Tri decenije po okončanju rata, mine u Bosni i Hercegovini još prete

Bila je sreda, 23. avgust 2000. godine.

Malo drugačija sreda, jer se tog dana život Jovice Gorete iz Pala, gradića udaljenog 13 kilometara od Sarajeva, promenio iz korena.

Te srede je poslednji put pošao na posao koji je obavljao od 1996. godine.

Znao je da su zaduženja deminera opasna, a oprema koju koristi daleko od najbolje.

„Ko veruje u Boga, pomoli se”, priseća se Jovica.

Pred kraj smene, vozač saniteta je na ražnju pripremao piliće.

Miris pečene piletine širio se unaokolo, a pošto nije doručkovao tog jutra, jedva je čekao da se prihvati tanjira.

I danas mu voda krene na usta kad se seti jela koje nije okusio.

Sunce je već bilo u zenitu kada je čuo snažnu ekspoloziju.

Pomislio je da je neko od kolega nagazio na minu i u trenutku pogledao oko sebe.

„Onda mi je noga samo propala i pao sam.”

Nagazio je na protivpešadijsku minu sa 75 grama ekspoloziva usmerenog dejstva.

I dalje mu je čudno što od siline ekspolozije nije „odleteo".

„Verovatno sam stao prstima, a ne petom.

„Mada, i tada sam bio težak”, kaže uz osmeh.

• Sećanja ratnog deminera: 20 godina kasnije
• Dan koji mi je promenio život: Priča ratnog deminera
• Kad se pčele i dronovi udruže u traženju mina u Bosni i Hrvatskoj

Tri decenije od kraja rata u Bosni i Hercegovini, minirane teritorije širom zemlje svakodnevna su opasnost za 93.000 ljudi koji žive u njihovoj blizini.

„Ova područja predstavljaju direktnu opasnost za živote ljudi i otežavaju ekonomski razvoj, posebno u ruralnim i planinskim delovima zemlje”, kažu u Ministarstvu civilnih poslova BiH.

Od završetka rata, 624 ljudi je izgubilo život u 1.781 minskoj nesreći.

Mina na koju je Goreta nagazio može da otkine nogu do kuka.

Njemu su zaštitne čizme spasile nogu, ali su sve koščice u stopalu bile polomljene.

„Ja to, naravno, nisam odmah znao. Došli su medicinari, dali mi morfijum, nije bilo neke velike boli”, priča za BBC.

Ipak, lekari su morali da amputiraju stopalo.

Bio je pod stresom, ali je sve prebacivao na šalu.

„Svi su se oko stola smejali, mada je meni bila muka od svega toga.”

Proveo je mesec dana u bolnici i razmišljao o budućnosti.

Bio je tek osam meseci u braku i strahovao da li će ga „sačuvati".

„Trebalo je raditi na potomstvu, bilo je hiljadu misli”, priča danas.

'Tri minuta peške do prve mine'

Bahrudin Gušo, povratnik u selo Pijavice, nekoliko kilometara od Višegrada, decenijama živi 70 metara od minskog polja.

„Tri minuta peške do prve mine”, kaže Gušo za BBC.

Već trideset godina je stalno na oprezu.

„Nikakav, eto takav je život pored minskog polja.”

Nadao se da će područje biti deminirano, ali je umesto toga morao da uči unuke gde su mine.

„Mali unuk kaže – ovde žive mine.”

Više puta ga je noću budila eksplozija ili je po danu čuo aktivaciju mine dok sedi za šadrvanom u dvorištu porodične kuće.

„Dešava se da divlje svinje ili životinje aktiviraju minu.”

Zašto je proces deminiranja u BiH spor

Krajem 1990-ih, 8,2 odsto teritorije Bosne i Hercegovine, ili 4.200 kvadratnih kilometara, bilo je pod minama.

Od tada je deminirano 80 odsto te površine.

„Na početku 2025. godine, minski sumnjiva površina u BiH iznosi 822,87 km², što je oko 1,6 odsto ukupne površine zemlje”, kažu iz Ministarstva civilnih poslova BiH za BBC.

Kada je pre 28 godina britanska princeza Dajana u poslednjoj humanitarnoj misiji posetila Bosnu i žrtve mina, verovalo se da će zemlja biti očišćena od eksplozivnih naprava do 2009.

Plan je bio ambiciozan, ali cilj nije ispunjen, „prvenstveno zbog potcenjivanja obima problema, nedostatka dugoročnog planiranja i nestabilnog finansiranja”, ocenjuje Ministarstvo.

U prvim posleratnim godinama, deminiranje je uglavnom zavisilo od strane pomoći.

„Minske mape nisu bile u potpunosti tačne, što je otežalo planiranje i izvođenje operacija razminiranja", kaže Enis Horozović, direktor Centra za uklanjanje mina u Bosni i Hercegovini (BHMAC).

Procene su bile „loše", smatra on.

„Stranci su verovatno očekivali od nas da daleko brže to uradimo, a bilo je mnogo slabosti, počev od BHMAC-a, pa nadalje”, iskren je Horozović.

Od 2009. godine, postavljeno je nekoliko novih ciljeva za BiH bez mina, ali nijedan još nije ispunjen.

