Uroš Petrović, čarobnjak dečije mašte

Nekoliko sezona bio je deo ekipe kultnog serijala „Fazoni i fore“, autor je i voditelj kviza „Lavirint“, a sastavljao je pitanja i za kviz „Potera“. 

Koautor programa „NTC sistem učenja“, jedan od najuspešnijih rešavača IQ testa na svetu i nekoliko godina predsednik Mense, autor koncepta „Zagonetna pitanja“, osmislio nekoliko veoma popularnih društvenih igara, fotograf, scenarista prvog 3D filma u Srbiji... Ima toga još, da ne nabrajamo dalje. 

Sa Urošem Petrovićem razgovarali smo posle jedne Gimnastike za mozak, radionice na kojoj deca pokušavaju da reše logičke zagonetke koje im autor postavlja i na kojoj smo se uverili koliko je malo potrebno da se dečija mašta i logično razmišljanje pokrenu. 

U čemu je fora?

„Nema fore. Dovoljno je samo da deci bude zanimljivo to što im nudite, jer dete odustaje od učenja, čak i od igre, ukoliko mu ponuđeno nije dovoljno interesantno. Ali ako im ponudite interesantan sadržaj i način da se njime bave, nema granica dečijoj domišljatosti.“

Videli smo da su deca rado i veoma aktivno rešavala zagonetke i slušala šta im govorite. Šta mislite, do koliko njih ste stvarno doprli, koliko njih će posle izlaska sa radionice pokušati da nešto promeni u svom načinu igre i učenja?

“Svi su oni uživali i lepo se proveli i ako su odavde izašli makar za nijansu promenjeni, ako sam bar jedno dete ubedio da može da drugačije razmišlja i smisli nove stvari, ja sam zadovoljan. A siguran sam da će im današnje druženje ostati makar u podsvesnom sećanju i da će bar nekog kasnije podstaći da razmisli šta sve može da nauči, promeni ili uradi.”

Vaš književni put počeo je pisanjem bajki. Odakle interesovanje za bajkovito, čarobno? 

„ Ja sam prve bajke napisao kad sam pročitao da je Ajnštajn jednom prilikom rekao: „Ako hoćeš da ti deca budu inteligentna čitaj im bajke. Ako hoćeš da budu još inteligentnija, čitaj im još bajki.“ Dovoljno je  samo zamisliti kakvo je odrastanje bez bajki pa odmah prionuti na čitanje, jer taj period bajki pred spavanje jako brzo prođe a vrlo je važan za buđenje mašte i izgradnju navike čitanja u kasnijem dobu. Ja sam kao odgovor na ovu Ajnštajnovu tvrdnju napisao na koricama jedne svoje knjige da može da se odraste i bez bajki, samo nisam siguran u šta.“

Jesu li Vama čitali bajke kad ste bili mali? Šta ste Vi čitali kao dete?  

“Naravno, čitali su mi bajke iz celog sveta, kineske, estonske, letonske… Kasnije sam čitao sam sve do čega sam došao, jedno vreme sam posebno voleo stripove. Za mene je svako štivo bilo izvor inspiracije, uvek se tu nađe nešto što će da mi probudi interesovanje za još sadržaja, ili da mi da ideju šta bih ja mogao da napravim ili napišem.”

Na svojim nastupima često ističete da postoji veliki broj dokazanih koristi od čitanja, ali taj podatak neko prvo treba da pročita. 

“Da, ja to stalno ponavljam. Rađena su ozbiljna istraživanja, prvo u Nemačkoj a kasnije u još dve zemlje, i dokazano je da deca koja čitaju imaju za trećinu bolja dostignuća u školi a kasnije i u poslu i u životu uopšte. Čak je i plata za trećinu veća. Logično je, jer ako čitate od malena imaćete bogatiji rečnik i bićete veštiji sa rečima a time i hrabriji u nastupu. Imaćete veće samopouzdanje, veća interesovanja, samim tim i veći izbor poslova kojima možete da se bavite.”

A odakle ljubav prema kvizovima?

“Ja od malena volim kvizove. Porodično smo gledali sve koji su se prikazivali u to vreme, čak sam napravio i svoju verziju, osmislio pitanja  za decu iz familije i roditelje, i svi smo učestvovali u njemu. Imao sam sreću da ta ljubav kasnije, u “Lavirintu” i “Poteri”, preraste u ozbiljniju priču. Kviz je odličan način da se mozak razmrda i da se nauči nešto novo. Potrudite se da sa svojim školarcima odgledate zajedno bar jedan kviz nedeljno, biće i zabavno i korisno.”

U Vaš delokrug spadaju i društvene stone igre za koje kažete da ravnopravno sa čitanjem učestvuju u treningu logičkog razmišljanja i opažanja. Tri puta su proglašavane za najbolju igračku godine. Kako ste došli na ideju da se time bavite?

“To je interesantna priča. Prvu igru osmislio sam kad sam bio u osnovnoj školi, ali pošto sam, naravno, bio bez novca za figure, kutije i ostali potreban materijal, morala je da sačeka da porastem. Pre sedam, osam godina pokrenuo sam proizvodnju te igre, uprkos sumnjama u uspeh i odvraćanju bliskih ljudi. Međutim, ta igra je bila toliko tražena da nisu mogle da se proizvedu dovoljne količine.  U pitanju je “Martina zagonetna kutija” koja podstiče igrače na kreativno razmišljanje i logičko povezivanje. Za njom su došle i ostale igre u kojima uživaju i nove generacije, a posebno mi je drago što se oko mojih igara okupljaju cele porodice i na taj način kvalitetno provode svoje zajedničko vreme.”

