Psihijatar Vojin Kuzmanović: Potiskivanje emocija uvek dovodi do određenog poremećaja (VIDEO)

Rezultati ankete „Novembar - mesec muškaraca: Anketa o muškoj stvarnosti“ pokazali su da većina muškaraca koja je učestvovala u anketi nema naviku da redovno posećuje psihologa ili psihoterapeuta. O mentalnom zdravlju muškaraca, poremećajima do kojih dovodi potiskivanje emocija, kao i o tome zbog čega je stopa suicida veća među muškarcima razgovarali smo sa dr Vojinom Kuzmanovićem, psihijatrom. 

Šta je zapravo mentalno zdravlje?

Na početku razgovora dr Vojin Kuzmanović najpre je objasnio šta je zapravo mentalno zdravlje.

“Mentalno zdravlje nije samo neimanje psihijatrijskog poremećaja, nego zapravo sklad između psihičkog blagostanja i socijalne uklopljenosti. A kada se balans napravi između toga, možemo da kažemo da je čovek u punom kapacitetu svoje ličnosti, da može da ima normalne socijalne relacije, da može da podnosi sve logične, stresne situacije koje svakodnevnica stvara u poslu, u socijalnim relacijama koje ostvaruje itd., i da funkcioniše”, objašnjava Kuzmanović. 

Još jedna od definicija koje navodi jeste da su emocije slobodne, a da je ponašanje pod kontrolom. 

“To bi bio jedan opšteprihvaćen koncept mentalne stabilnosti, odnosno mentalnog zdravlja osobe koja funkcioniše u svom punom kapacitetu”, kaže Kuzmanović.

Stigmatizacija mentalnog zdravlja

Kako dr Kuzmanović kaže za Boom 93, sve što ima veze sa mentalnim zdravljem u društvima kao što je naše, ali i u mnogo razvijenijim društvima, delom je – stigma. Ta stigmatizacija se odnosi i na neke kulturološke modele. 

“Taj osećaj sramote i osude od sredine u kojoj živi, porodice, postoji zbog nekih patrijarhalnih modela iz ranijih godina, da ne kažem veka, gde je muškarac kao osoba instrument funkcionisanja jedne porodice, a ne učesnik u njoj. On je kao Robin Hud: donese srnu, stavi je na sto, i to je njegov posao – prehranjuje porodicu, a socijalne relacije, komunikacija, uklopljivost sa članovima porodice, to ne spada u domen njegove potrebe. Ti modeli su malo prevaziđeni”, rekao je psihijatar. 

Kako objašnjava, sada dolazi do interpersonalnih relacija, do angažmana, te muškarac dobija istu poziciju kao majka u porodici.

“Tu se oseća, kao jedan relikt prošlosti, da muškarac ne funkcioniše dobro u tom modelu ili u modelu sa spoljnim svetom ili u okviru porodice, a da je stigma reći da ima problem i da hoće da potraži pomoć. To je osnovni momenat”, rekao je Kuzmanović.

Podatak  koji ističe jeste da je 80% poremećaja mentalne ravnoteže kod muškaraca vezano za partnerske odnose, u okviru porodice, gde je osećaj srama okrenut prema ženi. 

“On ne sme da da ispolji svoja osećanja, da kaže ženi da ima problem, da ne može da ga rešava. Često su i žene kao partneri u tom odnosu u srpskom društvu sekantne. Tako se stvara jedno nepoverenje da se on ispoljava i odatle kreće poremećaj mentalnog zdravlja, odnosno javljanje određenog psihijatrijskog poremećaja”, objašnjava psihijatar. 

Kako potiskivanje emocija utiče na mentalno zdravlje?

U našoj kulturi i dalje postoji obrazac da muškarci ne pokazuju emocije. Naime, i dalje možemo čuti kako im se još od malih nogu govori da prestanu da “plaču kao devojčice” ili da “muškarci ne plaču”. Pitali smo dr Kuzmanovića kako ovakvi obrasci utiču na to da muškarci i kasnije u životu potiskuju emocije i kakve posledice to može imati.

