Pismo Verana Matića međunarodnim organizacijama za zaštitu novinara povodom slučaja KRIK

U pismu je situacija u kojoj se nalazi redakcija KRIK-a, novinarke, novinari i urednik Stevan Dojčinović, predstavljena kao veoma opasna jer po prvi put sudija tuži višestruko nacionalno i međunarodno nagrađivane novinare sa zahtevom, da im se, praktično, doživotno ukine pravo da se bave svojom profesijom. Naime, sutkinja Apelacionog suda Dušanka Đorđević i njen suprug advokat tuže urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića i novinarku ove redakcije Bojanu Pavlović zbog toga što su u okviru međunarodno nagrađivanog projekta baze podataka o sudijama „Prosudi ko sudi“, objavili podatke o imovnom stanju i osnovne podatke o napredovanju srpskih sudija. Podaci su isključivo preuzeti iz javnosti već dostupnih baza. Uz to, KRIK trenutno ima 16 tekućih SLAPP slučajeva.

Pismo Verana Matića prenosimo u celosti.

Protekle nedelje, započeo je glavni pretres u krivičnoj tužbi sutkinje Apelacionog suda Dušanke Đorđević i njenog supruga Aleksandra Đorđevića, protiv Stevana Dojčinovića, glavnog i odgovornog urednika redakcije KRIK, i Bojane Pavlović, novinarke KRIK-a.

U tužbi bez presedana, sutkinja i njen suprug advokat, traže kaznu od 10 meseci zatvora i dve godine zabrane obavljanja posla, a u drugom parničnom postupku, traže visoku finansijsku naknadu štete.

Slučaj je bez presedana, jer sudija prvi put tuži novinare, višestruko nagrađene nacionalnim i međunarodnim nagradama, sa zahtevom da im se zabrani da rade kao novinari. Praktično, to je doživotno ukidanje prava, jer za istraživačke novinare, takva kazna uništava njihovu reputaciju zauvek. Jer ako budu kažnjeni traženim kaznama, to je onda kraj njihove novinarske karijere i, moguće, kraj redakcije KRIK-a.

Sutkinja i njen suprug tuže Dojčinovića i Pavlović zbog toga što su u okviru međunarodno nagrađivanog projekta: baze podataka o sudijama „Prosudi ko sudi“, objavili podatke o imovnom stanju i osnovne podatke o napredovanju srpskih sudija, uključujući i sutkinju Đorđević.

Podaci su isključivo preuzeti iz, već javnosti dostupnih izvora, uključujući baza podataka državne institucije Katastra, sa sajtova Apelacionog suda i zvaničnog sajta advokatske kancelarije.

Uz to, poštujući najviše etičke standarde novinarstva, novinari su se obratili sudiji sa mogućnošću da komentariše podatke, dâ dodatne informacije, što je onda odbila.

Prilikom dodele nagrade Sigma, žiri je dao sledeće obrazloženje: „Sudije, njihova dela i bogatstvo neke su od najbolje čuvanih tajni u srpskom društvu“, ističe žiri u obrazloženju priznanja i dodaje da je KRIK uspeo da istrajnim izveštavanjem pokaže šta se krije iz kontroverznih odluka koje su uticale na građane tokom prethodnih decenija.

„KRIK je ponovo uspeo – svojim projektom ’Prosudi ko sudi’ rasvetlio je tajanstvenu postavku sudija koja već predugo izbegava nadzor javnosti na štetu građana. KRIK je istakao univerzalni problem i njihov posao treba da se ponovi izvan granica Srbije.“ 

Ovakve baze podataka izuzetno su važne za transparentnost u svim granama vlasti u jednoj državi. Ima ih i u zemljama EU, od Poljske do Hrvatske, ili u susedstvu Bosni i Hercegovini, ili u zemlji kao što je novi kandidat Ukrajina.