„Složenost terena i opsežnost preostalih minski sumnjivih područja usporavaju proces, a u pojedinim slučajevima problem predstavlja i nedostatak preciznih podataka o lokacijama minskih polja”, upozoravaju iz Ministarstva.

Najmanje 150 kvadratnih kilometara će biti proglašeno slobodnim od mina izviđanjem, prikupljanjem informacija od meštana, bez upotrebe mašina, pasa i detektora, kaže Horozović.

Za deminiranje ostalih površina biće potrebno oko 300 miliona evra.

„Da bi se 75 kilometara kvadratnih deminiralo godišnje, što je naš plan, treba negde oko 30 miliona evra.

„Ako bude bilo novca, realan plan je 2035. godina”, prognozira.

Proces deminiranja dodatno je usporila pandemija kovida-19.

Poslednjih godina, donatori se povlače iz Bosne i preusmeravaju u Ukrajinu.

• Pas Patron pomaže ukrajinskim vojnicima da pronađu mine
• Magava - pacov deminer osvojio prestižnu nagradu
• Kako je Ukrajina postala najveće minsko polje na svetu

Zašto ljudi stradaju i u miru

Najviše je nesreća u jesen i proleće, „kada su u toku poljoprivredni radovi i prikupljanje ogrevnog drveta”, pokazala je analiza podataka o žrtvama mina u BiH koju je sproveo BHMAC.

Opasnost donosi i pomeranje mina usled poplava i klizišta, kao i nesavesno uklanjanje znakova upozorenja.

„Drugi najveći uzrok je sakupljanje sekundarnih sirovina ekonomske vrednosti”, pokazuje analiza.

Tri četvrtine žrtava minskih nesreća su muškarci, a poslednja fatalna zabeležena je 2023.

„Čovek je pored znaka 'Pazi mine' prošao i ušao u minsko polje. Da li je tražio sekundarne sirovine, da li je hteo da obezbedi sebi ogrev, ne znamo”, priča Horozović.

Neretko i demineri budu povređeni ili stradaju - u čak 134 minske nesreće, kaže Horozović.

„U tim nesrećama 53 deminera je nažalost smrtno stradalo”, podseća.

Glavni uzrok je „brzina deminiranja”, smatra Goreta.

U Bosni su aktivne 22 deminerske organizacije - deset ih je komercijalnih i njihov rad zavisi od projekata.

Sedam je nevladinih organizacija i pet vladinih deminerskih timova u civilnim zaštitama.

Komercijalnim firmama koje usluge naplaćuju po kvadratnom metru je cilj da demineri dnevno očiste što veće površine i njihovi vlasnici se često ne pridržavaju pravila, upozorava Goreta.

„Radili smo s nedozvoljenim alatima, kosama koje nisu mogle zadovoljiti brzinu, mačetama.

„Kako smo brzo radili, malo je deminara stradalo”, uveren je Goreta.

Kako žive žrtve mina?

Mnoge žrtve mina su povučene, ne druže se i ne bave fizičkim aktivnostima.

Goreta nije jedan od njih.

Nagovorio je sedam ljudi amputiranih udova da se sa njim popnu na Svetu goru u Grčkoj.

Predstavnik je BiH u slalomu i veleslalomu na Paraolimpijskim igrama.

„Putujem na takmičenja u Austriju, Nemačku, Češku - od 2017. živim novi život.

„Samo se ne treba predavati, treba ići dalje.”

To nije uvek lako.

„Minski incident je velika trauma za pojedinca, za porodice”, kaže Željko Volaš.

On je 1993, u jeku rata, bio na radnom zadatku.

Trebalo je da deminira put za prolaz hrvatskih civila između Bugojna i Kupresa.

„U 22. godini sam ostao bez leve noge”, govori Volaš za BBC.

Svako prisećanje je ponovna traumatizacija koja donosi pitanja poput: „Zašto je to moralo tako biti”, kaže.

Žrtve minskih nesreća „žive jako teško" i nemaju isti status u dva entiteta koja čine posleratnu Bosnu i Hercegovinu, ocenjuje Volaš.

U Republici Srpskoj imaju pravo na novčanu naknadu za nabavku ortopedskih pomagala.

U Federaciji BiH, drugom entitetu podeljenom na 10 kantona, žrtve su ponekad ograničene izborom.

„Ključni izazov su nabavka kvalitetnih ortopedskih pomagala, proteza, zapošljavanje, samozapošljavanje, medicinska briga i rehabilitacija.

„Uz dobre preduslove, žrtve mina koje su sada u teškom položaju, mogu biti korisni članovi društva”, smatra.

Goreta nema pravo na naknadu od države jer je trebalo da dobije odštetu od 150.000 evra.

Ali firma za koju je radio se ubrzo povukla iz Bosne.

Ipak, srećan je što se brige iz bolničke postelje nisu obistinile.

„Sačuvao sam brak i dobio dvoje dece”, govori kroz suze i širok osmeh.

• „Bilo nas je pet u vozilu - samo sam ja preživeo": Tuzlanska kolona, 30 godina kasnije
• „Ne pucaj, ne pucaj": Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
• Sastavci i Međurečje: Gde ni meštani ne znaju da li pripadaju Srbiji ili Bosni

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu.

Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]