U razgovoru sa književnicom Miljenom Drndar - "Pisanje je svestan san"

Kako biste opisali svoj put do pisanja romana? Da li je ovo ostvarenje dugogodišnjeg sna ili je stvaralaštvo došlo spontano tokom života?

Neka zanimanja biramo mi sami, ali neka izaberu nas. To nije uvek jasno, niti se događa u onim godinama kada se opredeljujemo za šta ćemo se školovati da postanemo. Pisanje je nešto za šta ako imate dar biva uočljivo još u školi, ali to ne znači nužno da će to postati i put koji će obeležiti vaš život a posebno ne i život onih koji se sa vašim pisanjem budu sretali kao čitaoci. Dakle, može neko pisati čitav život, ali postati književnik, pisac, to zanči da vaše delo uspostavlja vezu i sa čitalaštvom i sa kvalitetom koji je neophodan da biste se tim imenom nazvali. Jer niti je svaka knjiga književnost niti je svako ko je knjigu objavio pisac. U tom smislu, tek ono što je kao zrelo izlazilo ispod tastature smatrala sam da treba i da objavim. Jako puno zapisa, pesama, priča ostalo je neobjavljeno jer nije preskočilo moj osećaj da treba da izađe “međ svet”. Iako sam završila Pravni fakultet i taj posao radila nekoliko godina, moj duboki osećaj je bio da me po tome neće niko pamtiti i tako je i bilo. Životnim okolnostima, napustila sam Srbiju, i sve se posložilo tako da dar koji sam oduvek posedovala zapravo mogu da ispoljim u miru, daljini, čežnjama i vrtlogu novog u kome sam se našla. Dakle, postati pisac nije san, ali pisanje jeste, jer pisanje se odigrava u nekoj vrsti svesnog sna. To je izrazito usamljeničko “zanimanje” u kome paradoksalno niste sami, već uvek u društvu svojih misli. 

Koliko ste knjiga do sada napisali? Kako ste dobili inspiraciju za prvi roman?

Iza mene je četiri romana, i mnoštvo priča, putopisa, pesama i tekstova objavljenih u zajedničkim zbirkama i na portalima. Iako ni jedan moj roman nije autobiografski u svakom od njih postoji tačka oslonca, neka poluga koja pridržava moj svet. U prvom romanu toga ima najviše. Svaki roman nastao je iz želje da saopštim nešto što mi je bilo bitno, a prvi roman specifičan je po tome što sam u njemu najviše saopštavala prilično lične utisake o jednom vremenu i borbama u njemu. No, iako se on bavi slikom devedesetih, i sadrži bezbroj slojeva, ja sam ga napisala najviše zbog samo jedne glave, u kojoj sam opisala bolnicu čime je ta priča koju sam pričala godinama ljudima oko mene sletela s mojih leđa. Kada sam to napisala više je nikada nisam pričala. Smestila sam je na papir i time otrgla od zaborava, što mi je očigledno bilo važno. Ljudi u tom romanu pronalaze svašta, ali retki znaju da je ceo napisan samo zbog traume koju sam tako ostavila iza sebe. Ni ja sama toga nisam bila svesna. Smrt moje majke bila mi je manja trauma od njene bolesti. Jer smrt je konačna nemoć, a bolest nemoć sa kojom se ne miriš. Možda je moj prvi roman književno najslabiji, ali njegovu ironiju, emociju i iskrenost ljudi i danas mnogo vole, a posebno to što on jednostavno nosi sve pred sobom od početka do kraja, baš kao što je i pisan. “Vaga za netačno merenje”, moj prvi roman ostaće zasigurno upamćen kao sirovo snažan i kao takav otvorio mi je vrata na koja sam ušla u svet književnosti. Ostali romani dolazili su u razmaku od četiri do pet godina, kada se za ono što saopštavam akumulira dovoljno razloga, misli i kvaliteta. 

Kako balansirate profesionalni i privatni život sa vašim stvaralaštvom? Koliko vremena posvećujete pisanju i da li vam slobodno vreme daje priliku da istražujete druge umetničke forme?

