Ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine – za Srbiju početak povratka unazad

Vlast je prešla u opoziciju, opozicija postala vlast. Promenilo se dosta toga. Ipak, jedna stvar je ostala nepromenjena – politička pozadina ovog ubistva nikada nije rasvetljena.
Dvadesetdve godine od ubistva premijera – Srbija se po mnogo čemu vratila najmanje toliko godina unazad.

Gde je Srbija danas možda najbolje pokazuje činjenica da su bivši prpadnici „crvenih beretki“, odnosno Jedinice za specijalne operacije, koja je simbol zločina počinjenih u ovoj zemlji – danas u Pionirskom parku, gde podrzavaju studente protiv blokada i -  ponosno nose crvene beretke. Ta jedinica rasformirana je tokom akcije Sablja koja je počela posle ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića. Za njegovo ubistvo na 40 godina zatvora osuđen je oficir Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti Zvezdan Jovanović. Na istu kaznu za organizovanje ubistva osuđen je i komandant JSO Milorad Ulemek. 
JSO je bila oružana jedinica u sastavu Službe bezbednosti. Ispostavilo se da je formirana da bi njeni pripadnici obavljali prljave poslove u ime države.

Petog oktobra 2000. godine, kada je Slobodan Milošević priznao izborni poraz, odlučili su da stanu na stranu naroda. Zauzvrat su očekivali da im nova vlast oprosti sva krivična dela. Posle oktobarskih promena, odnosno predsedničkih izbora na kojima je pobedio kandidat tadašnjeg DOSa – jedini ko od cele opozicije tada ima formalnu vlast je Vojislav Koštunica. Odlučuje međutim da revanšizma neće biti i na čelu službe bezbednosti ostaje Radomir Marković, a na čelu vojske Nebojša Pavković. Na republičkom nivou formirana je prelazna vlada do raspisivanja novih izbora. Svako ministarstvo imalo je po jednog koministra iz DOSa, SPO i SPSa.

„Glavni problem je bio u tome što ta troglava ministarstva nisu mogla da odlučuju, jer je uvek kočio SPS. To je problem te vlade, a nije postojala Skupština. Nije radila Skupština, tako da nismo mogli ni da donosimo zakone, ni da smenjujemo tužioce i sudije i da biramo druge. To nije bilo moguće i zbog toga je ta vlada teško radila. Bila je karakterisana tim nedostatkom elementarnog konsenzusa oko bilo koje stvari. Recimo, mi nismo mogli da smenimo Radeta Markovića, jer SPS nije dao“, podseća koministar prelazne Vlade formirane u jesen 2000. godine, advokat Sead Spahović.

Više na LINKU.