Ako ste kao dete čitali, smišljali kvizove i igrice, pisali priče i išli u školu, nameće se pitanje jeste li uopšte izlazili napolje, jurcali sa prijateljima ulicom i šta već sve rade dečaci u tom uzrastu?

“Ma naravno! Pa ja sam stalno bio u modricama i stalno su me roditelji vodili kod lekara na saniranje povreda od raznih padova. Imao sam sreću da odrastam u malom gradu, do moje sedme godine živeli smo u Gornjem Milanovcu tako da sam stalno bio na ulici, kao i sva deca u to vreme. Kasnije smo se preselili u novobeogradske blokove koji su tada, sredinom sedamdesetih, bili okruženi šipražjem  i močvarnom zemljom, skoro bez saobraćaja, pa opet milina. A zamislite koliko je u tim jurcanjima, druženjima i dečijim avanturama bilo materijala da se mašta razigra, da se rode ideje za svašta nešto novo.”

Današnja deca ne jurcaju, vreme provode u društvu telefona i interneta. Stalno se čuje da mladi više ne čitaju, da im je literatura odbojna. Šta Vi kažete na to?

“Ne mislim da će nove tehnologije da unište interesovanje za literaturu. Knjige mogu da se čitaju i sa ekrana. Uostalom, ja sam napisao preko dvadeset knjiga koje se doštampavaju i prevode na strane jezike, što dovoljno govori o tome da se knjiga i dalje voli. A savremena tehnologija je veoma moćna stvar. Vi danas na Jutjubu možete da naučite sve, znanje nikad u istoriji ljudskog  roda nije bilo dostupnije nego danas. Ja deci govorim da treba da iskoriste mogućnosti koje im tehnologija pruža da se edukuju, da naprave nešto novo, da realizuju svoje ideje. Tehnologija deci treba da bude alat za kreativnost, i to alat koji pruža neslućene mogućnosti. Ako dete voli neku igricu, crtani film ili neku drugu animaciju,  podstaknite ga da istraži  kako ono može da napravi nešto slično, da vidi koji je to program u kome može da crta, da animira omiljene likove, da smisli priču uz te likove. Nekada nam je televizor bio prozor u svet, ali ograničen prozor. Danas imamo  internet koji je prozor bez granica.”

Zadnjih godina veliki deo vašeg rada odnosi se na NTC program. Kakav je to program?

“Taj program osmislili smo doktor Ranko Rajović i ja, mada se ja danas u okviru tog programa više bavim odraslima nego decom. To je veoma sveobuhvatan program, odnosi se na načine učenja, prezentovanja školskog programa, provođenja slobodnog vremena i slično. Akcenat je na razvoju kognitivnih i motoričkih sposobnosti kod dece predškolskog i školskog uzrasta, posebno gradske dece koja skoro da nemaju nikakav dodir sa prirodom. Program se u Srbiji sprovodi od 2008. godine, akreditovan je od strane ministarstava za obrazovanje u sedam država, a sprovodi se u sedamnaest država. Vrlo je kompleksan tako da ne može baš da se objasni u par rečenica.”

Odakle inspiracija za sve ovo čime se bavite?

“Sve je inspiracija. Pa na današnjoj radionici i ja sam čuo nešto novo od dece, ne samo oni od mene, i sigurno će nešto od toga da se nađe već u sledećoj knjizi ili igrici, zagonetki ili gde već. Ja sam to jednom i rekao, sve likove iz svojih knjiga sam već upoznao, svi predeli koje opisujem postoje. Na meni je da ih uklopim u priču koja mi se vrzma po glavi, ili u zagonetku.”

Ako je suditi po Vašem načinu života, interesovanjima i poslovima kojima se bavite, Vi se prilično razlikujete od većine ljudi vaših godina. Da li je potrebna hrabrost da se bude drugačiji?

“A, pa ja sam o tome napisao i jednu dužu priču, nadam se da će jednog dana od nje biti i knjiga. Zove se “Crveni trotinet” i u njoj je rečenica koja otprilike glasi: ako hoćeš da budeš drugačiji to će poprilično da te košta, ali će ti doneti mnogo više. Ali tu se ne radi o odluci da se bude drugačiji ili hrabar, svaki čovek se jednostavno tako rodi, samo je pitanje koliko i na koji način će iskoristiti potencijale koji su mu dati, i koliko će mu okolnosti to dozvoliti.”

U ovom intervjuu govorili smo samo o delu vašeg stvaralaštva. Nismo načinjali ostale oblasti koje takođe spadaju u Vaš, nazovimo ga opus, jer bi to bio jako dug razgovor. Šta biste poručili našim čitaocima za kraj?

“Ponoviću, čitajte deci bajke. One unapređuju koncentraciju i pamćenje, podstiču razvoj uma, izgrađuju empatiju, razvijaju jezičke veštine i kritičko razmišljanje. Učite decu da savremene tehnologije koriste u svoju korist, budite kreativni zajedno sa svojom decom. Odvedite ih u prirodu, posadite neku biljku zajedno, igrajte se. I sve to počnite još danas!”

Pripremila Biljana Marjanović, dopisnica Boom93 iz Velike Plane