Društvo

Šta je uzrok eskalacije sve težih oblika nasilja među školarcima i gde je nestala empatija?

Foto: Envato elements

Foto: Envato elements

Uzroci nasilja su brojni i jedan od razloga zbog kojeg ne uspevamo da se efikasnije borimo protiv nasilja među školarcima je što ga posmatramo kao izolovani fenomen. Ono se dešava u nekom kontekstu - nasilje u porodici, nasilje u školi, nasilje na ulici, na televiziji, to je društveni fenomen. Lepo je, pretpostavljam, da imamo nacionalni stadion, ali je nužno da imamo nacionalnu strategiju i nacionalno jedinstvo oko mentalnog zdravlja dece kao prioriteta", izjavila je za N1 saradnica Instituta za pedagoška istraživanja Ana Radanović.

Prošle nedelje ponovo se dogodio slučaj vršnjačkog nasilja kada je dečak na času nožem povredio vršnjakinju. Reč je o drugom slučaju nasilja u Osnovnoj školi „Sečenji Ištvan“ u Subotici, za 10 meseci i jednom od onih „ekstremnijih“ koji dođu do javnosti. Dok roditelji kažu da se ne osećaju sigurno da decu šalju u školu, iz Ministarstva prosvete stiže uverevanje da su stvari pod kontrolom, da inspekcija ispituje slučaj i da su uvedene mere zaštite. Postavlja se pitanje da li je sve to što se radi dovoljno.

Na platformi „Čuvam te“, koja prati prijave nasilja u školama u Srbiji, zabeleženo je više od 2.000 slučajeva prijava nasilničkog ponašanja od maja 2023. godine do danas.
O nasilju među decom govori se više nego ranije i više je prisutno u medijima, kaže za portal N1 Ana Radanović. Poslednjih godina, međutim, kako navodi, čini se da zaista imamo jednu eskalaciju sve težih oblika nasilja, ne samo nad učenicima, već i nad nastavnicima.

„U istraživanjima dosledno dobijamo podatak da većina zaposlenih u školama – negde čak i preko 80 odsto procenjuje status svoje profesije u društvu kao prosečan ili loš. Nastavnici su izgubili autoritet, ovih dana bore se za svoje dostojanstvo. I to na ulici. Za to odgovornost snosimo svi, što smo dozvolili da do toga dođe“, smatra ona.

Drugačije forme i novi oblici nasilja među decom
„Važno je da razumemo da nasilje menja svoje oblike i da su neki oblici novi, tako na primer digitalno nasilje nije postojalo u periodu kada sam ja išla u osnovnu školu, a sada je prisutno i među osnovcima i srednjoškolcima. Emocionalno nasilje nije bilo prepoznato među decom, a ni među odraslima kao što je danas, danas više pričamo o tome, više se informišemo, senzibilisaniji smo. Fizičko nasilje je postojalo i ranije, ali čini mi se da je i ono sada nekako drugačije, recimo danas češće uključuje korišćenje oružja, nož, pištolj, čak i na mlađim uzrastima“, objašnjava ona.

Pitanje o učestalosti nasilja u školama i izvan škole, kako kaže, nije samo pitanje o količini već i o drugačijoj formi, uzrocima..

„Uzroci nasilja su brojni i jedan od razloga zbog kojeg ne uspevamo da se efikasnije borimo protiv nasilja među školarcima je što nasilje posmatramo kao izolovani fenomen. Ono se dešava u nekom kontekstu – nasilje u porodici, nasilje u školi, nasilje na ulici, na televiziji, to je društveni fenomen, moramo ga razumeti iz različitih uglova, razumeti ga na sistemski način. Čak imam utisak da se i nad samom školom sprovodi neka vrsta nasilja – zaposleni u školi se guše u papirologiji, stalno se donose neki novi pravilnici, protokoli, papiri… Čini mi se da pokušavamo da rešimo probleme u školi tako što ćemo sprovesti neke represivne mere koje neminovno dodatno opterećuju već opterećene nastavnike i ne vidim da to daje željene rezultate“, ocenjuje sagovornica N1.

