Nepravda je ugrađena u sistem

Ako ne dođemo do ozbiljnog suočavanja sa prošlošću, sa snažnim programom stvaranja nenasilnog društva, promene će imati kratak rok trajanja. A u toj promeni roditelji ubijene dece mogli bi da budu ambasadori procesa normalizacije ovog društva. Oni su spremni na tu ulogu i bilo bi dobro da ih i studenti uključe u svoje debate, da razumeju šta se dogodilo i koji su putevi suočavanja".

Prošlo je dve godine od masovnih ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar” i Duboni i Malom Orašju, šest meseci od pada nadstrešnice. Niko nije prihvatio odgovornost, a delovanje režima svelo se na odbranu sopstvenih fotelja. I činjenjem i nečinjenjem previše je naneto bola porodicama ubijenih u dva masovna ubistva i porodicama stradalih pod nadstrešnicom, previše je nebrige za ranjene, previše rana za društvo. Ono što se promenilo – zbog studentskih protesta – desilo se uprkos vlastima, a ne zbog vlasti.

Već mesecima jedan od retkih ljudi koji uporno pomažu porodicama ubijenih, koji rade ono što bi trebalo da rade država i društvo – od konkretne pomoći do memorijalizacije – jeste Veran Matić, novinar. Kao što je poznato, Matić je i predsednik Fonda B92, angažovan u velikom broju znanih i neznanih humanitarnih akcija, predsednik je Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji, član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, dobitnik mnoštva nagrada za novinarski i humanitarni rad…

Pričamo o odnosu države prema žrtvama i njihovim porodicama, o tome da li se uopšte moglo očekivati da vlast ispita zašto su se zločini dogodili, o neodgovornosti kao uzroku lanca tragičnih događaja, o društvu nasilja, te o tome da li bi opet prihvatio da bude u Komisiji osnovanoj za vakta Aleksandra Vučića, te izaslanik za nestale, kao i o tome šta su studenti ovom društvu doneli.

Gde smo danas, nakon druge godišnjice dva masovna ubistva i nakon šest meseci od pada nadstrešnice, kada je stradalo 16 ljudi?

VERAN MATIĆ: U svakom od ovih slučajeva, samo smo u narednom danu – još traju 4. i 5. maj i 2. novembar. Političke elite, kao i društvene koje su prvenstveno vezane za vlast, odbile su da se ozbiljno bave tim temama, kao da je reč o izolovanim incidentima. Znali smo da postoji visok stepen neodgovornosti, ali sada je to pokazalo svoje nesagledive razmere. Ta neodgovornost nas je dovela u situaciju da danas, dve godine, odnosno šest meseci kasnije, imamo jednako živo osećanje gubitka, kao i saosećanja sa porodicama ubijenih, ali sa dodatnim osećajem da sve što nije učinjeno u međuvremenu jeste preduslov da se to ponovi sutra, da se ponovi svakog dana.

“VREME”: A šta je trebalo da se dogodi nakon prvog masovnog ubistva? Kako je mogao da se prekine taj niz stradanja?

Često se ovde stvari svode na sudske procese – koji imaju svoj pravni okvir i određenu ulogu – ali to je samo jedan deo priče. U oba slučaja (3. i 4. maj 2023) odmah su uhapšeni egzekutori i vrlo brzo smo mogli da dobijemo uži okvir, porodični, što je poslužilo institucijama da kažu da se čini sve što je potrebno.

Istovremeno, vodeće političke i izvršne elite nastojale su da prekriju i sakriju kontekst, širi okvir, u kojem se događaju takvi zločini, što je važno za otkrivanje uzroka. Već je 3. maja usledila kontrola štete. Zbog jedne utakmice odloženo je proglašavanje dana žalosti! Sve što se posle dogodilo očekivane su posledice tako neodgovornog ponašanja i podilaženja određenoj populaciji, koja nikako nije deo društva koji služi za primer, već obrnuto – koji promoviše huliganstvo, nasilje i kontekst koji je doveo do masovnih ubistava. A kada uđete u pogrešan voz, sve su stanice pogrešne. Dubona i Malo Orašje su usledili više od 24 sata kasnije, što znači – bilo je vremena da se reakcijom vlasti to masovno ubistvo spreči. Umesto toga, poruka koja je usledila više je ohrabrila ubicu – a on je ionako dosta puta tokom života sa svojim nasilništvom prolazio kao dobitnik a ne kao gubitnik – da izvrši novi zločin, odnosno ubije devetoro mladih ljudi i rani još više njih.

