Po Kodeksu i po savesti: U izveštavanju o masovnim ubistvima mnogi mediji „pali na ispitu“

Senzacionalistički naslovi, detalji masovnog ubistva, puna imena i prezimena osumnjičenih i oštećenih. Sve to smo u protekle dve godine mogli da vidimo u tabloidima, a tokom izveštavanja o dva masovna ubistva, piše N1.

Uznemiravanje i zastrašivanje javnosti, kršenja prava na privatnost, kršenje prava na pretpostavku nevinosti, ne uzimanje u obzir emocija žrtava i porodica najčešća su kršenja novinarskih pravila, ukazuje Tamara Skrozza.

„Prvih nekoliko dana izveštavanje je bilo u granicama prihvatljivog, kažem, u granicama, bilo je skretanje nekih, ali kako je vreme odmicalo, tako je krenuo divljanje medija i kršenje profesionalnih standarda par ekselans. Najgora situacija je upravo sa suđenjima i sa onim pominjanjem i izveštavanjem o onome što je zatvoreno za javnost. Znači, ako je suđenje zatvoreno za javnost, postoji razlog zašto je zatvoreno za javnost i to ne bi trebalo do javnosti da stigne. Tako da mislim da je suđenje vrhunac neetičnosti medija kada su u pitanju ove dve tragedije“, smatra Skrozza.

„Ne smeju se iznositi informacije, imena i fotografije žrtava, kao i ostali drugi podaci na osnovu kojih se može prepoznati o kome se radi, a ono što je isto jako bitno da navedemo jeste da i ukoliko bi nadležni organi u kojem slučaju izneli neku informaciju kojim bi se prekršila privatnost, mediji ne smeju to da objave. I to je nešto što mediji često zaboravljaju i često se pozivaju na to – pa to su objavili neke institucije. To znači ne sme, iako bi nadležna institucija to objavila, to ne sme da prenese“, kaže Marija Babović iz NUNS-a.

Sve to piše u kodeksu na koji Babović podseća a kojeg bi mediji trebalo da se pridržavaju.

„Mora se voditi računa o dostojanstvu i o posledicama. Kako to može uticati na samu porodicu, ali i šire, kako će to da utiče i na drugu decu, pa i nas sve nas u krajnjem slučaju. Ceo taj događaj je pogodio sve nas. Nažalost, zbog težine samog događaja, tako ne sme da se izveštava sa suđenja. Međutim, ono što smo već rekli znači moraju se poštovati striktno odredbe kodeksa“, naglašava Babović.

Ako i ne znaju svako slovo ovog dokumenta ili zakona, postoji jednostavan recept, a to je ljudski osećaj šta treba a šta ne treba raditi.

„Ali mora da se vodi računa o osećajima, o interesima ljudi o kojima se izveštava. Ukoliko bi novinari vodili računa o tome, bila bi automatski ispoštovane sve zakonske odredbe i svi profesionalni standardi, sve tačke Kodeksa novinara Srbije. I to stalno ponavljam novinarima. Nije nužno da znate neka pravila formalno, nego da razmišljate o posledicama svog delovanja. I da se zaustavite kada shvatite da će vaše delovanje nekome naneti ozbiljnu štetu. To je jedini lek za naše medije kada je u pitanju medijska etika“, kaže Tamara Skrozza.

Posledice kršenja su mnogobrojne. Od uznemiravanja građana, povređivanja porodica žrtava do inspirisanja nekih novih ubica.