„Nasilje je praktično normalizovano“
„Skloni smo da krivimo roditelje, da krivimo školske psihologe i pedagoge, da krivimo nastavnike, a zaboravljamo da živimo u zemlji u kojoj je nasilje praktično normalizovano, svakodnevno prisutno na televiziji čak i kada se prenosi sadržaj koji je toj mlađoj deci obično dosadan, recimo sednice skupštine. Ako dete kroz, recimo psihoterapijski proces naučite da razume i kontroliše svoj bes, da ga drugačije izražava, a to isto dete sutra ode kući i bude svedok recimo partnerskog nasilja, pa ode u školu i bude svedok fizičkog nasilja (recimo nad nastavnikom), pa izađe na ulicu i vidi kako policija tuče demonstrante, vratiće se sa izjavom: ‘Pa hej, svi to rade, znači to je u redu'“, navodi Radanović.

U takvoj postavci, kako objašnjava, onaj ko ne vrši nasilje neminovno postaje žrtva, žrtva jednog urušenog sistema vrednosti.

„Borba protiv nasilja je borba na više frontova, istovremeno, intenzivna borba, iscrpljujuća borba. Tu borbu moramo da dobijemo. Kao društvo. Važno je da nasilje kolektivno osudimo i da ističemo vrednosti poput empatije. Empatija u nekim zemljama sveta čak ima i svoje mesto u školskom planu i programu. Da, toliko je važna. To su zemlje u kojima postoji nacionalno jedinstvo – obrazovanje i mentalno zdravlje dece su prioritet. Mi moramo da se dogovorimo da nam to budu prioriteti. Kada to budemo uradili shvatićemo koliko su važni ljudi koji te naše prioritete neguju“, navodi ona.

Polovina zaposlenih se susrela sa teškoćama mentalnog zdravlja kod učenika
„Promene u ponašanju kod dece koje su nagle i upadljive skreću nam pažnju da im je potrebna pomoć. Ili bar razgovor, za početak. Smiren razgovor, razgovor iz pozicije radoznalosti i zabrinutosti, uz prihvatanje, bez osuđivanja. Zamislite kako je tek deci ako smo mi, odrasli, sa više životnog iskustva i neminovno više emocionalnih kapaciteta, zbunjeni i preplavljeni njihovim ponašanjem. Promene u ponašanju prvo primete oni koji decu najbolje poznaju – roditelji, nastavnici, vršnjaci. Isti problemi se mogu u ponašanju prikazivati na drugačije načine, svako dete je ‘priča za sebe’”, navodi sagovornica portala N1.

Deca, kako objašnjava, različito pokazuju tugu, mogu da budu povučena, razdražljiva, a mogu da budu i agresivna, a zapravo tužna. Jako je važno da budemo prisutni u njihovim životima i da decu od ranog uzrasta učimo emocionalnoj pismenosti i regulaciji – kako da prepoznaju svoja osećanja i kako da ih regulišu. „To je zadatak i odgovornost svih nas koji na različite načine radimo sa decom“, naglašava-

„Podaci koje smo prikupili o načinima na koje osoblje u školi reaguje kada učenici imaju neke probleme mentalnog zdravlja pokazuju da su škole, s vremenom, usled nedostataka zvaničnih protokola za postupanje i izostanka intenzivnije podrške izvan škole, razvile neke svoje interne protokole. Uglavnom učenici budu upućeni na psihološko-pedagošku službu (koja nema nužno stručnjake za mentalno zdravlje – kliničke psihologe ili licencirane savetnike/psihoterapeute ili druge saradnike koji su prošli neke obavezne edukacije o mentalnom zdravlju) i na zdravstvene institucije izvan školskog sistema, što ponekad nailazi na otpor kod roditelja, o čemu zaposleni takođe izveštavaju i što ukazuje na mnogo stvari, između ostalog i na stigmu“, navodi sagovornica N1.
Takođe, rezultati straživanja na kojima Institut za pedagoška istraživanja aktuelno radi pokazuju da više od polovine osoblja u školama izveštava da su se nekada susreli sa teškoćama mentalnog zdravlja kod učenika, a tek četvrtina izveštava o edukacijama, treninzima ili predavanjima o mentalnom zdravlju dece koje su pohađali.