Da je učinjeno šta je trebalo nakon masovnog ubistva u školi “Vladislav Ribnikar”, ne bi verovatno ni došlo do ubistva dečaka nožem u Niškoj Banji i niza drugih zločina.

Pad nadstrešnice potpada pod isti kontekst neodgovornog upravljanja državom.

Ninela Radićević i Milanka Negić, Anina mama i Sofijina mama, prošle godine su kazale da je Srbija morala da stane 3. maja, da je to bila poslednja šansa da društvo napravi iskorak. To se nažalost nije tada nagodilo, ali se desilo pre šest meseci.

Mislim da je studentski bunt rezultat masovnog ubistva u OŠ “Vladislav Ribnikar”, bez obzira što tada studenti nisu reagovali. Sintagmu “Srbija treba da stane” bilo je teško shvatiti odmah, posebno što su protesti posle 3. i 4. maja bili bez jasnog profilisanja. Jeste se formirala “Srbija protiv nasilja”, ali je uloga opozicije u tom nizu događaja shvatana kao smetnja i nepoverenje prema njoj je odvlačilo pažnju na drugu stranu. Da su se studentski protesti dogodili tada – kada je bilo zaista mnogo želje za promenom i energije – mislim da bi i ti protesti i društvo krenuli u znatno drugačijem pravcu narednih meseci. Umesto toga svedočili smo sramnom odnosu države prema žrtvama, sva je aktivnost i odgovornost prebačena na porodice i školu koja se nije snalazila, a direktori su se menjali na svakih nekoliko meseci. Država je tim odbijanjem da upravlja krizom na pravi način pokazala da je saučesnik zločina.

Kako bi izgledalo odgovorno ponašanje, ono koje je ne bi svrstalo na tu stranu?

Političari nisu smeli da donose odluke u odnosu na svoje rejtinge, već da ovlaste najstručnije da procene šta je neophodno uraditi u prvim trenucima posle zločina, kako završiti školsku godinu, kako tokom leta započeti novu, koji su programi potrebni i na koji način ih realizovati… A ne da se iz dana u dan menjaju odluke shodno onome što kaže javno mnjenje, što je vređalo ne samo porodice žrtava nego i sve građane. Ja sam pozivan na dva, tri sastanka u Vladi, gde se uvek razgovaralo o programima za novu školsku godinu i na tim sastancima je bilo veoma malo ljudi koji bi mogli da daju kvalitetan doprinos, upravo iz političkih razloga, jer su stručnjaci ekskomunicirani iz života upravljanja zemljom. Sve što sam iznosio tada prihvatano je kao dobra ideja, ali se kasnije nije pojavilo apsolutno nigde.

Ukratko, sve je bilo učinjeno amaterski i politizovano, a postajalo je sve gore i gore. Nije bilo reči o empatiji, o procesuiranju užasa koji se dogodio kako bi se stvorili uslovi za prevenciju budućih.

Kada pogledamo unazad, mislite li da je sa ovakvom vlašću to bilo moguće učiniti? I kako bi se mogli naterati na tu vrstu pogleda u ogledalo?

Ova vlast to nije ni pokušala i da, sa njom to nije bilo ni moguće jer je promocija nasilja u njenoj suštini. Kada smo svojevremeno Brankica Stanković i ja dobili policijsku zaštitu, znalo se da su nam pretili ekstremni navijači i nasilnici koji proističu iz tog kriminalnog miljea. Godine su prolazile i nikako da se utvrdi ko nam sve još preti. Onda smo kazali: “OK, ukinite nam ovo, jer je nemoguće da niko nije kažnjen.” Dobili smo samo informaciju bez obrazloženja da nismo više ugroženi, iako se ništa nije promenilo u strukturi društva. Neki od tih ljudi su osuđeni, neki nisu, ali su posle toga svi postali bogatiji i dalje se pevaju iste pesme.

