Čekajući roditeljstvo u procesu usvajanja

Kako je jedna Beograđanka (ime poznato redakciji) rekla za N1 – najteže od svega „je doneti odluku“.

„Svi mi donosimo odluku iz nekog problema, to je najteže. Prvo, to nije odluka koju doneseš preko noći. Jedno je imati biološko dete, a drugo usvojeno. Sigurno više problema ima kada imaš usvojeno dete, to je dete koje već ima neku traumu iza sebe. Kada to odlučiš, dalje valjda šta god da se dešava moraš da istrpiš“, kaže ona.

Objašnjava da je prvo na spisku obaveza prikupljanje dokumentacije.

„Dokumentacija je opširna, državljanstvo, izvodi, to je sve nešto što već postoji u sistemu – da li si osuđivan, da li si lišen roditeljskog prava, da li si seksualni prestupnik… Sve to oni imaju u Centru za socijalni rad, nepotrebno je da ti to sve sam prikupljaš, gubiš vreme na to, a moraš. Kada to završiš, predaješ u službi, odneseš papire. U prijemnom su žene vrlo fine, ali niko nema informaciju okvirnu da ti kaže kada ćeš dobiti povratnu informaciju. Svaki put kada telefon pozvoni, poskočiš. Ja se, kad radim, ne javljam na privatan telefon, ali sad kako ga čujem, odmah pogledam. Nemaš pojma, neizvesno je“, priča ona.

Kada te, konačno, pozovu, nastavlja ona, prvo idu razgovori sa socijalnim radnikom, psihijatrom, pedagogom.

„Idemo zajedno, pa odvojeno. Tu te ‘rešetaju’, pitaju te o prošlosti, sadašnjosti… Nakon toga se ide u školicu roditeljstva“, kaže.

Ističe da je reč koja može da opiše kako se osećaju strepnja – jer ništa ne znaš.

Sve je čekanje. I poziv, i školica, i posle školice. Sve nešto čekaš, a ne znaš šta čekaš“, priča ona.

Osvrnula se na to o čemu ona i suprug razmišljaju tokom procesa usvajanja.

„Mi već jako dugo znamo da ne možemo da budemo roditelji, pa smo sa tim načisto. Na ovo smo se odlučili iz ljubavi i želje. Osetiš da ti nešto nedostaje u životu, zamišljaš kako će to da izgleda. Suprug govori ‘znaš šta ću da ti radim kad dođe dete, ima da nam kuvaš po ceo dan šta tražimo’, sve su to pozitivne stvari, za sada nemamo ružne teme. Ja sam svesna da će sa tim detetom morati malo više da se radi, nije isto, ne znaš kako će da te prihvati, ali ideš pozitivno, ljubav, zagrljaj, poljubac, priča, to sve rešava“, kaže ona.

Dodaje da sa suprugom „pozitivno ćaska o tome“, ali i da svaki dan imaju tu temu u glavi.

„Uhvatimo sebe da brinemo i razmišljamo o budućnosti, o školi, a još nas nisu ni zvali“, otkriva.

Osvrnula se i na još neke „prepreke“ na koje su nailazili.

„Kada smo ušli u proces i počeli da govorimo ljudima, bukvalno smo sa svih strana čuli – nađite vezu. To te toliko optereti, da smo na sve strane tražili vezu kao ludi, a ne znaš ni gde. To te toliko okupira, misliš ‘ako ne nađem vezu, neću dobiti dete’. Onda sam rekla – neću vezu, neću da jurim, idem, želim da verujem u državne organe, da će sve biti kako treba da bude i prestali smo da tražimo“, navodi ona.

Zaključuje da je sveukupni osećaj – čekanje.

„Stvarno čekaš, a ne znaš šta i ne znaš dokle ćeš da čekaš. To je veliki problem. Ja mogu sebe da smatram podobnom, ali tamo neki ljudi odlučuju i ispada da odlučuju tajno, jer nemaš povratnu reakciju da li si ti za to ili nisi. To što ja mislim da mogu i da treba da budem majka, ne znači da će tamo neki ljudi da odluče pozitivno ili negativno, a ja to – ne znam. Sediš kod kuće i čekaš, možeš da čekaš godinama, dok ne shvatiš da te niko neće zvati. To psihološki nije u redu. Mislim da je to nešto što bi trebalo da promene, da ti neko makar da do znanja… Imaju način kako mogu da ti kažu da nisi za to, ali to se ne dešava… Ti sediš kod kuće i čekaš“, ispričala je ona za N1.