Opsednuti lovac na insekte: Neočekivano poreklo letnjeg računanja vremena

Indija Berk

dopisnica za specijalne izveštaje

Rani zagovornik letnjeg računanja vremena insistirao je da se sat pomeri unazad kako bi imao više vremena da lovi insekte.

Zbirke i crteži koje je ostavio sada uživaju međunarodnu slavu.

Ranih 1880-tih, adolescent Džordž Hadson već je bio zaljubljen u insekte.

Sa 13 godina, ovaj amater prirodnjak u povoju napisao je prvi rukopis - zasnovan na insektima koje je sakupio i nacrtao do minucioznih detalja.

U vreme smrti 1946. godine, napisao je i ilustrovao sedam knjiga i sakupio jednu od najvećih kolekcija uzoraka insekata na Novom Zelandu.

Ali ova plodonosna posvećenost beskičmenjacima - naročito moljcima i leptirovima - nije prošla bez prepreka.

Jer kad se ovaj tinejdžer zaljubljenik u bube pridružio radnoj snazi kao poštanski službenik, naišao je na problem: bilo je više insekata na slobodi nego što je on imao raspoloživih sati sa dnevnim svetlom da bi ih lovio.

Nespreman da pristane na gušenje vlastitih instinkata za proučavanje insekata, međutim, Hadson je predložio rešenje: vratite sat dva sata unazad tokom letnjih meseci - što je bio koncept koji je najavio savremeni sistem letnjeg računanja vremena.

Takva promena, tvrdio je on pred Velingtonskim filozofskim društvom 1895. i 1989, godine, iskoristila bi ranojutarnje dnevno svetlo „za rad" i otvorilo „dugi period odmora po dnevnom svetlu" uveče „za kriket, baštovanstvo, vožnju bicikla ili bilo koju drugu zabavu pod vedrim nebom po vlastitom nahođenju".

Pored uštede korišćenja veštačkog svetla, promena bi posebno donela korist „brojnim ljudima koji su primorani da rade unutra po čitav dan i koji, prema postojećoj organizaciji, dobijaju minimum svežeg vazduha i sunčevog svetla", predlagao je on.

Isprva je njegov predlog naišao na podsmeh i, iako je uzeo maha i stekao podršku u narednim godinama, nije se mnogo pomerio sa te tačke u ono vreme.

Ali on takođe nije bio jedina osoba svoga doba koja je iznela takvu tvrdnju.

U Velikoj Britaniji, graditelj Vilijam Vilet primetio je da su tokom njegovog ranojutarnjeg odlaska na posao konjem, žaluzine ostajale zatvorene u radničkim kolibama.

Pomeranjem letnjih sati unazad, on je, poput Hadsona, rezonovao da bi ljudi mogli da započnu dan ranije i imaju više vremena za razonodu i opuštanje posle posla.

• Zašto pomeramo sat i od kada se to radi
• Zemlje koje ne pomeraju kazaljke i zašto to ne rade
• Dremka pčela, proždrljiva muva i 'vanzemaljac': Najbolje fotografije insekata

Viletov prvobitni predlog glasio je da se časovnici pomere unazad za 20 minuta svake nedelje u aprilu, a vrate nazad tokom četiri nedelje za po 20 minuta u septembru, objašnjava Emili Akermans, kustoskinja za vreme u Kraljevskoj opservatoriji u Griniču.

Oko jedne promene od sat vremena na kraju su se složili njegove pristalice i ona je prvi put predstavljena u parlamentu 1908. godine - a tek je 1916. godine ratnodopska potreba da se sačuva gorivo dovela do toga da se ova mera zvanično usvoji u Nemačkoj, a potom, nekoliko nedelja kasnije, i u Velikoj Britaniji.

Brojne druge zemlje uskoro su sledile njihov primer, među njima i SAD 1918. godine.

I dok Vilet nije doživeo da vidi usvajanje njegovog projekta, preminuvši od gripa pre kraja rata, Hadson je dočekao da Novi Zeland unese jednočasovno pomeranje sata u zakon 1927. godine.

U međuvremenu, Hadson takođe nije gubio vreme.

Organizujući vlastite radne smene tako da može da iskoristi sate dnevnog svetla da hvata i slika bube, sledio je svoju strast za entomologijom retkim intenzitetom.

Tokom skoro sedam decenija, proizveo je više od 3.100 slika, zajedno sa brojnim knjigama i opširnim dnevnicima o terenskim studijama.

Učinivši to, doprineo je dobu u kom su „prirodnjaci postavili naučne osnove za naše znanje o jedinstvenoj prirodi", piše Džulija Kasper, glavna kustoskinja za beskičmenjake u Novozelandskom muzeju e Papa Tongareva u Velingtonu, na Novom Zelandu.

Hadsonov sistem za beleženje informacija o uzorcima koje je sakupio u registre, svaki sa pojedinačnim kodom, omogućilo mu je da zabeleži mnogo više detalja nego što bi dopustio standardni sistem označavanja, naglašava Kasper.

A sakupljanjem gusenica i odgajivši ih do stadijuma odraslog leptira, uspeo je da ih mnogo više sačuva za crtanje nego da je odmah hvatao odrasle primerke.

U krilate insekte nazvane po njemu spadaju Mnesarchaea hudsoni, mali smeđi moljac, i Pseudocoremia suavis, šumski moljac.

Štaviše, on je nacrtao bivšeg endemskog primitivnog moljca mnogo pre nego što ga je opisao njegov unuk, autor knjige Izvanredno nasleđe: Rad i umetnost novozelandskog prirodnjaka Dž. V. Hadsona, ističe Dejvid Lis, kustos insekata u Prirodnjačkom muzeju u Londonu.

Jedan posebno zanimljiv moljac, kasniji Hadsonov rad i ilustrovan u Gibovoj biografiji, jeste Kiwaia jeanae, „moljac maltene bez krila sa oba pola koji skače među stenjem i belim radama na vetrovitom Kaitorete Spitu, u Kenterberiju, regionu Južnog Novozelandskog Ostrva", kaže Lis.

Nekoliko hiljada drugih osušenih i presovanih insekata koje je Hadson sakupio sada popunjavaju devet ormara u muzeju u Te Papi.

Ne samo da je ta kolekcija izuzetno vredna za istraživačke svrhe, piše Kasper, ona je i zapis o ranim insektima Novog Zelanda.

Međutim, ne postoje danas svi insekti koje je dokumentovao Hadson.

Džinovski i enigmatski mikromoljac u njegovom radu iz 1928. godine Titanomis sisyrota mogao bi danas biti izumrla vrsta, kaže Lis.

Na ovaj način, nevezano za promenu stava prema letnjem računanju vremena koje je pomogao, Hadson je ostavio traga i na protok vremena - i podsetio nas da ono ne može da stoji u mestu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Neprijatne komšije: Zvuk milijadu zrikavaca u vašem dvorištu
• Kako su bumbari naučili da rešavaju slagalicu
• Možete li da zamislite svet bez insekata