U strukturi društva su nasilje i, kao drugi važan element, relativizacija. Relativizacija devedesetih je već ugrađena u sistem, ali sada je imamo i u odnosu na masovno ubistvo 3. maja, pa se kroz medije sa nacionalnom pokrivenošću ono tretira kao teroristički akt i zavera, što je vrhunac prikrivanja pravih uzroka i zatamnjivanja želje da se otkrije šta se zaista dogodilo.

A ako bismo išli duboko u uzroke, dokle bismo sve stigli?

Kada govorimo o ukorenjenosti nasilja, sistem koji je uspostavio Milošević devedesetih postavio je toliko jake temelje da oni vladaju i danas. Ti temelji su vezani za centre moći, koji su opet vezani za tajne službe. Mi imamo niz paravojnih formacija, koje je formirao DB za vreme ratova, i zastrašujuće je šta je rađeno već prve godine rata na prostorima bivše Jugoslavije. Počinioci tih zločina ovde se slave kao heroji, iako su neki od njih odslužili svoje kazne, a percepcija političkih elita je da su te kazne bile nepravedne.

Mi danas živimo situaciju koja nije raščišćena posle 5. oktobra, nije došlo do konstruktivnog, zdravog raskida sa prošlošću, kroz obrazovne, pravne i druge procese. Zato se na scenu vratio ne samo senzibilitet devedesetih već su se devedesete vratile i institucionalno.

Suvišno je podsetiti da je Vučić bio ministar informisanja kada se dogodilo ubistvo Slavka Ćuruvije i kada je donet Zakon o informisanju, kada je opravdavao sve što je činjeno a što je supstanca nasilja i zla koju živimo.

Kada je Milošević izručen Haškom tribunalu, shvatili smo kako je on postao njihov problem, a nije, bio je to naš problem. I vrlo brzo se pojavio bumerang: prenosili smo suđenje u Hagu, nadajući se suočavanju sa prošlošću, a to je postalo platforma za očuvanje tih ideja. Tužilaštvo i država su loše odradili posao, suđenje nije kontekstualizovano, i tako je svaka sledeća politička generacija odustajala od suočavanja sa društvom nasilja. A društvo nasilja je ostalo kao centralo mesto Srbije u proteklih 30, 40 godina.

Najbolji primer za njegovo očuvanje jeste i suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije. Imali smo petnaestak godina neaktivnosti u istrazi, onda osnivanje Komisije za istraživanje ubistva novinara, koja je podstakla procese u istrazi, doveli smo do podizanja optužnice, donesene su i dve presude od po 100 godina zatvora, a onda je usledilo njihovo potpuno poništavanje. I DB je pobedio, kao, uostalom, i u svim procesima koji su se dogodili i onima koji se nisu dogodili. Postoji niz političkih ubistava koji nisu dirnuti, iako je mnogo dokaza, što je stvorilo osnov za buduće nasilje i nekažnjivost koja ga stimuliše.

Da li biste danas, sa ovim iskustvom, prihvatili da budete predsednik Komisije za istraživanje ubistva novinara?

Da, ja sam to tražio. Moj motiv je uvek isti – nešto mora da se učini. Do 2011, svake godine bismo se okupljali na dan kad je ubijen Ćuruvija, nas tridesetak, pa bismo slali proglas vlastima. Smatrao sam da moramo da se umešamo. Predložio sam to 2009. Borisu Tadiću, sa idejom da mi, novinari, možemo da pomognemo stvaranjem konteksta, aktiviranjem onih koji možda nešto znaju. Ali to nije zaživelo. Isto sam predložio i Vučiću i on je to prihvatio.

