Šta čeka Srbiju posle promene vlasti u Nemačkoj: Od podozrenja do poverenja, ekonomija solidna

Ti odnosi, pod stalnom senkom onoga što je u ime Nemačke učinjeno Srbiji i Srbima u dva svetska rata, ali i zbog uloge te države u raspadu Jugoslavije i potonjim sukobima, zaključno sa onim na Kosovu koji je kulminirao NATO bombardovanjem, politički su znali da budu i zategnuti i bliski.
 
Ekonomski su, od ukidanja sankcija uvedenih devedesetih - isključivo bliski i partnerski.
 
Ako zanemarimo odlazak u dalju istoriju, u novije vreme, odnosno poslednjih petnaestak godina, odnos Berlina i Beograda mogao bi da bude nacrtan kao grafikon u kom bi istaknute tačke bile susret Borisa Tadića i Angele Merkel u Beogradu, dolazak SNS-a na vlast, odlazak Angele Merkel i dolazak Olafa Šolca za kancelara, pojava Aljbina Kurtija kao kosovskog premijera, izborna kriza u Srbiji, francusko-nemački plan za Kosovo, međusobne posete Aleksandra Vučića i Olafa Šolca u vezi sa litijumom i poslednji izbori u Nemačkoj, u kojima je Šolcova «semafor» koalicija (SPD, Zeleni, Slobodna demokratska partija) izgubila vlast, piše NIN.
 
U taj okvir, gde su se odnosi kretali od divljenja Maksu Veberu i protestantskoj radnoj etici nemačkog naroda, preko kritika protiv vlasti u Srbiji zbog izbornih nepravilnosti, do optužbi kako Berlin radi protiv interesa Srbije, stali su brojni detalji slagalice onoga šta povezuje i udaljava Beograd i Berlin.

Jedna konstanta ipak je sigurna - ekonomska povezanost i saradnja nikada nisu oscilirale u negativno.
 
Nemačka je, kao velika evropska zemlja, oduvek imala interese na Balkanu, a njen uticaj je bio snažan. Kroz istoriju na razne načine, a poslednjih decenija najviše ekonomski, što i priliči jednoj od najvećih ekonomija i industrija ne samo Evrope.
 
I kao takva, jedan je od glavnih ekonomskih partnera Srbije, sa devet milijardi dolara međusobne godišnje trgovine i stotine nemačkih kompanija u Srbiji.
 
No, kako su politički odnosi bivali i dobri i loši, svaka smena vlasti donosi pitanje mogu li novi vlastodršci da ih promene i na koji način. Posle izbora u Nemačkoj, na kojoj je Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Fridriha Merca (koji je već viđen za novog kancelara) u koaliciji sa bavarskom Hrišćanskom socijalnom unijom (CSU) osvojila najviše glasova, gotovo da je izvesno kako će ovaj savez desnog centra formirati vladu sa Šolcovim SPD-om.
 
U opoziciji ostaje desničarska drugoplasirana Alternativa za Nemačku (AfD), na čijoj je izbornoj konvenciji govorila srpska ministarka Milica Đurđević Stamenkovski.
 
Petar Ćurčić, istraživač Instituta za evropske studije i stručnjak za političku istoriju Nemačke i centralne Evrope, kaže da ne bi trebalo očekivati drastične promene u odnosu prema Srbiji povodom dolaska nove vlade u Nemačkoj i da koalicija demohrišćana i socijaldemokrata ne bi promenila već ustaljene trase i obrasce nemačke politike.
 
Ćurčić podseća da su CDU/CSU i SPD kao koalicija vladali Nemačkom od 2005. do 2009. i od 2013. do 2021.
 
"Spoljna politika zavisila je kako od kancelara, tako i od ministarstva spoljnih poslova. U svakoj od ovih vlada, resor spoljnih poslova bio je u rukama socijaldemokrata - Frank-Valtera Štajnmajera (2005-2009. i 2013-2017), Zigmara Gabrijela (2017-2018) i Haika Masa (2018-2021). Oba, uslovno rečeno `pola`, u spoljnoj politici SR Nemačke harmonično su delovala u pogledu Srbije za vreme kancelarke Merkel. U ovo vreme Nemačka je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova, podržala je misiju Euleks, najodlučnije se protivila ideji razgraničenja koju je podržavao deo administracije Donalda Trampa u njegovom prvom mandatu", kaže Ćurčić.
 
On podseća da je kancelarka Angela Merkel, posebno od 2012, podržavala politiku Srbije u regionalnim okvirima - nastavak dijaloga između Beograda i Prištine, ali i ubrzavanje Berlinskog procesa kao pandan američkoj ideji Otvorenog Balkana.
 
"Obe inicijative dale su značajni doprinos saradnji između zemalja regiona. Nakon prvobitnih tenzija, Srbija i Albanija su intenzivirale odnose, posle više decenija vrlo slabe bilaterale. Uprkos suprotstavljenim viđenjima (posebno oko pitanja Kosova), to je bio važan iskorak. Prilikom oproštajne posete kancelarke Merkel regiji 2021, posebnu pažnju je posvetila Beogradu i Tirani", kaže Ćurčić.
 
Kako dodaje, za vreme kancelara Šolca i njegove vlade, odnosi su imali različite amplitude.
 
"Najpre je postojalo zaoštravanje retorike u pogledu političkih prilika u Srbiji. Zatim, Nemačka je, posebno nakon početka rata u Ukrajini, tražila da se postigne nekakvo održivo rešenje oko Zapadnog Balkana i kao rezultat te inicijative došao je Ohridski sporazum, odnosno francusko-nemački plan koji je, u suštini, predstavljao stare nemačke predloge iz prve decenije 21. veka. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, koje su vodili Zeleni, kao i različiti parlamentarni izvestioci Bundestaga i EU parlamenta za Srbiju (iz socijaldemokratskih i zelenih redova) takođe su imali oštriji ton, posebno u pogledu evrointegracija i stanja političkih prilika u zemlji“, kaže Ćurčić.
 
Nasuprot tim kritikama, kabinet kancelara Nemačke Olafa Šolca postepeno je ublažio retoriku prema Srbiji.