“Suze su zdravlje. Ja to stalno pričam i svojim pacijentima. Ja sam muškarac, ja sam i otac –  ja plačem kada gledam dobar film. Pustim svoje emocije da izazovu suze, jer je to normalna reakcija na određenu situaciju koju doživljavaš. U realnom svetu, van filmova, normalno je da se isto plače. Svakome govorim da je potrebno plakati, da je to lek za dušu, da je to jedno pražnjenje, kao i razgovarati o problemu”, navodi Kuzmanović.

Kako ističe, potiskivanje emocija uvek dovodi do određenog poremećaja. 

“Ne postoji osoba, koliko god da ima psihološku stabilnost, da je mentalno zdrava, da može u kontinuitetu da izdrži pritiske i van porodice i u porodici. U partnerskim odnosima to je jako značajno”, rekao je Kuzmanović. 

Prema njegovim rečima, svetska istraživanja su pokazala da su muškarci i žene potpuno jednaki u sposobnosti doživljavanja emocija i  tzv. gladi, odnosno potrebi za emocijama i deljenjem emocija. 

“Uopšte ne stoji ono da su muškarci teži da pokažu emocije itd. Ako im se omogući da pokazuju, pokazivaće. I žena isto može da bude triger za nešto, kao što i muškarac može da bude triger kod žene za poremećaj. Potpuno su egal. Više nemate ni psihijatrijske poremećaje gde dominantno figurira jedna grupa, rodna grupa. A najčešće zbog tog potiskivanja emocija od straha, da ne bude osramoćen, jer se tako vaspitava od malena, ’nemoj da plačeš, ti si muško’, kao da su njemu zabranjene emocije i njihovo pokazivanje, najčešće reaguju kao anksiozni poremećaj, u svim njegovim varijetetima”, objašnjava psihijatar. 

Iz njegove prakse, u pitanju je najčešće generalizovana anksioznost.

“To je kontinuirani stres sa kojim se živi, sa gubitkom svih voljnih inicijativa, jer ste stalno zabrinuti. Uđete u preuveličavanje brige koja postoji”, kaže Kuzmanović. 

Kako navodi, često se javljaju i panični poremećaji, koji su jednaki i kod muškaraca i kod žena.

Kada je u pitanju depresija, žene i dalje imaju primat, iako se i muškarci približavaju po učestalosti ovog poremećaja. 

U Srbiji oko 250.000 ljudi pati od depresije. 

Pitali smo dr Kuzmanovića da li se depresija češće javlja u zavisnosti od uzrasta, odnosno da li je primetno da je češća kod mladih ili starijih.

“Adolescencija je posebno doba, tako da su tu i promene raspoloženja i emocija, od tuge do sreće, od besa do razumevanja, izraženije. To je jedno doba sazrevanja. Depresija se javlja i u tom periodu, ali dominantni su stariji, adultne osobe”, rekao je Kuzmanović. 

Depesija je, kako kaže, splet simptoma. 

“Kad se kaže da je čovek depresivan posle gubitka bliske osobe u porodici, to nije depresija. To je zdrava tuga. Čovek mora da  ispati svoju tugu kad se desi neki događaj koji precipitira to, i to je zdravo osećanje. Zdrava osoba tako reaguje. Međutim, svaka tuga u tim situacijama koja traje duže od 6 meseci, smatra se patologijom, i onda se leči”, objašnjava psihijatar.

Depresija se može prepoznati i u drugim situacijama, kada čovek oseća bezrazložnu tugu, za koju nema povoda, kada je stalno neraspoložen, nema apetita i kada ne funkcioniše. 

“Cela priča se svodi na to da ne treba izbegavati da se dođe kod adekvatnog stručnjaka za to. To su psihijatri i psiholozi. Postoje lekovi koji vrlo brzo dovode u ravnotežu u nešto. A isto tako, promenom bihevijora, načina ponašanja, možemo da izbegnemo situacije da se ne osećaju stigmatizovano, već da to podele sa svojim partnerom”, ističe Kuzmanović.