Da se nije osnovala ta komisija, nikada toliko dokaza ne bi bilo otkriveno, optužnica ne bi bila podignuta, ne bi se dobile prvostepene presude… Na kraju je razotkriven sistem, a pravosudni duh u kojem se sve odvija ilustruje i činjenica da je jedna članica tog veća posle toga tužila KRIK i tražila zabranu rada novinara. Ali na presudu koja je oslobodila optužene gledam kao na fazu u procesu, a ne kao na kraj. Ne smemo da odustanemo od toga, kao što ne smemo da mislimo da će neko umesto nas da obavi taj posao. Sutra kada, daj bože, studenti pobede na izborima, pitanje je ko će biti spreman da se uhvati u koštac sa ovom pričom i da je izgura do kraja. Mi kao savremenici moramo da razrešimo politički kontekst, da iznesemo u javnost svu dokumentaciju koji smo prikupili tokom devet godina suđenja. U suprotnom, cela priča će ostati na tome da će optuženi, sada oslobođeni, dobiti proces protiv Fondacije Slavka Ćuruvije, odnosno njegove dece. To se ne sme dozvoliti.

Postoji stav da bilo kakva saradnja sa ovakvom državom, odnosno vlašću, na izvestan način kompromituje.

Kada sam tražio da se osnuje Komisija za istraživanje ubistva novinara, moj uslov je bio da nemam nikakvih privilegija i nadoknada. Svoja putovanja sam finansirao sam, između ostalog i ono u Hag, gde smo nosili dokaze za ubistvo Dade Vujasinović. Isto je i za nestale (mesto Specijalnog izaslanika predsednika za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom). Sedeli smo (Milorad) Pupovac, (Drago) Hedl, gradonačelnik Osijeka Ivica Vrkić i ja, očajni, razgovarali o tome kako ništa ne funkcioniše. Dogovorili smo se da predložimo, Ivica Vrkić i ja, predsednici Kolindi Grabar Kitarović i Vučiću da pomognemo rad na pronalaženju nestalih, ali takođe bez privilegija i kabineta. Da budemo most između porodica nestalih i institucija. Trebalo mi je tri godine da organizujem sastanak sa udruženjima nestalih iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova, da ih Vučić primi. Jedino još Srbija nema zakon o nestalima.

Mislim da bi mi bilo lepše i lakše da sam ostao sa strane. Razbolim se od tih sahrana, od tolike tuge, od čitanja šta se dogodilo u Glini… Ali nemam dilemu da li je to trebalo da učinim, imam svoja merila i vrednosti, kao i u slučaju masovnih ubistava 3. i 4. maja. Možete birati da se distancirate i pobegnete od tog užasa, a možete da budete uključeni, da pokušate makar malo da olakšate porodicama.

A šta je sve (bilo) potrebno porodicama žrtava i ranjenima?

Za početak, nije postojao nikakav punkt koji bi pomogao porodicama, bilo da je reč o ekonomskim problemima, zdravstvenim, psihološkim… Sećam se da smo u jednom trenutku, kada smo shvatili da su žrtve Dubone i Malog Orašja potpuno zapostavljene, Saša (Mirković) i ja odlučili da odemo tamo, na svoju ruku, i pozvao sam kabinet premijerke, kako bih pitao za telefone porodica, a oni su mi rekli “mi to nemamo”.

Uspeli smo da dođemo do kontakta, odemo tamo, sa inicijalnom idejom da se roditelji ubijene dece iz “Ribnikara” i iz Dubone i Malog Orašja sretnu, da u tome, kroz zajedničko žalovanje, nađu snagu za iskorak. To se i dogodilo, što je bio jako potresan, katarzičan momenat.

Njih, u Duboni i Malom Orašju, niko nije posetio mesecima, niko ih nije pitao kako se osećaju, već su dva psihologa postavljena u školu u Duboni pa je moralo da se ode tamo ako je neko hteo da razgovara. Naravno da niko nije otišao. Mi smo tek kada smo otišli do njih (oktobar 2023) shvatili da postoji 12 ranjenih. Tačnije, naravno da smo znali da ima ranjenih, ali nismo imali predstavu o kakvom se paklu radi, koliko je tim ljudima potrebna pomoć.

Ali to je uopšte slika odnosa prema žrtvama ovde, prema žrtvama iz ratova devedesetih, veteranima… Nepravda je ugrađena u sistem, i to prema najugroženijima. Tako je i sada – majka ubijenog u padu nadstrešnice morala je pre nekoliko dana da napusti zemlju.

Kada pričamo o empatiji i solidarnosti, o osećaju za drugog i potrazi za pravdom, šta su studenti doneli i promenili? I kako to sačuvati?