Pisanje romana je ozbiljan posao, osim ako ne želite da pišete gluposti, i izbacujete knjigu godišnje, i sve svedete na nekakvu ličnu promociju, zaradu i ono što se nekad zvalo roto roman ili petparački roman. Moj treći roman “Zašivanje oblaka” obuhvata srednji vek i sadašnje doba a četvrti roman obuhvata epohu celog dvadestog veka do danas, i da bih ga napisala morala sam dobro da se pripremim, pa tek potom da pišem. To ne znači da ja ljude u njima učim istoriji, već da bih uplovila u to vreme i dala kontekst onim događajima koje opisujem, moram da osetim to vreme i znam sve o njemu kako bi bilo verno preneto. Četvrti roman “Devet suza za Bakoče” je porodična saga koja obuhvata više generacija, i jedan od najvećih komplimenata bio je kada je na promociji Petar Arbutina rekao da je porodični roman, saga, diplomski jednog pisca. Pri tom to nisu anegdote babe i dede, niti sopstvene ispovesti, već ozbiljno obuhvaćena epoha i likovi u njoj sa određenim smislom i kontekstom koji treba da bude iskazan. U tom smislu dosta vremena jeste potrebno da bi se valjano napisala knjiga. Moja je sreća da su mi životne okolnosti takve da imam dovoljno vremena i da tu svoju profesionalnu, umetničku stranu mogu da razvijem i iskažem nezavisno od bilo kakvih uticaja, te da biram o čemu hoću da govorim a o čemu ne, kao i mnoge druge stvari vezane za svoj rad. Mislim da je ta sloboda u stvaranju jako važna i za knjigu i autora. I iste te životne okolnosti dozvoljavaju mi da sve moje privatno bude na prvom mestu i ne trpi zbog onoga što radim. Na tome mogu da budem zahvalna Bogu, kao i na svemu, uostalom, kao i na svemu drugom. 

Koliko boravak u Nemačkoj utiče na vašu kreativnost i percepciju kulture? Da li vam kulturne razlike između Nemačke i Srbije pružaju inspiraciju za vaše romane?

Odlazak iz zemlje je nešto što jako utiče na celo biće, pa i na percepciju kulture, posebno kada su one različite, ali na kreativnost posebno. Ono što možda niste opažali u svojoj zemlji počinjete ne samo da opažate kada se vratite  već i na to mislite udaljeni kilometrima. Daljina nekada biva lupa koja uveliča sve ono što vam je bilo sitno i ima konopac koji nateže da približi sve ono što vam je nekada bilo daleko. U tom promišljanju, i sve ono što se u Nemačkoj činilo lepše ili ružnije iz perspective Srbije dobija svoj konačni oblik tek kada se duže vreme saživimo sa tim stvarima. Za pisca je to izmeštanje zaista korisno u tom smilu, jer omogućava mnogo stvari kojima kasnije progovara: direktno upijanje mesta, mirisa, načina života, uvide u svakodnevni život, u raznolike karaktere ljudi, mentalitete, predele, i konačno nostalgiju…Nostalgija je četkica koja ima najrazličitije valere na sebi, zadržane sa svih prethodnih slika, ona je ključ za ona tajna vrata na sobi uspomena, i začin od koga sve zamiriše posebnom toplotom. Nostalgija je teška i zato vrlo inspirativna piscu, ali je zato idealna čitaocu.

Koliko smatrate da je važno da se žene bave umetničkim stvaralaštvom, bilo profesionalno ili amaterski? Šta to donosi ženama, ali i društvu u celini?

