Dozvole u „zarobljenoj državi“: Dok građane zagađuju, kompanije zarađuju

U pitanju su kompanije iz energetskog, mesnoprerađivačkog, građevinskog, hemijskog sektora, zatim one koje se bave upravljanjem otpadom, reciklažom…

Ovo je već drugi put da se probija rok, a prethodni je bio kraj 2020. godine. Sudeći prema trenutnom ritmu, biće potrebne decenije da bi se izdale dozvole za trenutne najveće zagađivače u Srbiji i pod uslovom da nema novih preduzeća, piše N1.

Prema podacima iz nacrta Strategije zaštite životne sredine koja je bila izložena na javni uvid u decembru 2024. godine, navodeno je da su izdate 54 integrisane dozvole, za ukupno 220 postojećih postrojenja.

 Miroslav Jeremić
„Ako znamo da je 2021. godine izdato ukupno 46 dozvola, a da ih je sada 54, jasno je da je za u protekle tri godine izdato ukupno osam dozvola. Ukoliko se nastavi ovom dinamikom, opravdano je očekivati da će nadležnim organima biti potrebno oko 70 godina da izdaju integrisane dozvole za postojeća postrojenja”, kažu za N1 u organizaciji Regulacionom institutu za obnovljivu eneregiju i životnu sredinu (RERI).

Ako se pogledaju podaci sa sajta Ministarstva za zaštitu životne sredine od 2014. godine do danas, su izdate 34 dozvole. Prema Zakonu, rok za koji bi neko novo preduzeće trebalo da dobije dozvolu je najviše 240 dana.

„Zakon u zarobljenoj državi“
Zagađenje uprkos zakonima nije ništa novo u Srbiji. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine u kome je navedeni rok za izdavanje dozvola, je primer koji objedinjuje dosta toga – povlađivanje države interesima krupnog kapitala, nepoštovanje zakona bez sankcija, a pre svega odsustvo brige za zdravlje ljudi.

Integrisana dozvola je odluka nadležnog organa doneta u formi rešenja kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti čiji sastavni deo čini dokumentacija sa utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju zahtevima predviđenim Zakonom o sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.

Dozvolom se odobrava rad novih postrojenja, rad i bitne izmene u radu, odnosno funkcionisanju postojećeg postrojenja. Ove dozvole, osim Ministarstva za zaštitu životne sredine, izdaju još nadležna tela u pokrajini, te lokalne samouprave.

Dozvole važe 10 godina i mogu se oduzimati ali i produžavati.

U Srbiji, samo od posledica zagađenja vazduha, svake godine ranije premine oko 15.000 ljudi, a naša zemlja spada među najzagađenije na kontinentu.

Briga za zaradu najprofitabilnijih kompanija
„Na slučaju primene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja možemo uočiti i ključne probleme sa kojima se naše društvo suočava u slučaju pokušaja primene bilo kojeg zakona u „zarobljenoj državi“ gde vladavina prava više ne postoji ni kao teorijski koncept“, navode u RERI-ju.

Ustav garantuje pravo na zdravu životnu sredinu

Ustav Republike Srbije u članu 74. garantuje pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako je odgovoran za žaštitu životne sredine, a posebnu odgovornost imaju Republika Srbija i Autonomna pokrajina. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu. Ustavom se garantuju pravo na kvalitet vazduha koji omogućuje zdrav život i odgovornost za njegovu zaštitu.
Oni ističu da se može videti da primena zakona dva puta odlaže zato što to predstavlja ekonomsko opterećenje za investitore koji nemaju elementarne dozvole poput vodnih.

U pitanju su po pravilu kompаnije sa naјvećim profitima kao što je Ziđin, delovi Elektroprivrede Srbije (EPS), Petrohemija Pančevo, Toplane u Beogradu, Nišu, Kruševcu, fabrike ulja Dijamant, Vital, mesne industrije – Karneks, PIK Bečej, Topola, Union…..

U RERI se pitaju „da li je moguće da kompanije koje se svake godine nalaze na vrhu listi najprofitabilnijih nemaju kapaciteta, mogućnosti da angažuju dodatne kapacitete i podnesu potpune zahteve za izdavanje integrisanih dozvola“?

„Da li bi to uopšte trebalo da bude kriterijum koji zakonodavac razmatra kada ocenjuje primenu propisa i predlaže nova zakonska rešenja? Dakle, preduslov je da se odustane od prihvaćene paradigme da je funkcija državne službe da se kompanijama olakša poslovanje, po bilo koju cenu. Ujedno dolazimo do pitanja kako se to stimulišu nove investicije tako što se privilegovanim kompanijama produžavaju rokovi za pribavljanje dozvola“?

Ovakvo ponašanje donosilaca odluka opisuju kratkoročnim pogledom na upravljanje javnim politikama i sam zakonodavni sistem, koji anticipira da se propisi donose bez ideje da će neko zaista da ih primenjuje.