Kako je problem sa prevozom u specijalne škole uticao na decu sa smetnjama u razvoju?

„Jako je važno da se zna da deca sa smetnjama u razvoju po zakonu imaju pravo da se, ukoliko u mestu prebivališta ne postoji specijalna škola, upućuju u prvu najbližu. Dakle, ne pričamo o specijalnim odeljenjima, nego o specijalnim školama. Našoj deci je to Beograd. Svi oni to imaju u rešenju interresorne komisije. Njima je izuzetno važno da pohađaju tu školu”, rekla je Biljana Nastasijević za Boom 93. 

Prema njenim rečima, ova deca već pet godina koriste prevoz u specijalne škole u Beogradu, u organizaciji Grada Požarevca. Od Biljane smo dobili informaciju da iz Požarevca ide ukupno 12 dece i 9 pratilaca.

Kada je ove godine u postupku javne nabavke podnet zahtev za zaštitu prava, 26. februara, javna nabavka je stopirana, deca su ostala bez prevoza i nisu mogla da idu u školu.

Kako kaže Biljana Nastasijević, u školu su išla samo ona deca čiji su roditelji uspeli da organizuju prevoz u privatnoj režiji, a takvih je bilo jako malo. 

“Ja sam, recimo, vozila svoje dete u par navrata, ali to je suviše naporno. Prvo, mi smo roditelji. Mi treba da budemo fokusirani na vožnju. Ta deca odvlače pažnju, ali se oni i te kako drugačije ponašaju kada ih vozi roditelj i kada ih vozi neko drugi. Tako da je sve to i vrlo rizično i zaista finansijski neizvodljivo”, navela je Nastasijević. 

Kao prelazno rešenje bila je ponuđena mesečna karta. 

“Oni imaju pravo po zakonu na mesečnu kartu ili refundaciju putnih troškova u visini mesečne karte. S tim što je to đačka mesečna karta koja se obračunava po broju nastavnih dana na osnovu potvrde koje deca donesu iz škole – koliko su dana tog meseca išli u školu, i to je nekih 18.000 mesečno. Ovaj put ne nude za pratioce. U tom prelaznom rešenju ne postoji mogućnost da se pratiocima refundira. Tako da bi deca mogla da dobijaju 18.000 mesečno, a, recimo, po detetu bi prevoz koštao 5.000 dinara dnevno, ukoliko bi se roditelji okupili i organizovali neki kombi prevoz. Taj novac apsolutno ne može da stigne”, objašnjava Nastasijević.

Mogućnost da putuju autobusom, kako kaže naša sagovornica, ne postoji. 

“Ta deca zaista nisu u stanju da ustaju u pet ujutru, da putuju autobusom, da menjaju gradski prevoz po Beogradu i da se isto tako vraćaju kući i kasno po podne. Cilj ovih škola u stvari je da im olakša život, a ne da im oteža. Da tako putuje bilo koje zdravorazvojno dete, odrastao čovek, bio bi nervozan i iscrpljen, a kamoli oni”, rekla je Biljana. 

Upitali smo je kako ovakve situacije utiču na decu sa smetnjama u razvoju.

“Oni jako vole školu, bez izuzetka. I njima je to u stvari jedina razonoda. Naša deca ne mogu da izađu na sportski teren sa drugarima i da se igraju, ne mogu da prošetaju sa društvom po gradu, da odu na piće, iako su to već velika deca po 13-14 godina. Oni se ne druže, oni nemaju nikakve aktivnosti, svedeni su na svoju porodicu i škola im je zaista mesto gde su prihvaćeni, voljeni i imaju i određeni vid zanimacije. Oni mnogo vole da idu u školu. Ovo im jako teško pada. Treba objasniti zašto ne idu u školu. Moje dete je plakalo”, navodi naša sagovornica.

Dodaje da im promene jako smetaju. 

“Pošto su to mahom autistična deca, oni imaju svoju rutinu, pa tu bude onda problem - kada se završi raspust i kreću u školu - da se adaptiraju na polazak u školu. I obrnuto, kada počinje raspust - da se naviknu na raspust. Naravno, uvek je mnogo teža adaptacija na početak raspusta nego na početak školske godine”, objašnjava Nastasijević.

Prema njenim rečima, u Požarevcu ili u bilo kojem drugom gradu, u specijalnom odeljenju u redovnoj školi, ne mogu da dobiju ni 10% onoga što dobijaju u specijalizovanim školama u kojima rade defektolozi, i gde je po petoro ili šestoro dece u odeljenju.