Smatram da je veoma važno da se umetničkim stvaralaštvom bave oni koji su za to nadareni. Dakle, da se umetnošću, ma koja bila, bave talentovani ljudi. Bili oni muškarci ili žene. Pol ne treba da bude ni prednost ni mana. Ali, problem je u tome, što žene dugo nisu imale nikakvu priliku da se iskažu u bilo čemu, a posebno ne u umetnosti. Dvadeseti vek je u tom smislu otvorio vrata ženama.  Da ne govorimo o tome da im je dugo bilo uskraćivano pravo na pismenost i ma kakvo javno pojavljivanje van ustaljenih društvenih okvira. Iz tih razloga imali smo samo velike slikare, pisce, kompozitore i uopšte umetnike. Istorija nije beležila žene u tim oblastima jer nisu dobijale priliku. Bilo je onih primera, u Engleskoj najčešće, gde su žene pisale pod pseudonimom, ali i to su bile tek one retke koje su bile pismene. Danas, još uvek imamo relikte tih vremena, jer kada kažemo pisac to nam zvuči ozbiljno a kada kažemo spisateljica … hm… pa ne zvuči tako. Ne kažem da tome nije doprinela i inflacija zaista lošeg štiva ali njega ima podjednako među oba pola, ali se o tome ne govori, odnosno “muško loše štivo” se ne pretresa toliko pod lupom javnosti. Gotovo da žena mora da piše duplo bolje da bi joj se ime shvatilo ozbiljno za razliku od pisca muškog imena.  Ja priznajem samo dobru i lošu književnost i maštam o danu kada ime autora neće značiti ništa kada se knjiga kupuje ili ugleda u izlogu već samo ono što je u njoj. Sve druge podele su beznačajne, loše i štetne. 

Koji su najčešći izazovi sa kojima se žene suočavaju kada žele da se bave stvaralaštvom? Da li mislite da postoji dovoljno podrške u društvu za žene umetnice i spisateljice?

Nažalost, baviti se stvaralaštvom a da ono ima smisla i doći do toga da ono što ste uradili bude kao takvo prepoznato u široj javnosti i esnafskim krugovima je podjednako teško svima koji počinju. Ne bih da govorim da mnogo toga zavisi od stvari koje nemaju ama baš nikakve veze sa onim što stvarate. Ne bih, jer ako sam to sve zaobišla i uspela da ono što radim bude primećeno, onda to znači da to mogu i svi drugi, ako uporno rade, ne klonu duhom ( što je nekada posebno teško) i uzdaju se da ni talenat ni rad ni njegovi razultati, ma čime se bavili, neće ostati nerealizovani. Na tom putu najveći izazovi su predrasude raznih vrsta, nezainteresovanost, ignorisanje ili potcenjivanje od strane onih čiji bi posao bio upravo taj da prepoznaju vrednosti  umesto profita, koristi svake vrste i sopstvene promocije sumnjivog kvaliteta. Ali, ako treba da postoji podrška ženama da se bave stvaralaštvom, umetnošću onda ona treba da bude takva da ih podržava zato što su uradile nešto vredno a ne zato što su žene. Time bismo zapravo najveću uslugu učinili upravo svim ženama. Ne bih bila zadovoljna da su me podržali ili dali prednost jer sam žena, bila bih samo zadovoljna jer su moje delo prepoznali kao vredno ili vrednije od ostalih ma kog pola da su. To bi bilo pošteno, pravedno. Ako bi to bilo nešto konkretno, na primer, bilo bi izuzetno dobro da postoji jedna jaka, državna izdavačka kuća, sa svojim knjižarama u svim gradovima, pa i selima u kojoj bi jedna nepristrasna i stručna komisija urednika objavljivala stara i nova izdanja i u kojoj bi kriterijum bio isključivo i jedino kvalitet, edukacija i dugoročno obrazovanje generacija na najboljem. Dakle, ne poznanstva, ne minuli rad, ne izvikana imena, ne novac, ne osvojene nagrade u prošlom veku, ne kafanska druženja, ne ljubavne i rođačke veze, ne rodna ravnopravnost i ne profit. Samo tako nešto može pomoći i ženama i muškarcima i društvu. Možda bi neko rekao da takva kuća postoji, ali ja ne mislim da je tako. Isto to trebalo bi da postoji u svim oblastima.   

Kako provodite svoje slobodno vreme i da li ono uključuje dodatne oblike umetničkog izraza? Na koji način vaši hobiji doprinose vašem stvaralaštvu?