Punomoćnici sudije i advokata koji tuže, izneli su tvrdnju da se sudija plaši Stevana Dojčinovića jer je on opasna ličnost, a kao dokaze za to, predali su tekst iz tabloida gde se Dojčinović, između ostalog, optužuje za špijunažu. Ovaj tabloid bio je tužen za iznošenje lažnih informacija i osuđen za nanošenje duševne boli, uz obavezu da objave te presude.

Prvo smo imali satanizaciju Stevana Dojčinovića, lažnim vestima, nastalim čak i iz direktnog praćenja novinara, od strane državne institucije, potom smo imali presudu koja govori o napisanim lažima, a sada sudiju Apelacionog suda, koja se poziva na lažne informacije koje su dokazane i pravosnažnom presudom.

Sudija i tabloidi u sprezi, protiv nedemantovanih, neoborivih činjenica koje koristi KRIK iz javnih baza podataka. I za to se traže drastične kazne.

Sedeo sam u sudnici, prateći ovo suđenje i razmišljao o neodrživosti optužnice, apsurdnoj situaciji u kojoj je pravni sistem sâm sebe stavio, jer ovog suđenja nije trebalo ni da bude jer nema osnovnih pretpostavki, nema krivičnog dela, pa je optužni akt morao da bude odbačen.

Isto tako sam sedeo skoro deset godina u sudnici, na suđenju optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, i posle dve prvostepene presude od ukupno 100 godina zatvora, razmišljao da nema šanse da bude drugačija konačna presuda. Ipak, svi su oslobođeni. 

I u Apelacionom veću je bila sutkinja Đorđević, koja danas tuži novinare KRIK-a. U vreme kada je ubijen Slavko Ćuruvija, za čije ubistvo se optužuju pripadnici Resora Državne bezbednosti, njen suprug, sada advokat Aleksandar Đorđević, bio je visokopozionirani službenik ove službe. 

Tako i u ovom slučaju, najgori scenario je moguć, uprkos pravu, logici, slobodi izražavanja, medija i novinara.

Ovo suđenje biće vrlo iscrpljujuće, ne samo za optužene, već i za redakciju. Biće dodatni poligon za nastavak proganjanja redakcije KRIK-a, koja je već u kontinuiranoj opasnosti.

U stanove novinarki ove redakcije izvršeni su upadi, provale, a da ništa nije odneto od vrednosti. (Ovo nije zabeleženo ni u jednom drugom slučaju, nekih drugih redakcija). Ovi slučajevi nisu ispitani, niti pronađeni počinioci.

Više pretnji novinarima i redakciji nije procesuirano, fizički napad od strane neidentifikovanog lica u prisustvu policije prema jednoj novinarki KRIK-a, kojoj je i oduzeto sredstvo za rad, nije procesuirano. Praćenje glavnog i odgovornog urednika i novinarke nije razotkriveno.

KRIK je suočen sa tužbama koje stižu od predstavnika vlasti (poput ministra odbrane Bratislava Gašića), ili osoba iz njihovog okruženja (Nikola Petrović), biznismena (Stanko Subotić), ali i osoba optuženih za različita krivična dela (Predrag Koluvija, Dijana Hrkalović).

Svi ovi sudski procesi su na osnovu tužbi onih koji se mogu definisati i kao  „bliski vlastima“,  odnosno neki od njih su i zaista predstavnici vlasti i njihovo blisko okruženje.

Sedeći u sudnici, znajući sve ovo, potpuno sam razumeo situaciju u kojoj se nalazi Stevan Dojčinović. Setio sam se razgovora sa Metjuom, sinom Dafne Karuana Galicija, o sličnoj situaciji u kojoj se nalazila njegova majka, heroina istraživačkog novinarstva, sa više od 30 sudskih procesa, sa optužnicama celokupnog establišmenta koji je bio miks vodećih političara, tajkuna i kriminalaca.

I niko nije mogao da je zaustavi, kao da to nije ni dolazilo u obzir. I sada mi se čini da neka odluka da KRIK bude ugašen nije nešto na šta će redakcija pristati, neće odustati.