“Zaista su upućeni na njih, pripremaju materijal svakog dana, da ne pričamo o nekim drugim aktivnostima. Npr. uče ih kako da se ponašaju u prodavnici, uče ih da kupuju. To ovde ne postoji. Njima je jako važno da pohađaju takve škole”, kaže ona. 

Sve to jako je teško i za roditelje.

“Prvo nas boli jer su to naša deca. Drugo, mnogi od nas su prošli zaista velike probleme, užasnu diskriminaciju, moje dete konkretno, odbacivanje na svakom koraku. Svi se ograđuju od njih, kao da peru ruke. Oni nisu perspektivni. Mi to ne možemo ni finansijski da iznesemo, jer mnoga deca imaju združene dijagnoze. To su posete lekarima, terapije. Tu je jako važna suplementacija, koja je takođe jako skupa, a to niko ne refundira. Logopedski tretmani, defektološki tretmani, psihološki tretmani – to sve jako košta jako. Mnogi od njih ne spavaju dobro. Nisu samostalni u smislu da se sami obuku, da se sami okupaju, koriste toalet, imaju tantrume. Jako je teško sve to. Teško je negovati takvo dete, plus kada okruženje tako reaguje, onda smo zaista prepušteni sami sebi”, istakla je Nastasijević. 

Kako kaže, roditelji bi voleli da rešenje prevoza ne bude samo za ovu školsku godinu, već da ono bude trajno.

“U organizaciji Grada ili Centra za socijalni rad nama je svejedno, bitno je da bude trajno rešenje, jer, nažalost, dece sa smetnjama u razvoju je sve više”, rekla je naša sagovornica.

Ističe da se svake godine pojavi neki problem.

“Meni je dovoljno da brinem o svom detetu. Uopšte nema potrebe da se razumem u javne nabavke i kako to funkcioniše. To nije moje. Ja nisam to po struci. Imam svoj posao i imam svoje dete. Ne znam šta se dešava, ali svake godine postoji problem. Mi ostanemo ili bez pratioca ili bez prevoza. Jedne godine, deca dve nedelje nisam mogla da idu u školu. Nije bilo prevoza. Mi smo zaista u velikom grču svakog avgusta, svakog decembra. Da li će krenuti u školu na vreme? Da li će krenuti u drugo polugodište na vreme?  Ovo je bio 26. februar, to nije čak ni početak drugog polugodišta. Oni su krenuli u školu, nama stiže u utorak poruka da od srede nema škole do daljnjeg”, navela je Biljana Nastasijević.

U ovakvim situacijama kao problematično izdvaja i to što ne postoji nikakvo telo koje je zaduženo za komunikaciju sa roditeljima i koje bi posredovalo između njih i institucije koja raspisuje javnu nabavku. Dala je primer koji se tiče ličnih pratilaca.

"Mi dobijamo informacije preko Udruženja ’Veritas’, koje je zaduženo za lične pratioce, tako što oni obaveste pratioce, a pratioci roditelje. A da ne spominjem da neki od roditelja nisu ni obavešteni i dobiju informaciju u zajedničkoj grupi koju imamo na Viberu. To je jedna od jako važnih stvari. Prosto mora da se pronađe jedna osoba koja će imati kontakte, organizovati komunikaciju sa roditeljima na koji god način. Neko mora da posreduje, neko mora nama direktno da daje informacije jer to se tiče nas, a ne pratilaca. Pratioci komuniciraju sa ’Veritasom’”, rekla je Nastasijević.

Pored samog obezbeđivanja prevoza, važno je i kakav je. Kako tvrdi Biljana Nastasijević, dešavalo se i da deca budu prevožena tehnički neispravnim vozilima.

“Deca su prevožena u školu u Beogradu tehnički neispravnim vozilima koja su prokišnjavala, nisu dihtovala, nisu imala grejanje. Postoje zapisnici, postoje fotografije, Ovo nisu navodi, za sve ovo postoje dokazi. Roditelji su se žalili, slali su mejlove. Tako da je jako važno i kakva vozila imaju ta deca. Ne prevozi se povrće, prevoze se deca. Zamislite da se vozite u vozilu koje prokišnjava i da vas voze vozači bez odgovarajuće kategorije”, kaže naša sagovornica. 

Ističe da društvo treba da prihvati da ova deca postoje.

“I oni su naši građani, i oni su deo našeg društva. Treba da ih gledamo kao na jednake, bez obzira na to koliko su drugačiji. Jesu drugačiji, ali su opet deca. Ono što mi pokušavamo da uradimo je da ih osposobimo za iole funkcionalan život. Oni će odrasti, pa da vidimo da izvučemo iz njih maksimum, a ovde to nije moguće”, zaključuje Nastasijević.