Drugo lice nostalgije – kritika filma ‘’Prošle noći u Sohou’’

Prva polovina novog filma veoma talentovanog Edgara Rajta (1974), Prošle noći u Sohou, protiče u jednom nezaboravnom upijanju mode, kulture, muzičkih hitova i uopšte duha vremena 60-ih godina prošlog veka, koji glavna junakinja Eloiz Tarner (novozelandska glumica Tomasin Makenzi), koja dolazi u London da studira modni dizajn, na pitko romantičan i čežnjiv način involvira u sebe i praktično svoj duh formira kao da i sama živi to vreme.

Tu su ritmični hitovi koji se obeležili to vreme poput zarazne ’’Downtown’’ Petule Klark (međunarodni hit iz 1964, koji je bio na prvom mestu Billboard Hot 100 i drugom mestu na UK Singles Chart) ili ’’Ti si moj svet’’, opijajuće balade kojom se proslavila Sila Blek, i mnoge druge pesme. Sve to, uz magičnu fotografiju južnokorejskog snimatelja Čung Čung-huna (saradnik sjajnog reditelja Parka Čan Vuka), koji dolazi iz kinematografije gde se likovnost uzdiže visoko na umetničkom pijedestalu, i koja je, u segmentu fotografije, kraljica neonskog štimunga. Da bi svoje novo ostvarenje duboko ukorenio u epohu, Rajt hrabro i majstorski angažuje britanske glumice koje su tih godina i same bile zvezde, Ritu Tašingem (sjajna u filmovima Ričarda Lestera, pre svega kanskom pobedniku Šarm i kako ga steći, kao i filmovima Ukus meda, The Leather Boys, The Trap, The Smashing Time, Doktor Živago, ovde u ulozi Eloizine bake), Dajanu Rig (igrala u Bondu i zvezda TV serije Osvetnici) i Margaret Nolan (igrala u Goldfingeru, Noći posle teškog dana, takođe kod Lestera, i komičnoj franšizi Carry On…), koja igra konobaricu. Takođe tu je i Terens Stamp, u liku misterioznog i zastrašujućeg Lindzija, koji je takođe bio prijatna i sveža pojava tih godina, nova muška zvezda na britanskom glumačkom nebu, sa nekolikim izvanrednim i popularnim ulogama (Kolekcionar Vilijama Vajlera, Modesti Blejz Džozefa Lozija, Poor Cow Kena Louča, Daleko od razuzdane gomile Džona Šlezingera, Teorema Pjera Paola Pazolinija).

Eloiza, koja se teško uklapa u društvo ostalih učenika na Londonskom koledžu za modu, ipak pronalazi bar jednog prijatelja, crnca Džona (Majkl Ejdžao). U stanu koji uzima kod starije vlasnice Aleksandre Kolins (Dajana Rig), pod utiskom koji nosi jer je upila i usvojila šezdesete, kao period u kome bi jedino volela da živi i bila svoja na svome, Eloiza počinje da sanja jedne noći o tom vremenu u Londonu. Ali, to ne ostaje samo na jednoj noći. Skoro svake noći bukvalno svedoči pokušajima svoje snevane junakinje Sandi (Anja Tejlor-Džoj), koja nastoji da krene sa karijerom pevačice u klubu i postane neko. Ona uskoro započinje vezu sa menadžerom Džekom (Mat Smit), koji je u početku vrlo šarmantan i romantičan. Sve što pokupi u snovima, Eloiza prenosi u svoje modne kreacije, a pod uticajem svoje heroine iz sna, ona i sama menja svoj izgled. Međutim, sve se menja u trenutku kada Sandi bude izložena maltretiranju i seksualnom nasilju od strane njenog menadžera, koji otkriva svoju prirodu nasilnika i makroa, kao i brojnih muškaraca sa kojima je prisiljena da bude. Svaki Sandin korak prati njena dobra vila iz druge epohe, Eloiz, i u nekim trenucima utiče na to da spase pevačicu da joj se ne učini zlo…

O vezi Sandi i gazdarice Aleksandre Kolins, najbolje je da sami svedočite, ali, generalno, ovo je film koji je sa strašću režiran, vizuelno raskošan i fantastično dizajniran. U pitanju je visokostilizovan i majstorski napravljen miks romantično-nostalgične priče sa horor motivima (autor je svoju karijeru počeo u znaku niskobudžetnih i zombi horora sa komičnim elementima). Rajt vrlo uspešno pronalazi formulu za igru sa vremenom, temporalne skokove i vraćanje u sadašnje vreme, snoviđajne i realne sekvence. O užicima za filmofile koji poznaju taj period engleske kulture i javne scene, kao i muzičke istorije, da i ne govorimo.

Kada su mane u pitanju, ima ih u nekim repetitivnim scenama gde Rajt želi da pojača užasavajući doživljaj njegove junakinje iz prošlosti, Sandi, žrtve seksualnih predatora, pa se malo zvučno ali i vizuelno preteruje, no to su praktično i jedine zamerke. Inače, Dajana Rig i Margret Nolan su se u ovom ostvarenju poslednji put pojavile pred kamerama, jer su preminule tokom 2020. godine.

Prošle noći u Sohou premijerno je prikazan ove godine na festivalu u Veneciji i teško da će povratiti uloženo u produkciju, ali, na radost zahtevnijih ljubitelja filma, Edgar Rajt je pridodao svojoj filmografiji još jedan istinski biser.