Slobodno veme ili dokolica savršena je podloga mislima, jer se u njoj one roje, čak i kada se čini da ništa ne radiš. Gledajući filmove, ( posebno ranije, sada već prilično manje) slušajući muziku, odlazeći na putovanja, upoznajući gradove, nove predele, nova mora, reke, planine, odlaskom na predstave, koncerte sakuplja se, akumulira posebna energija, iskustva i kao što rekoh, roj novih misli koje inspirišu kada pisanje otpočne. Međutim, pisati možeš i iz svog dvorišta, sobe, iz grada iz koga se ne pomakneš ako tvoj unutrašnji svet krije bogatstvo. Jednostavno, inspiracija vrlo često biva sakrivena baš tu, u tim našim detinjim godinama u kojima i nismo nigde micali i gde su najjači utisak ostavili ljudi sakupljeni oko tog našeg mini svemira. Meni lično muzika najčešće otvori kapije da započnem pisanje ali to može biti mnogo toga što ljudi ne očekuju, pa i mešenje slavskih kolača. 

Kakva je kulturna ponuda u gradu u kojem živite i kako biste je uporedili sa onom u Požarevcu? Da li smatrate da su žene zadovoljne kulturnom ponudom, i šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da se unapredi?

Rekla bih da uvek može bolje, ali da Požarevac ima jedan solidan broj manifestacija koje mogu da privuku pažnju. To su najpre ustanovljene manifestacije kao što su dani Milivoja Živanovića, gde se mogu pogledati dobre predstave, zatim dani Slobodana Stojanovića, mislim da se ljudi iz Biblioteke zaista trude da dovedu i mimo tih dana pisce, posebno što su te promocije besplatne. Možda bi bilo dobro da bude više koncerata, i gostujućih predstava koje ne moraju uvek da budu od strane profesionalnih pozorišta, posebno ako nema novca, ima toliko amaterskih po Srbiji koji rade veoma dobro. I na nastupe naših sjajnih horova ne treba čekati predugo, možda bi bilo dobro da svakoga meseca imaju nastup koji bi njima koristio kao uvežbavanje a da sa njima nastupaju najbolji recitatori, dramske sekcije i solisti iz srednjih i osnovnih škola. Tako bi podsticali talente mladih a žene, njihove majke se mogu u to uključivati u okviru svojih mogućnosti, talenata ili naposto kao publika. Grad bi oživeo kada bi svakog meseca po jedna škola imala svoj dan u kome se predstavlja u najboljem svetlu. Jer, ako nema novca, imamo nas same. 
Ja živim u Dortmundu, i u njemu postoji, na moje veliko zadovoljstvo, opera i balet, na koje povremeno idem, kao i na koncerte koji me zainteresuju, nekada klasične muzike a nekada su to koncerti u malim dvoranama na primer rumunske narodne muzike, toput naših tamburaša. Ono što mi je bilo predivno, jesu postavke svetlosne igre koja podražavaju slike velikih slikara, a odvijaju se u napuštenim hangarima i silosima. Dortmund je imao takav prostor pa je dobio tu “postavku”, i to mi je bio nezaboravan doživljaj. U okviru Srpske pravoslavne crkve imamo takođe kulturna dešavanja koja ispratim uvek kada sam u prilici. 
Ono što je karakteristično jeste da je za svaki grad pre svega potrebna zainteresovanost. Ako nje nema, pored vas prolazi sve. Ako je ima onda i naizgled malim događajima možete ispuniti srce.   

Da li mislite da žene u Srbiji imaju dovoljno sredstava i vremena da posećuju kulturne manifestacije? Koliko im partneri i porodica pružaju podršku za uživanje u kulturnim događajima?

