (od svoje 43. godine), dogovorila sam se sa partnerom da usvojimo dete. U nadležnoj instituciji su nam rekli da zbog svojih godina ne možemo da usvojimo dete mlađe od 10 – 15 godina. To nas je pokolebalo i odustali smo, želeli smo dete do tri godine”, navodi Matović Lojanica.

U takvim situacijama osobe se suočavaju sa jakim emocijama, te je vrlo važno da imaju određeni vid psihološke podrške.

Na osnovu iskustva u praksi, klinički psiholog Vesna Gardašević navodi da postoji nepisana procedura da se žene koje su u procesu dolaženja do roditeljstva obraćaju psiholozima.

„U okviru Doma zdravlja Požarevac imamo školu roditeljstva u koju dolaze i žene koje su u procesu vantelesne oplodnje ili lečenja steriliteta, gde ginekolog prepozna potrebu i uputi klijentkinju i kod psihologa. Verujem da je to tako i u drugim krajevima. Proces dolaženja do potomstva uvek podrazumeva i neku psihološku podršku”, navodi Gardašević. 

Kako kaže, prilikom procesa vantelesne oplodnje psihološka podrška može biti važna i poželjna.

Prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, skoro svaka šesta osoba širom sveta tokom života susreće se sa neplodnošću. Kako je RTS pisao 2023. godine, u Srbiji oko 400.000 parova ima problem s neplodnošću.

U Srbiji danas bračni i vanbračni parovi koji ispunjavaju medicinske kriterijume imaju pravo na neograničen broj stimulisanih postupaka vantelesne oplodnje o trošku države za prvo dete. Starosna granica za žene u ovom procesu je 45 godina.

Prostor moje materice

Svaka sagovornica doživela je da bude upitana kada će naći partnera, udati se ili roditi.

„Desilo mi se da mi je jedna baba-tetka došla i rekla kako je skoro bila u crkvi ili manastiru i molila se da kod nas bude neko dete. Zamolila sam je da to ne radi. Po meni je to guranje nosa tamo gde ne treba. Ti ne znaš da li ja želim, da li ja mogu, da li ne mogu. Znam da je možda  to njima u glavi iz najbolje namere, ali ipak ne treba to da rade”, kaže sagovornica koja je želela da ostane anonimna.

Olivera Miladinović, koja sada živi i radi u Bostonu, navodi kako je pritisak da se postane roditelj na Balkanu ogroman. 

„Balkan i dalje živi u patrijarhalnom okruženju gde se podrazumeva da je ženina osnovna funkcija da rodi.  I ako žena ne želi da bude roditelj, što je apsolutno njeno pravo, ona je odmah targetirana od strane društva. Moram da naglasim da ipak postoje pomaci, postoje društva, organizacije poput ženske solidarnosti, koje glasno i jasno govore o svim problemima koje žena prolazi tokom života samo zbog svog pola. I čini mi se da su mlađe generacije više osvešćene i osnažene da se bore za svoje stavove i, na kraju krajeva, za svoja osnovna prava”, kaže Miladinović.

Govoreći na ličnom primeru, navodi da je prošle godine napunila 30 i da već može da vidi pogled određenih ljudi, koji je blago sažaljevajuć, kao da nešto nije u redu sa njom jer nije majka. 

„Taj pogled je uglavnom upućen od starijih članova društva onih 10 dana koje provedem kući na odmoru. Sretala sam se sa ogromnim predrasudama od toga da neću moći da imam zdravo dete jer nisam u dvadesetim rodila, što nema nikakvu naučnu osnovu”, kaže ona.

Ipak, najveći šok je doživela prilikom ginekološkog pregleda u privatnoj ustanovi.

„Lekarka mi je govorila da sam sama kriva za moguće problem, jer imam skoro 30 godina, a ni jedno dete, i nisam ispunila svoju osnovnu funkciju (problema na kraju nije bilo – ispostavilo se da sam potpuno zdrava). Ovaj razgovor je imao jako loš uticaj na mene i jedini razlog zašto sam ja bila u mogucnosti da se ’otresem’ od vrlo netačnih i uvredljivih komentara bila je činjenica da je embriologija moja struka, te sam znala da stvari koje ona govori jednostavno nisu tačne, već potiču iz patrijahalnog vaspitanja i okruženja”, navodi Miladinović.

Koliko god žena bila uspešna, čini se da za društvo ona nije potpuno ispunjena ukoliko nije ostvarila svoju porodičnu i majčinsku ulogu. 

Od svoje bliske porodice uvek je imala punu podršku i razumevanje. Ipak, prilikom okupljanja šire porodice Jelena Višnjić ima utisak da njenu odluku ne razumeju do kraja.

„Mislim da sam ja jedina žena u porodici koja nije udata, ali sam i jedina žena s doktoratom. Uvek mi se pomalo čini da mojoj široj porodici, koju ja beskrajno volim i od koje imam beskrajno razumevanje, nekako nije jasno kako se meni nije desio taj život. Kao da im se čini da je sve ovo što sam ja uradila ipak manje važno nego da sam napravila porodicu. Na kraju sa tim stalnim pitanjima kada ćete doći sa vašim partnerom, kako nemate djecu, da li se osećate usamljeno zbog toga, zapravo shvatam da oni ne razumeju svu ispunjenost života koji jedna samostalna žena ima”, kaže Višnjić.