„Kada smo pitali nastavnike šta im je potrebno da bi efikasno i pravovremeno reagovali na određene probleme mentalnog zdravlja kod učenika, njihovi odgovori uglavnom su se odnosili na dodatne edukacije o mentalnom zdravlju, jasnije smernice i podršku, ne samo unutar škole već i izvan nje, podršku zdravstvenog sistema, sistema socijalne zaštite, pravnog sistema čak i našu podršku, istraživača koji se bavimo ovom temom. Ni mi ne radimo dovoljno da rezultate svojih istraživanja stavimo u službu podrške i pomoći nastavnicima. Zahtevamo od nastavnika i drugih zaposlenih u obrazovanju da reaguju pravovremeno, efikasno, “ispravno”, a zaboravljamo da mnogi za to nisu edukovani i da nemaju alate da adekvatno sprovode ni prevenciju ni tretman“, navodi ona.

Ove godine objavljen je i priručnik o postupanju u slučajevima problema mentalnog zdravlja kod učenika, kaže Radanović i ističe podatak koji su dobili iz serije istraživanja sprovedenih na uzorku zaposlenih u osnovnim i srednjim školama u Srbiji koji su hteli da učestvuju, da oni imaju utisak da su prepušteni sami sebi.

Prvi znaci poremećaja u ponašanju
„Problemi mentalnog zdravlja nisu rezervisani za osnovce i srednjoškolce, oni su prisutni i na mlađim uzrastima, uglavnom simptomi razvojnih poremećaja poput autizma, kognitivnih smetnji. Sa godinama dolaze poremećaji raspoloženja, pa kasnije npr. problemi sa konzumacijom supstanci, ali takođe, npr. imamo slučajeve depresije i na nižim uzrastima, kao i slučajeve poremećaja raspoloženja na višim uzrastima“, objašnjava Radanović.

Rezultati studija Instituta za pedagoška istraživanja o ispitivanju pismenosti o mentalnom zdravlju pokazuju da su, kako navodi sagovornica N1, zaposleni u školama, ali i studenti, srednjoškolci i osnovci u proseku dobro informisani o problemima mentalnog zdravlja iako je pismenost o mentalnom zdravlju veoma složen fenomen i rezultati variraju u odnosu na metodologiju koju koristimo za ispitivanje.

Ova istraživanja, napominje, nisu sprovedena na nacionalnom, reprezentativnom uzorku, to je takođe važno naglasiti. Potrebno nam je više istraživanja o mentalnom zdravlju dece na uzorku dece i onih koji su na ‘prvoj liniji fronta’, nastavnici, roditelji, kako bismo dobili precizniji pregled aktuelnog stanja i osmislili preventivne programe kao i efikasnije funkcionisanje sistema.

„Srbiji nedostaje pedijatara, dečijih i adolescentnih psihijatara, nedostaje nam da u svakoj školi imamo nekog ko je obučen za prepoznavanje problema mentalnog zdravlja – psiholog, pedagog, socijalni radnik. Paradoks je što država ne razume da joj se više isplati – bukvalno, finansijski, prevencija u odnosu na tretman. Polovina svih mentalnih poremećaja počinje pre 14. godine, to je podatak koji svi stručnjaci za mentalno zdravlje dobro znaju“, naglašava Radanović.

Iako, kaže, nije fan fudbala, pretpostavlja da bi bilo lepo da imamo nacionalni stadion, ali nužno je da imamo nacionalnu strategiju za pitanja mentalnog zdravlja, da imamo nacionalno jedinstvo oko mentalnog zdravlja kao prioriteta.

„Ako ne počnemo da obraćamo više pažnje na mentalno zdravlje dece, da se oko toga više udružujemo, da se više praktično doprinosi, a manje govori o tome kako treba da se doprinosi, ako prepustimo decu njima samima, pogotovo u periodu adolescencije, taj nacionalni stadion će brzo imati polomljene stolice i lošu reputaciju. To vam garantujem“, smatra.