Nezahvalno je govoriti o tuđem džepu, pa i vremenu jer se uvek čini da ga ima više nego što to misli onaj o kome pričamo. Istina je da je neophodno imati sredstva da bi se posećivale mnoge manifestacije, ali ima i besplatnih, i to važi za obe zemlje. Istina je da su opera, balet ili pozorište malo skuplji ali možda ako se nečeg odreknemo odemo tamo gde nam je preče. Problem nastaje kada se već odričemo i tog osnovnog. Košta, umetnost košta i to ne možemo poreći. A opet, postoji biblioteka u kojoj možemo pozajmiti knjige i videti se sa prijateljima i piscem na nekoj književnoj večeri sasvim besplatno, izložbe koje su vrlo često otvorene bez ulaznica, pa i koncerti i muzejke postavke, predstave naših amaterskih pozorišta gde su ulaznice simbolične. A podrška uvek zavisi od same porodice, vrednosti koje neguje i u njoj se ogleda uopšte međusobni odnos među njenim članovima. 

Šta bi trebalo da se promeni kako bi se povećalo učešće žena u kulturnom životu? Kako bi se mogla podstaći kreativnost kod mladih devojaka i žena?

Kreativnost već nosimo u sebi, ono što možda treba uraditi je da se potstakne da ona ispliva, da se realizuje. Možda najpre od strane porodice, majka tu ima presudnu ulogu kod dece, ako govorimo o mladima. A zatim, svakako škola. U vreme kada sam ja išla u osnovnu i srednju školu bilo je mnoštvo sekcija. Ja bih sve to vratila, da se pitam, jer one su bile ne samo osnova prepoznavanja talenata u svim oblastima (likovna sekcija, dramska, svi sportovi, muzika, horovi, recitatorska sekcija, fotografija, tehničko, domaćinska sa ručnim radovima i spremanjem i serviranjem hrane, literarna, jezička, matematička, plesna tj.ritmička kako smo je mi zvali, orkestar, folklor, hemijska…) nego i jedno kvalitetno ispunjeno vreme, kako na sekcijama tako i na pripremanju priredbi kako školskih tako i gradskih. Pogledajte koliko sam toga nabrojala, to smo sve imali u okviru škole, besplatno. Pa samo to kada bi se vratilo u školske okvire a ne na plaćene aktivnosti na koje odlaze oni koji imaju novac a ne nužno i talenat mi bi izvukli kvalitet iz kvantiteta. 

Kakvu budućnost vidite za žene u umetnosti i stvaralaštvu? Da li mislite da će njihov doprinos kulturi biti prepoznat i adekvatno vrednovan u narednim godinama?

Nadam se da će sve žene koje su dobile dar pronaći put da ga realizuju. Kakav će im put biti znaju one same, jer je njega vrlo teško opisivati dok traje, tek kad je prilično pređen, posebno ako je išao uzbrdo, on se jasnije vidi i opisuje. A ja bih volela da im niko na njega ne stavlja prepreke, da ih ne gleda očima predrasuda i da ih ne sapliće jer su žene. Baš kao što ne bih volela ni da ih neko tim putem prenese ili preveze kočijom samo zato što su žene. Mislim da je takva postavka fer. U konačnici svako bude tačno tamo gde treba ako dobije šansu za putovanje. I ako smo se već izborile da na te puteve kao žene stupamo, dovoljno je da nas niko ne dira i da tu i tamo prođe neko ko će nas prepoznati kao vredne. Za pravu umetnost mislim da je takav put i najkorisniji. Zato što te ne uljuljkuje, podiže i spušta tačno kako treba.

Doprinos žena je već sada veliki, i prilično prepoznat u raznim oblastima, mada je rešeto vremena tu najmerodavnije, jer ono prosejava sve. Ono što vreme bude potvrdilo to će ostati na njemu kao krupno kamenje, bez obzira na ovozemaljsku potvrdu i nagrade. Tu nema pomoći nikome, ma kom polu pripadao. Ali, Velika je stvar da su se žene uopšte i našle u tom rešetu, jer ih tu dugo nije bilo.  Sigurna sam da ćemo imati prilično etabliranih žene koje je dobro prosejalo i ostavilo u svetu režije, filma, književnosti, slikarastva, muzike, i uopšte, svakovrskog stvaralaštva i života.

Projekat „Jake, aktivne, poslovne žene za budućnost svih nas” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.