Kada smo u B92, pre više od 15 godina, imali sličnu situaciju, kada je zbog pretnji novinarka Brankica Stanković, koja je vodila redakciju koja je bila simbol istraživačkog novinarstva, morala da dobije policijsku zaštitu 24/7, i kada sam i ja godinu dana kasnije isto doživeo, nismo odustali, nego smo pojačali angažman, bolje se organizovali. Danas je to sve teže jer novinarstvo gubi snagu i značaj.

U Srbiji danas je mnogo manji kapacitet da se sama medijska zajednica izbori sa opasnostima. 

Potrebna je organizovana globalna akcija.

Ako postojeći novinari i urednici moraju više puta tokom nedelje da sede u sudnicama, da provedu sa svojim pravnim zastupnicima isto toliko vremena, kada će moći da se bave svojim poslom?

Ako državni aparat, sa svim paradržavnim partnerima, ima neprijateljski odnos prema medijima koji se profesionalno bave svojim poslom, onda je potrebna snažna i nacionalna i međunarodna solidarnost na način koji će biti efikasan.

Kada smo tokom devedesetih bili često zabranjivani, i kada nam je oduzimana kompletna imovina, snažno nam je pomagala upravo ujedinjena solidarnost svih profesionalnih organizacija i onih koji se bave zaštitom sloboda na različitim nivoima.

U novinarstvu sam 40 godina. U mojoj karijeri, u svim zemljama u kojima sam živeo, a da se nisam pomerao iz Beograda, ubijeno je više od stotinu novinara u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, bombardovanju Srbije, i na Kosovu…

Najveći broj slučajeva je nerešen. Posle ratova, ubijani su, takođe, novinarke i novinari, i u Srbiji imamo i dalje 100% nerešenih slučajeva. Bilo je pokušaja atentata, takođe nerešenih. Previše za jednu novinarsku karijeru. I posebno bi bilo previše da se ponove najdrastičniji napadi na novinare, pa i ubistva.

Mislim da je sada veoma važno upravo takvo zajedništvo sa svim lokalnim i regionalnim akterima. I da ovaj primer napada na KRIK bude mesto okupljanja i za sve druge slične slučajeve koji imaju za cilj uništavanje profesionalnog, kredibilnog novinarstva.

Zbog toga je važno da pronađemo različite inovativne načine otpora. Da sprečimo mogućnost da ono što imamo od novinarstva bude uništeno i da se na iskustvima ovih opasnosti izgrade i nove medijske inicijative.

Znam da Stevan, a naravno i novinarke i novinari koji rade u KRIK-u, nikada, kao i Dafne, neće odustati. I da će to izluđivati moćnike koji će nastojati da ih zaustave. I da je mali prostor između toga i drastičnih scenarija.

Mislim da je važno da se formira permanentna inicijativa koja će na sve dostupne i moguće načine da se bavi zaštitom novinara u Srbiji i regionu. Stalni Komitet za zaštitu novinara, sa operativim mogućnostima da interveniše kod centara moći, međunarodnih i nacionalnih.

Često ne primećujemo kada se približava situacija posle koje nema povratka. Čini mi se da je to i sada tako…  Mislim da je ovo suđenje KRIK-u prekretnica, već od danas, a ne od dana kada bude doneta neka presuda. Kakva god da bude presuda, šteta je već počinjena, i već je pređena crvena linija.

Zbog toga mislim da povremene i ad hoc misije treba da prerastu u stalni oblik podrške, koji bi bio formiran kroz zajedničko operativno telo. I vrlo dinamičan aktivistički plan. 

Pismo je upućeno Međunarodnoj federacijiji novinara (IFJ), Evropskoj federaciji novinara (EFJ), Reporterima bez granica (RSF), Komitetu za zaštitu novinara iz Njujorka (CPJ), Međunarodnom Pres Institutu (IPI), organizaciji Article 19, predstavniku OEBS-a za slobodu medija, Medijskoj organizaciji jugoistočne Evrope SEEMO, Journalismfund Europe, OBC Transeuropa, Human Rights Watch, Fondaciji Dafne Karuana Galicija i Evropskom centaru za slobodu štampe i medija (ECPMF).