Stopa samoubistava veća među muškarcima

Podaci Svetske zdravstvene organizacije, Republičkog zavoda za statistiku, ali i Policijske uprave Požarevac pokazuju da je stopa samoubistava mnogo veća među muškarcima nego među ženama.

Kako kaže psihijatar Kuzmanović, različiti su i načini izvršenja suicidalne radnje. 

“Pravi suicid je posebna psihijatrijska kategorija. On ima svoje faze. Osoba koja na kraju i počini suicid, a koja boluje od neke bolesti, da li hronične bolesti ili nekog akutnog stanja, depresije itd., priprema se za to. Postoje suicidalna razmišljanja, suicidalna priprema i pokušaj suicidalnog izvršenja”, objašnjava Kuzmanović. 

Kako kaže, u pitanju su posebne strukture ličnosti. 

“Tu se radi i o ozbiljnim bolestima. Najčešće je bipolarni poremećaj, gde su primarno depresivne epizode dominantne, češće od maničnih epizoda. Postoje i bizarni suicidi, takođe u muškoj populaciji, kod hroničnih bolesti kao što je šizofrenija. I oni ulaze u taj procenat. Postoje i raptus suicidi, tzv. momentalni, na mah, gde je toliki nalet emocija koje on ne može da obradi i gde na mah nešto uradi. Oni često budu i nenamerni”, navodi psihijatar. 

Kuzmanović se osvrnuo i na apel-fenomene.

“Osoba koja ne može da reši neki problem svoj, nema snage da ga reši, niti ima razumevanje okoline, svoje porodice obično uzme tablete, ali to uradi tako da tablete ostavi i u momentu kada neko može da ih nađe. To se ne zove suicid, nego se zove akutna intoksikacija. U psihološkom smislu zove se apel-fenomen –  traže pomoć”, objašnjava Kuzmanović. 

On smatra da kod muškaraca sram zbog neuspeha, nečega počinjenog što je porodici dovelo u određenu ekonomsku situaciju i sl. dosta utiče na to da nemaju snage da se bore sa problemom i menjaju svoje ponašanje, već im je jednostavnije da izvrše suicid.

Pomoć osobi koja razmišlja o suicidu zavisi od komunikacije u porodici i prihvatanja.

“Tu je opet ta stigma koja stalno visi nad svime što podseća na psihijatriju ili može da zapreti, skrivanje toga, neprepoznavanje u porodici koja je rasuta, koja ne pokazuje mnogo empatije i razumevanja za svoje članove, gde su podeljene uloge, koja je kruta i ne može da oseti taj problem, odnosno nema potrebne komunikacije. Tu imate problem koji je teško rešiv, ali u situacijama gde porodica komunicira vidi se promena ponašanja”, kaže Kuzmanović. 

Ono što ističe jeste da je vrlo bitno da se zna da to nije ništa strašno i da treba da se obrate psihijatru jer postoje lekovi koji to, kako kaže, izuzetno dobro leče i čijim se konzumiranjem ne menja kvalitet života. 

"Strašno je ne lečiti se, a nije strašno popraviti svoje stanje"

Ono što psihijatar Vojin Kuzmanović poručuje muškarcima kada je njihovo mentalno zdravlje u pitanju jeste da, kad god osete da ne mogu da se bore sa nečim - potraže pomoć. 

“Pomoć postoji i čak je vrlo brza i jednostavna. Ništa nije neizlečivo”, poručuje dr Kuzmanović. 

Ističe važnost obraćanja stručnjaku čim se problem prepozna. Kako objašnjava, postoje situacije koje mogu eskalirati u teže kliničke forme, i tada ih je teže lečiti.

“Na početku se, ako se prepozna i nema straha doći kod psihijatra, može promeniti bihevijor, ponašanje. Može da se radi na tome. Uvek se postigne rezultat kad je čovek motivisan da to uradi, ali prvo mora da prizna sebi i svojoj porodici da ima problem i tu ne treba da ima straha. Strašno je ne lečiti se, a nije strašno popraviti svoje stanje”, zaključuje psihijatar Vojin Kuzmanović.