Žensko oslobađanje – kritika filma Misbehaviour

Film Misbehaviour, u režiji Filipe Loutorp, trebalo bi, iz više razloga, gledati u paketu, sa isto tako prilično angažovanim ostvarenjima Made in Dagenham (2010) Najdžela Kola i Last Night in Soho (2021), novom čarobnom bioskopskom poslasticom Egara Rajta, o kojoj ćemo uskoro takođe pisati u ovoj rubrici. Što se tiče temporalnih odrednica, svi su smešteni, s par godina razlike, tokom 60-ih ili početkom 70-ih u Engleskoj, i svima je tema izrabljivanje ili maltretiranje žena na različite načine. Naravno, ovom paketu savršeno pristaje i prošlogodišnji uspeh Emerald Fenel, savremena priča Promising Young Woman sa Keri Maligan.

U ostvarenju Misbehaviour, grupa devojaka i žena, okupljenih u Ženskom oslobodilačkom pokretu, želi da pokvari planove oko organizacije velikog šoua zasnovanog na ženskoj lepoti i oblinama, Eriku Morliju (sjajni Ris Ifans), koji u Londonu 1970. priprema takmičenje za Mis sveta, za koje se kaže da je u to vreme imalo veću gledanost na televiziji od finala Svetskog prvenstva u fudbalu ili sletanja čoveka na Mesec. U pokretu, koji je, gle čuda, sastavljen uglavnom od ružnjikavih cura i, kao sve te organizacije za ispravljanje ove ili one nepravde, pomalo podseća na sektu, sa gomilom isfrustriranih i iskompleksiranih osoba, najpametnija ali i najboljeg izgleda je ona koja će se priključiti kasnije, studentkinja istorije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, Sali Aleksander (odlična Kira Najtli), koja  je razvedena i ima dete . Morliju su se već mnogi zakačili za vrat, zamerajući mu da mu je ceo projekat Mis sveta u znaku diskriminacije, zvocaju mu iz antiaparthejd organizacija da se mahom takmiče bele cure, zameraju na patrijarhatu i sastavu žirija gde su i neki matorci koji balave na mlade devojke. Iako strog i krut u svom stavu i zastupanju vizije kako treba da izgleda porodični šou, koji samo u Velikoj Britaniji gleda 27 miliona ljudi, Morli sa svojim timom ipak počinje da čini ustupke, angažujući i devojke crne puti. Na primer, kompromisno, iz Južne Afrike, dolaze u finale jedna crna i jedna bela devojka. Te godine, uz puno kontroverzi u procesu glasanja i potpuno neočekivano, pobeđuje jedna dama crne boje kože, Dženifer Hosten iz Grenade. U filmu je igra prelepa Gugu Mbata-Rou.

Tu je, među svetskim lepoticama, i devojka iz Jugoslavije, što će publici na ovom području biti zanimljivo. Nažalost, predstavljena je kao pomalo priglupa cura, koja na nekoj probi (kasnije zabrlja i na samoj manifestaciji) kvari zamišljeni poredak, a, iskreno, nije ni mnogo lepa i zgodna, u odnosu na stvarnost, šta smo tih godina i koga slali na ovo takmičenje, a bile su to istinske lepotice od kojih zastaje dah.

Ženski oslobodilački pokret, kao tobožnja civilizovana publika ulazi u Rojal Albert Hol, spremajući se da napravi haos i pred kamerama skrene pažnju sveta da žene nisu za nešto što liči na ’’stočni sajam’’.

Voditelj ceremonije proglašenja Mis sveta te 1970. godine u Londonu je čuveni britansko-holivudski glumac i stendap komičar, Bob Houp, u maestralnoj interpretaciji Grega Kinera, što je, posle briljantnog tumačenja Boba Krejna u Autofokusu (2002), njegova najbolja uloga na filmu. Rediteljka Loutorp, koja se istakla i režijom par epizoda hvaljene serije The Crown (2017), predstavila je Houpa kao samoljubivu matoru gnjidu i seksistu, koji uz mastan honorar voli da dobacuje sve i svašta, uključujući i razne gadosti. Negde u takvim karakterima vidimo i sve one silne producente koji su gradili Holivud i osmišljavali ’’Star sistem’’ (Luj B. Majer, Dejvid O. Selznik, Deril F. Zanuk, Hari Kon, Džek L. Vorner…), koji je obavezno ili vrlo učestalo podrazumevao ropski status glumica i seksualno iskorišćavanje od strane ovih predatora. Oni se iz groba sada smeju pokretu #MeToo, ali i Harviju Vajnstinu, kao naivčini koji je dolijao, jer su imali mehanizme da ih ućutkaju, ali očito da ni svest samih žena nije tada bila toliko odrešita da se, u dominantno muškom svetu (položaj, novac, uticaj, veze, fizička snaga, mogućnost osvete…), suprotstave sa vidljivim rezultatima i društveno prihvatljivim buntom. Opet želja za uspehom, bar u ovoj branši, terala ih je da uđu u to pakleno kolo. Kolike su bile posledice po njihov unutrašnji život, iza spoljašnjeg glamura, svedoče brojne sudbine i lomovi u njima, što se može pronaći u biografijama sijaset holivudskih ženskih zvezda. A šta tek reći za sve one sirotice koje nisu uspele, ali su bile maltretirane.

Film Misbehaviour je najbolji dok prikazuje unutrašnje lomove Sali Aleksander koja shvata da bi nešto morala da učini, jer je pre svega obrazovanje i ono što vidi u realnom svetu, tera da se izbori za bolji i poštovaniji status žena. Njena majka je upozorava da patrijarhat i nije tako loš, da je ona ceo život potrošila u podređenom statusu, u senci svog muža, a usput se izrazito trudi da Salina ćerka izgleda kao lepotica, učestalo je ukrašavajući i šminkajući. Takođe veoma je duhovit kad predstavnice Ženskog oslobodilačkog pokreta, mahom neugledno, siromašno i neobavezno obučene, počnu i same da se ukrašavaju za svečanost. Sama ceremonija i nastali haos takođe su vešto režirani. Problem filma je, što ma koliko bile u pravu, članice pokreta, izuzimajući Sali, ne izazivaju nikakve simpatije, bez obzira što njihove ideje i borba nisu sporni. Deluju poput neke adolescentske bande koja, u svojoj asocijalnosti i mladalačkom ludilu, hoće da menja svet. Čak je i taj Erik Morli, u duhovitoj i kvalitetnoj interpretaciji Risa Ifansa, donet kao ne baš ogavan lik, već pre kao brižni profesionalac. Za veći uspeh filma (zaradio je svega 1, 2 miliona dolara), u samoj priči (na stranu kako je to izgledalo u stvarnosti) morale su da imaju neku simpatičniju, estetičniju formu (što je, recimo, Najdželu Kolu uspelo u pominjanom filmu Made in Dagenham (o štrajku žena, mašinskih radnica, u ’’Fordovoj’’ fabrici u Engleskoj). Ovako, publici nije baš stalo kakav će biti rezultat njihove borbe.