Biti samostalna žena, sama zarađivati, sama plaćati svoje račune, organizovati svoj život, kako dodaje, takođe je posebno izazovno u ovom delu sveta, ne samo zbog rodnih, stereotipnih, i tradicionalnih uloga, na kraju to je vrlo ekonomski izazovno. 

„Umesto da dobijete to jedno divljenje kako ste se uopšte usudili i odabrali tu vrstu života, vi zapravo dobijate ili nerazumevanje ili čak i neko, ja mislim, tiho sažaljenje koje se ne izgovara”, kaže naša sagovornica.

Nekada je pravi odgovor na pitanja kojima se zadire u privatnost – šokirati.

„Bila sam na groblju i srela jednu poznanicu koju viđam jednom u 10 godina. Pogledala me je i rekla je, malo zabrinuto, malo sažaljivo: ’Pa rodi jedno. Nema veze što se nisi udala, ali makar da imaš dete.’ Ja sam je pogledala i rekla sam joj da više nemam ni menstruaciju. I videla sam taj šok. Ovde ljudi sebi daju za pravo da vam ulaze u najintimniji prostor, a to je prostor vaše materice”, navodi Jelena Višnjić.

Da su komentari okoline kulturološki uslovljeni pokazuje i primer Ksenije Force.

„Osećam veliku razliku kada provedem neko vreme u Berlinu ili nekom sličnom kontekstu u kome postoji razvijenija kvir kultura i kvir pokret gde osetim da nema tog pritiska da moram biti mama ako sam žena i da nisam definisana kroz tu ulogu bivanja tj. nebivanja majkom. U tim sredinama imam osećaj da sam normalno ljudsko biće koje ima pravo da postoji bez obzira da li se reprodukovalo ili ne i onda znam pod kojim sam konstantnim društvenim pritiskom u Srbiji”, kaže ona. 

Ističe da, iako je u Beogradu okružena uglavnom osobama koje su ili i same kvir ili su saveznice i saveznici, u svakodnevici ne doživljava od bliskih osoba da je pitaju o deci ili da preispituju njenu seksualnu orijentaciju. 

„Međutim, kako čak i oni koji rade na tome da se emancipuju nisu imuni na društvene norme, naravno da sam hiljadu puta dobijala razna pitanja i komentare. Navešću neke od njih: zašto nemam decu, da nisam žena ako nemam decu, da sam zauvek devojka ili devojčica, da ništa ne mogu da razumem kako je teško, da je majčinstvo najuzvišeniji osećaj i da mi koje nemamo decu, ne znamo šta znači nekog voleti i želeti da daš sve za tu osobu, da ne znam šta je pravi umor, da ne znam šta su stvarno troškovi života, da ne znam šta su pravi problemi, da ne znam šta su pravi prioriteti, da se brinem oko gluposti jer, da imam decu, brinula bih se o njima itd.”, navodi Forca. 

Kako kaže, svi ti komentari ostavljaju trag i utiču na osećaj vrednosti. 

„Kada već živite u društvu koje vas od malena uči da treba da budete mama i da je to jedina opcija za žene, neophodno je stalno graditi u sebi stabilnost da ste dobro sa odlukama koje se ne uklapaju u normu. I to je konstantni emocionalni i psihički rad, zato što norme napadaju sa svih strana, svaki dan”, kaže ona. 

Dodaje da je njen utisak da postoji potpuno odsustvo razumevanja o tome šta je potrebno da se uradi i koliko novca da se potroši da bi istopolni par imao decu u Srbiji, a kamoli ako se na to odluči singl žena. Dalje navodi da se roditeljstvo ne može „desiti” svima i da je zapravo pitanje roditeljstva jedno društveno i političko pitanje na koje nemaju svi jednako pravo i mogućnosti. 

O pritiscima i komentarima okoline govorila nam je i Ljubica Milivojević. Njene stavove poslušajte u VIDEU.

Kao neko ko je generacija '61, Anđelka Matović Lojanica navodi da je uobičajeni odnos prema roditeljstvu: „završi školu, zaposli se, UDAJ se – imaj decu!”

Ipak, sa direktnim pritiscima da postane majka nije se suočavala, dok sa suptilnim jeste. Oni su bili u vidu pitanja: “Ima li šta novo (dečko)? Kad će svadba?” i sl.

Ona ističe da se nikada nije osetila manje vrednom zbog nemanja svoje dece, ali pretpostavlja da se za to izborila.

„Morala sam, više nego drugi, da pazim na svoje ophođenje prema deci. Moj poziv je učiteljski. Kao učiteljica nisam sebi smela da dopustim da bilo ko pomisli ili kaže “ona to ne zna, nema ni kučeta ni mačeta”, što je uobičajeni komentar u našem narodu za ženu bez poroda”, kaže Matović Lojanica.

