Jana Stević: Svako od nas u sebi ima nešto što svet treba da vidi (VIDEO)

Maturantske blokade i protesti počeli su u decembru 2024. godine.

Motivacija za njihovo organizovanje, kako kaže, bile su starije kolege, odnosno studenti, kao i “sve to što vidimo svakog dana da se dešava u našoj državi”. 

“Svima nama je smetalo da sedimo i ćutimo. Hteli smo da se priključim, kako ostali organizatori – tako i ja", navodi Jana.

Dodaje da je imala sreće da su reakcije okoline na njenu odluku bile pozitivne.

“Svi su bili puni podrške – i vršnjaci, i moji roditelji, i profesori. Od prvog dana su bili srećni što smo svi ustali”, kaže Jana Stević.

Ipak, negativnih komentara bilo je na društvenim mrežama. Upitali smo Janu kako se sa time nosila.

“U početku je bilo malo teže. Kad smo tek krenuli sa svim ovim, naravno, svima je to bilo nešto novo. Video se veliki, veliki broj ljudi koji imaju nešto loše da kažu, kako lično za mene, tako i za moje vršnjake. Stvarno u početku nije bilo svejedno, ali s vremenom jednostavno ti pozitivni komentari opet pobede i više isplivaju na površinu, dok jednostavno te negativne uopšte niko više ni ne primećuje, niti im daje na značaju”, rekla je Jana. 

Smatra da je među pripadnicima mlađih generacija rodna ravnopravnost veća. Sama se u svom dosadašnjem delovanju nije susretala sa diskriminacijom.

“Ja lično i moje drugarice koje su takođe u organizaciji ne osećamo tu neku rodnu neraznopravanost, da li zato što smo još mali, još nismo ušli u te poslovne, ozbiljne vode, ali svakako smo svi potpuno jednaki. Razgovaramo i uvažava se svako mišljenje podjednako”, kaže rekla je naša sagovornica.

Njeno mišljenje je da bi njeni vršnjaci podjednako bili spremni da podrže liderke kao što bi podržali lidere.

“Nikada se nismo odvajali po polnoj razlici, već po tome ko je imao najviše ideja, ko je najbolje mogao da ih iznese. Tako da nije to toliko do toga da li smo muško ili žensko, već je više do samopouzdanja koje mi imamo u sebi da iskažemo ono što želimo”, ističe Jana. 

Govoreći o izazovima sa kojima se devojke u Srbiji suočavaju danas, navodi da se svaka devojka suočila sa neravnopravnošću u nekom vidu.

“To je nešto čemu su deca od malena naučena. Iako to nije toliko svesno i svi mi znamo da žene imaju sva prava i sve koje pitamo reći će da su feministi i da znaju sve to, u praksi je malo drugačije. Kada izađemo na ulicu, znamo o čemu se radi. Žene su manje sigurne. Sve što se tiče svakodnevnih aktivnosti je teže. Od malena, kada se igraju igračkama, devojčice imaju kuhinju i metle, dok dečaci imaju doktore, superheroje i sl.”, rekla je Jana. 

Kako i dalje ide u školu i funkcionisanje obrazovnog sistema joj je blisko, pitali smo je kako žene mogu doprineti društvenim promenama kroz obrazovanje.

“Mislim da žene, isto kao i muškarci, svojim nadograđivanjem i samopoboljšanjem svog znanja mogu, naravno, doprineti, ali, kao što sam rekla, samopouzdanje je tu najbitnije – da svako može da ustane i kaže šta misli i pokaže sve ono što je naučio.  Najbitnije je da nema nikakvog straha i da svako može da iskaže to što želi”, navodi naša sagovornica. 

Smatra da žene mogu doprineti promenama u bilo kojoj sferi društva.

“Mislim da uopšte više ne treba da se razlikuje, da li su to tehničke nauke, prirodne nauke. Mislim da uopšte ne treba više to da se deli da su žene npr. za psihologiju, a muškarci za tehničke nauke. Uopšte ja, kao i moja generacija, uopšte više ne delimo to na ženske i muške. Većina nas sa matematičkog smera upisaće neke tehničke nauke. Nama su neke profesorke rekle da jednostavno kada odemo na fakultet i kada smo tamo već na poslu, da se opet tu muškarci malo uzdižu, da li je to u našoj državi zbog plata ili iz nekih drugih aspekata. Mislim da, kako su tu mlađe generacije da uopšte te granice više ne postoje”, rekla je Jana.

Ipak, iskazala je bojazan da se neravnopravnost pojačava sa godinama.

“Možda su i stariji ljudi kao mlađi razmišljali kao mi sada. Možda će to s godinama da se pogoršava, nažalost. To je nešto što treba da se iskoreni, ali mislim da je to jednostavno previše dug proces i da li ćemo ga mi doživeti, ne znam. Ali svakako mislim da treba da se trudimo, da uopšte više ne gledamo na to kao neku razliku”, kaže Jana Stević. 

Žena koju ona prepoznaje kao nekoga ko je pokrenuo društvene promene jeste njena razredna Nataša Berić, profesorka engleskog jezika u Požarevačkoj gimnaziji. 

“Ona je izgrađena žena kako u karijeri, tako i sa svojim znanjem. Ona nam je, kao i u učionici, tako i danas u ovoj, da kažem, vanrednojsituaciji pokazala pravi put i kako treba sve to da izgleda i pomagala nam u svakodnevnim odlukama”, rekla je naša sagovornica.

Pitali smo je šta bi poručila devojkama koje žele da podignu svoj glas, a još uvek to nisu uradile. 

“Poručila bih im baš to - da podignu svoj glas, da nemaju čega da se plaše i da jednostavno ne postoji nešto glupo što može da se kaže. Treba samo da se potrude što više da se čuju, da što pre ustanu, zato što je svaki glas jedovoljno važan i jednako važan. Mislim da nema potrebe za bilo kakvim strahom i da svako od nas ima nešto u sebi što može da se pokaže, što svet treba da vidi”, ističe Jana. 

Jana Stević planira da se nekim oblikom društvenog aktivizma bavi i u budućnosti.

“Mislim da će se, kako sam sad krenula, kada budem u većoj sredini i na fakultetu, to samo još više proširivati, zato što su to neke stvari koje svakoga od nas treba da zanimaju. Ko može najviše da se čuje, treba to da iskoristi – u dobre svrhe, naravno”, zaključuje naša sagovornica.