Empatija se kod njih pojavila kao osnovna ideja, ne kao produkt političkog procesa. Čitav studentski bojkot zasnovan je na empatiji, prvo prema žrtvama, a iniciran je kao reakcija na napadnute studente FDU. Upravo činjenica da su vrednosti – solidarnost i saosećanje – bile u prvom planu podstakla je toliku podršku i poverenje građana Srbije.

A kod studenata sam prepoznao sve ono što sam o deci i mladima ubijenim u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni slušao od njihovih roditelja, učitelja, prijatelja, i čemu sam se slušajući divio i nastojao da to objavim. Ta deca su živela vrednosti koje smo mi zapostavili, koje su vlast i društveni model potpuno potisnuli – te vrednosti žive i studenti.

Mislim da je istrajnost studenata i širenje njihovih zahteva upravo sazrevanje vrednosti. To je veoma bitno jer se ono ne dešava uvek na ovakav način, očišćeno od političkih i korporativnih uticaja. To prepoznaju i ljudi u Evropi, ne samo naši, već i građani evropskih država i zato je toliko suza i kod njih, jer nisu to samo suze zbog onoga što se trenutno događa, već i zbog propuštenog i neučinjenog.

Mi sada, kroz studentsko delovanje, doživljavamo katarzu, svako na različitom nivou, bilo da je reč o ratovima devedesetih ili sadašnjoj tragediji. Na delu je suočavanje koje ranije nismo doživeli na ovako masovnom nivou, a koje bi proizvelo lavinu saosećanja. Zato su važni susreti u Novom Pazaru ili Hrvatskoj, kada su naši studenti trčali.

Prošlo je mnogo godina izgradnje stereotipa, a da nismo ni primetili da su oni izgrađeni, jer u našoj porodici ili našoj školi to nije bio slučaj. Ali stvoren je kontekst koji stvara opasne stereotipe o različitostima, bilo da su nacionalno ili seksualno različiti, i kod dece koja imaju tolerantne roditelje. Isključivosti zasnovane na tim stereotipima stravična su podloga za nasilje. Zato zaista verujem da je ovo što rade studenti put koji bi mogao da bude put ozdravljenja naših društava.

Kako bi se, kada dođe to vreme, zaista odužili žrtvama? Je li to moguće?

Ne bez potpune promene društvenog modela. Bez razumevanja zla koje je činjeno u našoj neposrednoj istoriji u poslednje tri, četiri decenije, to bi bilo parcijalno i licemerno. Zakasnilo se i za ono što se dogodilo pre šest meseci, sve sada je nadoknada. Ako ne dođemo do ozbiljnog suočavanja sa prošlošću, sa snažnim programom stvaranja nenasilnog društva, promene će imati kratak rok trajanja.

A u toj promeni roditelji ubijene dece mogli bi da budu ambasadori procesa normalizacije ovog društva. Oni su spremni na tu ulogu i bilo bi dobro da ih i studenti uključe u svoje debate, da razumeju šta se dogodilo i koji su putevi suočavanja.

Saučesnici u ubistvima

“Nekoliko dana sam morao da ubeđujem kolege iz tabloida ‘Republika’ i ‘Srpski telegraf’ da skinu seriju fotografija sa otvorenim kovčezima brata i sestre ubijenih u Duboni. To prevazilazi kršenje etičkog kodeksa, radi se o osnovnoj definiciji ljudskosti. Takvo ponašanje medija čini ih saučesnicima ubistva. A oni su kod nas u poslednjih 20, 30 godina doživeli neku vrstu bezumnosti do krajnjih granica i to bez ikakve kazne. Vodeći ljudi u medijima to uračunavaju u biznis model. Nekada se razmišljalo da budeš najistinitiji, da štitiš zajednicu i javni interes, a sada je smer obrnut. Mi imamo medije koji su uporno vrebali porodice na sahranama. Dešava nam se pink kultura devedesetih, koja je širi pojam od medijske kulture, a vodeći političari žive rijaliti šou, što smo videli u nedavnoj poseti predsednika Sjedinjenim Državama.”

Autorka: Jelena Jorgačević

Intervju prenet iz štampanog izdanja nedeljnika Vreme.

Izvor: Bezbedni novinari