Telo kao državni instrument

„Uprkos povremenim emancipatorskim trzajima, koji, čini mi se, dolaze isključivo od žena feministkinja i ženskih grupa, za koje ja uvek tvrdim da su zapravo najviše učinile na emancipaciji, ovo društvo je i dalje duboko tradicionalno. Taj tradicionalni kapacitet i kapital ovog društva se naravno povećava sa različitim društvenim procesima. U ovom trenutku to je jačanje različitih konzervativnih grupa, kako u javnim prostorima, tako i njihovom uticaju koji se preliva u privatne”, kaže Jelena Višnjić. 

Prema njenim rečima, u proteklih 30 godina postojali su potpuno jasni društveni, socijalni i ekonomski oblici koji su nekako doprinosili potvrdi dominantnog patrijarhalnog, kapitalističkog i neoliberalnog ustrojstva. 

„Sa te strane, meni se čini da regionalna društva, a to je zapravo i jedan globalni trend, sa uticajem različitih desnih aktera kao što su desne političke partije, fašističke grupe i posebno sa uticajem religijskih poglavara, zaista izgrađuju jedan dominantni diskurs u kojem je jedini legitimitet koji društvo može da dâ ženi zapravo onaj koji se dobija sa pozicijom i ulogom majke”, navodi Višnjić.

Kako kaže, devetesetih godina, u kontekstu rata, žene u našem društvu osećale su pritisak rađanja radi jedne vrste obnavljanja zajednice. Poruke da treba da rađaju dolazile su i od patrijarha Pavla.

Primer takve izjave deo je Božićne poslanice iz 1995. godine.

„Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha“, rekao je tada patrijarh.

Jelena Višnjić takođe navodi da se, i u mirnodopskim i u ratnim okolnostima, na političkim agendama nalaze prava za koja smo mislili da su trajno garantovana, poput pitanja abortusa. 

„Vi vidite kako različiti parlamenti lokalno i globalno, pitanje zabrane abortusa polako vraćaju u svoje političke programe i to vam pitanje onda zapravo potvrđuje koliko su i ženska utroba i prostor tjela zapravo i dalje instrument ili država ili religijskih zajednica”, kaže Višnjić. 

Za nju je uvek bila studija slučaja to što su sve žene koje se nalaze na različitim pozicijama moći uvek  direktno pitane kako i koliko je njihov iskorak iz prostora privatnog u prostor javnog uticao na njihovu ulogu majke. S druge strane, nije se mogla setiti nijednog intervjua sa muškarcem koji je dobio isti set pitanja. 

„Ono što je sada zanimljivo za jednu novu generaciju, to je taj jedan Trad Wife pokret koji je došao iz Amerike i koji se globalno širi, gde se ponovo glorifikuje uloga majke unutar zatvorenih zajednica. Žena se polako vraća u kute doma, gde njena jedina uloga i svrha treba da bude ta uloga druge, odnosno manje vrednovane i gde je ona zapravo samo jedan kozmetički dodatak muškoj moći. Ima zadatak obnavljanja zajednice, ali ne obnavljanja u nekom političkom smislu, nego obnavljanje zajednice kroz rađanje dece”, kaže naša sagovornica. 

Ističe da u ovom slučaju žene koje ne mogu da budu majke i koje zaista prolaze kroz vrlo izazovne hormonske terapije u slučajevima veštačke oplodnje društvo stalno i iznova preispituje i time njihovo polje telesnosti problematizuje kao vrstu nedovršenosti.

Dodaje da je svaka vrsta isključivanja u odnosu na normu i ono kako društvo zamišlja da bi život jedne žene trebalo da izgleda – jedna vrsta diskriminacije.

„Ovde je norma da vi prosto bivate majkom. U slučaju svih žena koje ne bivaju ili nisu uspele da budu majke imate jednu vrstu manje vrednovanog, drugorazrednog položaja u koji se upisuje manje moći. Ovde je neka vrsta isključivanja njih iz javnog govora ili prije svega kroz, čini mi se, jednu prizmu nedovršenosti. Ovde nemate puni legitimitet ako niste majke”, kaže Jelena Višnjić.

Analizirajući programe desnih partija, bavila se analizom diskursa političkog programa Dveri.

„Sećam se tačno da je celo polje delovanja žena bilo jedino kroz njenu ulogu majke: koje privilegije imate kao majka, koja prava možete da ostvarite u društvu kao majka. Ceo jedan set žena ovde ostaje nevidljiv. I meni se čini, kada vi nešto činite nevidjivim, da je to jedna vrsta poligona za opresivne centre moći”, smatra Višnjić.

U drugom delu ovog teksta, koji će biti objavljen u sredu, 21. maja, očekuje vas razgovor sa psihologom Vesnom Gardašević, iz čega možete da saznate kako okolina utiče na našu sliku o sebi samima i kako se izboriti sa pritiscima okoline. Takođe, saznaćete stavove naših sagovornica o tome da li je ova tema i dalje tabu u javnosti i šta misle o izrazu ostvariti se kao majka.